– Što bi značilo da neki čarobnjak koji zvanično obavlja svoj posao špijunira za Nilfgard posredstvom faktotuma.
– Koješta – Kodringer se zakašlja, pažljivo osmotri maramicu. – Čarobnjak da špijunira za Nilfgard? Zbog čega bi to radio? Za novac? Smešno. Za široka ovlašćenja pod upravom pobedničkog cara Emhira? Još smešnije! Nije tajna da je Emhir var Emreis veoma strog prema potčinjenim mu čarobnjacima. Funkcija čarobnjaka u Nilfgardu tretira se jednako kao, recimo, funkcija konjušara. I ingerencije su im kolike i konjušarima. Da li bi bilo ko od naših razuzdanih čarobnjaka pristao da se bori za carevu pobedu a da pored njega stoji kao da mu je konjušar? Filipa Ejlhart, koja Vizimiru Redanjskom diktira kraljevske poslanice i edikte? Sabrina Glevisig, koja prekida govore Henselta iz Kedvena, udarajući pesnicom o sto i naređujući kralju da ućuti i sluša? Vilgeforc iz Rogevena, koji je nedavno odgovorio Demavendu iz Edirna da trenutno nema vremena za njega.
– Skrati, Kodringeru. Dakle, kako stoje stvari sa Rjensom?
– Uobičajeno. Nilfgardski obaveštajci pokušavaju da dopru do čarobnjaka tako što u posao uvlače faktotuma. Prema mojim saznanjima, Rjens se ne bi libio nilfgardskih guldena, i ne trepnuvši bi odao svoga učitelja.
– Sad pričaš gluposti. Čak i naši razuzdani čarobnjaci shvatili bi na licu mesta da su izdani, a raskrinkani Rjens klatio bi se na vešalima. Ako bi imao sreće.
– Koja si ti naivčina, Geralte. Raskrinkani špijuni se ne bese, već se iskoriste. Napuniš ih dezinformacijom, pokušaš da preradiš u dvostrukog agenta...
– Ne gnjavi naivčinu, Kodringeru. Ne zanimaju me kulise obaveštajne službe niti politika. Rjens mi je za petama, hoću da znam zašto i po čijem nalogu. Reklo bi se da je po nalogu nekog čarobnjaka. Ko je taj čarobnjak?
– Još ne znam. Ali ću uskoro znati.
– Uskoro – procedi veštac – za mene znači prekasno.
– Uopšte nije isključeno – ozbiljno je rekao Kodringer. – U gadnom si škripcu, Geralte. Dobro je da si se meni obratio, ja znam da izvlačim iz nevolja. U principu, već sam te i izvukao.
– Zaista?
– Zaista – advokat primače maramicu ustima i nakašlja se. – Jer vidiš, druže, osim čarobnjaka, možda i Nilfgarda, u igri je i treća strana. Posetili su me, zamisli, agenti tajnih službi kralja Foltesta. Bili su u nevolji. Kralj im je naredio da traže jednu izgubljenu princezu. Kad se pokazalo da to nije tako jednostavno, agenti su rešili da uključe stručnjaka za nejednostavne stvari. Rasvetljavajući problem, sugerisali su stručnjaku da o toliko traženoj princezi može da zna jedan veštac. Štaviše, može da zna gde je ona.
– I šta je učinio stručnjak?
– Prvo se začudio. Začudilo ga je, naime, to što pomenuti veštac nije dospeo u tamnicu, jer bi tamo na tradicionalan način iz njega izvukli sve što zna, čak podosta toga što ne zna, ali što će izmisliti da bi zadovoljio one koji postavljaju pitanja. Agenti su izjavili da im je njihov šef to zabranio. Vešci, objasnili su agenti, imaju toliko osetljiv nervni sistem da kada su podvrgnuti mučenju smesta umiru, jer im, kao što su se slikovito izrazili, puca krvni sud u mozgu. Zato su dobili nalog da prate vešca, ali taj zadatak se ispostavio, isto tako, kao nelak. Stručnjak je pohvalio rasuđivačku moć agenata i naložio im da se jave za dve nedelje.
– Javili su se?
– Nego šta. A stručnjak, koji te je tada već smatrao za klijenta, izneo je pred agente neoborive dokaze za to da veštac Geralt nije imao, nema i neće moći da ima ničeg zajedničkog sa princezom koju traže. Jer stručnjak je našao direktne svedoke smrti princeze Cirile, unuke kraljice Kalante, ćerke princeze Pavete. Cirila je umrla pre tri godine u izbegličkom logoru u Angreni. Od difterije. Dete je pred smrt strašno patilo. Nećeš verovati, ali temerskim agentima su zasuzile oči dok su slušali izveštaj mojih neposrednih svedoka.
– I meni se plače. Temerski agenti nisu mogli, doslućujem, ili nisu hteli da ti ponude više od dvesta pedeset kruna?
– Tvoj sarkazam me u srce dira, vešče. Izvukao sam te iz škripca, a ti mi, umesto da mi zahvaljuješ, srce ranjavaš.
– Zahvaljujem i izvinjavam se. Zašto je kralj Foltest naredio agentima da traže Ciri, Kodringeru? Šta su im rekli da urade kad je pronađu?
– Kako si nedosetljiv. Pa da je ubiju, razume se. Proglasili su je za pretendenta na presto Cintre, a za taj presto postoje drugačiji planovi.
– Tu nešto ne štima, Kodringeru. Presto Cintre izgoreo je zajedno sa kraljevskom palatom, gradom i celom zemljom. Nilfgard sada tamo upravlja. To dobro znaju i Foltest i drugi kraljevi. Kako Ciri može da pretenduje na presto kojeg nema?
– Dođi – ustade Kodringer. – Probaćemo zajedno da nađemo odgovor na to pitanje. Tom prilikom daću ti dokaz svog poverenja... Šta te toliko zanima na tom portretu, može li se znati?
– To što je izbušen kao da ga je detlić kljucao nekoliko sezona – rekao je Geralt, gledajući sliku u zlatnom okviru koja je visila na zidu prekoputa advokatovog stola. – I to što predstavlja retkog kretena.
– To je moj pokojni otac – Kodringer se blago namrgodi. – Redak kreten. Okačio sam taj portret ovde da bi mi stalno bio pred očima. Kao vid upozorenja. Dođi, vešče.
Izašli su u predsoblje. Mačor, koji je ležao nasred tepiha i zaneseno lizao zadnju šapu pod neobičnim uglom, kada je video vešca, smesta je šmugnuo u mrak hodnika.
– Zašto te mačke toliko ne vole, Geralte? Ima li to neke veze sa...
– Da – prekide ga. – Ima veze.
Ploča lamperije od mahagonija bešumno se uvukla, otkrivajući tajni prolaz. Kodringer je prvi pošao. Panel, nesumnjivo magično pokrenut, zatvorio se za njima, ali nije sasvim utonuo u mrak. Iz dubine tajnog hodnika dopiralo je svetlo.
U prostoriji na kraju hodnika bilo je hladno i suvo, a u vazduhu je lebdeo težak, zagušljiv miris prašine i sveća.
– Upoznaj mog saradnika, Geralte.
– Fena? – osmehnuo se veštac. – Ne može biti.
– Može. Priznaj, sumnjao si da Fen postoji.
– Ma otkud?!
Između regala koji su dosezali do niskog svoda i polica s knjigama razlegla se škripa, a malo zatim otud se izvezlo čudačko vozilo. To je bila visoka fotelja na točkićima. Na fotelji je sedeo kepec ogromne glave, posađene, izostavljajući vrat, na neproporcionalno uskim ramenima. Kepec nije imao noge.
– Upoznajte se – reče Kodringer. – Jakub Fen, obrazovani jurist, moj ortak i dragoceni saradnik. A to je naš gost i naš klijent...
–Veštac Geralt iz Rivije – dovrši osmehnuti invalid. – Pretpostavio sam bez suvišnog truda. Radim na tom problemu već nekoliko meseci. Pođite sa mnom, gospodo.
Krenuli su za foteljom koja je škripala u lavirint između regala što su se ugibali pod težinom knjiga kojih se ne bi postidela ni univerzitetska biblioteka u Oksenfurtu. Inkunabule, kako je ocenio Geralt, mora da su skupljale čitave generacije Kodringera i Fenova. Obradovao se ispoljenom dokazu poverenja, radovao se što najzad može da upozna Fena. Ipak nije sumnjao da je, mada stopostotno realna, ova ličnost bila delimično i mitska. Mitski Fen, pouzdani alter ego Kodringera, kojeg su često viđali na terenu, dok za fotelju prikovani znalački jurist verovatno nikad nije ni napuštao zgradu.
Sredina prostorije bila je naročito dobro osvetljena, tu je stajao niski pult koji si mogao da dodirneš sa fotelje na točkiće; na njemu su se naslojavale knjige, svici pergamenta i velena{3}, hartijetine, flaše mastila i tuša, snopovi pera i na hiljade primeraka zagonetnog pribora. Nije sve bilo zagonetno. Geralt je prepoznao oblike za lažiranje pečata i dijamantno tarilo za uklanjanje zapisa sa službenih dokumenata. Na sredini pulta ležao je mali streljački repetirni samostrel, a pored njega su, ispod baršunaste tkanine, izvirivala velika uveličavajuća stakla izrađena od brušenog kvarca. Takva stakla bila su retkost i koštala su čitavo bogatstvo.
– Našao si nešto novo, Fene?
– Ponešto – bogalj se osmehnuo. Osmehivao se milo i veoma srdačno. – Suzio sam listu potencijalnih opunomoćitelja Rjensa na dvadeset osam čarobnjak
a...
– Ostavimo to zasad – brzo ga prekide Kodringer. – Sada nas interesuje nešto drugo. Objasni Geraltu zbog čega je izgubljena princeza Cintre postala predmet široko planiranih potraga agenata Četiri kraljevstva.
– Devojka u svojim venama ima krv kraljice Kalante – rekao je Fen, gotovo iznenađen time što treba da objašnjava toliko očigledne stvari. – Poslednja je iz kraljevske loze. Cintra ima veliki strateški i politički značaj. Izgubljena pretendentkinja na presto koja ostaje izvan uticajnih sfera – nije baš zgodna, a može da bude i opasna ako dospe pod neodgovarajući uticaj. Na primer, pod uticaj Nilfgarda.
– Koliko se sećam – rekao je Geralt – zakon u Cintri isključuje mogućnost da žena nasledi presto.
– Istina je – potvrdio je Fen i opet se osmehnuo. – Ali žena uvek može da postane nečija supruga i majka muškog potomka. Obaveštajne službe Četiri kraljevstva doznale su da se Rjens dao u potragu za princezom i ubeđene su da je upravo to posredi. Rešili su, dakle, da osujete princezu u tome da postane supruga i majka. Na prost ali efikasan način.
– Ali princeza je mrtva – brzo reče Kodringer, posmatrajući promene koje su na Geraltovom licu izazvale reči nasmešenog kepeca. – Agenti su to saznali i prekinuli su traganja.
– Prekinuli su trenutno – veštac je jedva uspeo da izvuče iz sebe smiren i hladan ton. – A laž ima tu specifičnu odliku da se obelodanjuje. Sem toga, kraljevski agenti samo su jedna od strana koje učestvuju u toj igri. Agenti su, i sami ste to rekli, pratili Ciri kako bi pomrsili planove drugim tragačima. Ti drugi mogu da budu manje prijemčivi za dezinformacije. Unajmio sam vas da biste našli način da detetu obezbedite sigurnost. Šta predlažete?
– Imamo izvesnu koncepciju – Fen pogleda svog ortaka, ali na njegovom licu ne pročita naredbu da ćuti. – Želimo da diskretno raširimo mišljenje kako pravo na presto Cintre ne pripada ne samo princezi Cirili nego ni njenim eventualnim muškim potomcima.
– U Cintri se ne nasleđuje po ženskoj liniji – objasnio je Kodringer, boreći se sa još jednim napadom kašlja. – Nasleđuje isključivo muška linija.
– Upravo tako – potvrdio je učeni jurist. – Geralt je malopre to isto rekao. To je prastari zakon koji čak ni ta đavolica Kalante nije uspela da poništi, a trudila se.
– Pokušala je da ukine taj zakon intrigom – uvereno je rekao Kodringer, brišući usta maramicom. – Nelegalnom intrigom. Objasni, Fene.
– Kalante je bila jedina ćerka kralja Dagorada i kraljice Adalije. Posle smrti svojih roditelja, suprotstavila se aristokratiji, koja je u njoj videla samo ženu za novog kralja. Želela je da ima apsolutnu vlast, i na instituciju princa-supružnika pristajala je, u najboljem slučaju, forme radi, i zarad održavanja dinastije, ali je taj princ-supružnik značio koliko i ptičje strašilo od pozdera{4}. Stare loze tome su se protivile. Kalante je mogla da bira između građanskog rata, abdikacije u korist druge linije, ili braka sa Regnerom, princem Ebinga. Izabrala je treće rešenje. Upravljala je zemljom, ali u Regnerovom društvu. Jasna stvar, nije dopustila da je podjarme niti ćušnu u ženskadije. Bila je Lavica iz Cintre. Ali vladao je Regner, mada ga niko nije nazivao Lavom.
– A Kalante je – dodade Kodringer – silno nastojala da zatrudni i rodi sina. To joj nije pošlo za rukom. Rodila je ćerku Pavetu, zatim je imala dva pobačaja i postalo je jasno da više dece neće imati. Svi planovi su propali. Eto šta ti je ženska sudbina. Sve ambicije je pokopala uništena materica.
Geralt je napravio grimasu.
– Odvratno si trivijalan, Kodringeru.
– Znam. I istina je bila trivijalna. Jer Regner je počeo da se osvrće za mladom princezom dovoljno širokih bedara, najboljom iz loze čija je plodnost bila potvrđena do trećeg kolena unazad. Kalante je počela da gubi tlo pod nogama. Svaki obrok, svaka čaša vina mogla je da sadrži u sebi smrt, svaki lov je mogao da se završi nesrećnim slučajem. Mnogo toga svedoči da je Lavica iz Cintre tada preuzela inicijativu. Regner je umro. U zemlji su tada besnele boginje i kraljeva smrt nikoga nije začudila.
– Polako mi postaje jasno – reče veštac, naizgled ravnodušno – na čemu će se bazirati vesti koje nameravate da diskretno ali naširoko razglasite. Ciri će postati unuka trovačice i mužoubice?
– Ne predupređuj činjenice, Geralte. Nastavi, Fene.
– Kalante je – osmehnu se kepec – spasla svoj život, ali kruna je bila sve dalje od nje. Kad je posle Regnerove smrti Lavica posegla za apsolutnom vlašću, aristokratija se ponovno oštro suprotstavila kršenju zakona i tradicije. Na presto Cintre trebalo je da sedne kralj, a ne kraljica. Stvar je jasno formulisana: čim mala Paveta počne imalo da liči na ženu, treba je udati za nekoga ko će postati novi kralj. Ponovljeni brak neplodne kraljice nije dolazio u obzir. Lavica iz Cintre je razumela da može da računa, u najboljem slučaju, na ulogu kraljičine majke. Da zlo bude veće, Pavetin muž mogao je da postane neko ko bi taštu totalno udaljio od vlasti.
– Opet ću da budem trivijalan – upozorio je Kodringer – Kalante je odugovlačila s Pavetinom udajom. Uništila je prvi projekat braka onda kad je devojčica imala deset, i drugi kad je imala trinaest godina. Aristokratija je prozrela planove i zatražila da petnaesti Pavetin rođendan bude njen poslednji devičanski rođendan. Kalante je morala da pristane. Ali ranije je postigla ono na šta je računala. Paveta je predugo ostala devica. Najzad je toliko počelo da je ’svrbi’ da se spanđala s prvom protuvom, uz to prokletom, začaranom u nakazu. U tome je bilo nekakvih natprirodnih okolnosti, nekakvih proročanstava, vradžbina, obećanja... Nekakvi Zakoni Nenadnosti? Zar ne, Geralte? Šta se desilo posle toga, sigurno se sećaš. Kalante je dovela vešca u Cintru, a veštac je stvar zakuvao. Ne znajući da njime upravljaju, skinuo je čini sa odvratnog Ježa, omogućujući mu da se venča sa Pavetom. Time je veštac samo olakšao da se Kalante održi na prestolu. Pavetina veza sa čudovištem s kog su skinute čini bila je za velmože toliko veliki šok da su najednom prihvatile brak Lavice sa Ejstom Turseahom. Jarl sa Skeliških ostrva ipak im se učinio bolji nego protuva Jež. Na taj način Kalante je i dalje upravljala zemljom. Ejst, kao i svi ostrvljani, poklanjao je Lavici iz Cintre suviše veliko poštovanje da bi joj se u bilo čemu suprotstavio, a kraljevanje mu je jednostavno bilo dosadno. Potpuno je predao vlast u njene ruke. A Kalante, kljukajući se medikamentima i eliksirima, odvlačila je supruga u bračnu ložu i danju i noću. Želela je da upravlja sve do kraja svog života. Ako već ne kao kraljica majka, onda kao majka svoga sina. Ali, kao što rekoh, ambicije velike, a...
– Već si rekao. Ne ponavljaj se.
– Međutim, princeza Paveta, žena čudačkog Ježa, već za vreme ceremonije venčanja imala je na sebi sumnjivo komotnu haljinu. Pomirena sa sudbinom, Kalante je promenila planove. Ako ne njen sin, onda Pavetin. Ali Paveta je rodila ćerku. Prokletstvo, ili šta je? Princeza je ipak mogla još da rodi. Mogla bi. Jer se desio zagonetan slučaj. Ona i taj čudnovati Jež nestali su u neobjašnjenoj morskoj katastrofi.
– Ne sugerišeš li previše, Kodringeru?
– Trudim se da objasnim situaciju, ništa više. Posle Pavetine smrti, Kalante je bila slomljena, ali nakratko. Njena poslednja nada bila je unuka. Pavetina ćerka, Cirila. Ciri, otelovljeni đavolak koji luduje po kraljevskom dvorcu. Jednima je bila mezimica, naročito onim starijim, jer je toliko podsećala na Kalante kada je bila dete. Za druge je bila... nahoče, ćerka odvratnog Ježa, na koju je polagao pravo nekakav veštac. I sad stižemo do suštine stvari: Kalantin pulen, njena štićenica, koju je evidentno pripremala da joj bude naslednica, koja je bila direktno njeno otelovljenje, Lavić Lavičine krvi, već tada je po nekima bila isključena iz prava na presto. Cirila je bila loše rođena. Paveta je počinila mezalijansu. Pomešala je kraljevsku krv s nesojem, s krvlju protuve nepoznatog porekla.
– Podmuklo, Kodringeru. Samo što nije tako. Cirin otac uopšte nije bio nesojast. Bio je princ.
– Šta pričaš? Nisam to znao. Iz kog kraljevstva?
– Iz nekog kraljevstva na jugu... Iz Mehta... Da, upravo iz Mehta.
– Zanimljivo – promumlao je Kodringer
. – Meht je odavno nilfgardska marka{5}. Ulazi u sastav pokrajine Metine.
– Ali je kraljevstvo – ubaci Fen. – Tamo vlada kralj.
– Tamo vlada Emhir var Emreis – prekide ga Kodringer. – Ko god da tamo sedi na prestolu, sedi po odluci i milosti Emhirovoj. Ali ako smo već na tome, onda proveri koga je tamo Emhir učinio kraljem. Ja se ne sećam.
– Evo, tražim – bogalj pogura točkove svoje fotelje i škripeći se odveze prema regalu, izvadi iz njega debeli svežanj svitaka i stade da ga pregleda, bacajući na pod ono što je pregledao. – Hm... Evo ga. Kraljevstvo Meht. U grbu su srebrne ribe i krune naizmenično u četiri polja plavo-crvene boje...
– Pusti sad heraldiku, Fene. Kralj, ko je tamo kralj?
– Hoet zvani Pravedni. Na presto doveden kraljevskom elekcijom...
– Na presto ga je stavio Emhir iz Nilfgarda – hladno je pretpostavio Kodringer.
– Pre devet godina.
– To nije taj – brzo je izračunao advokat. – Taj nas ne zanima. Ko je bio pre njega?
– Samo malo. Evo ga. Akerspark. Umro je...
– Umro je od jake upale pluća, koja su probodena nožem Emhirovog dželata, ili pak dželata tog Pravednika – Kodringer se opet kočoperio svojom dovitljivošću. – Geralte, da li pomenuti Akerspark budi u tebi nekakve asocijacije? Da li je to mogao biti tata tog Ježa?
– Da – potvrdi veštac posle kratkog razmišljanja. – Akerspark. Sećam se, tako je Duni nazvao svoga oca.
– Duni?
– To mu je bilo ime. Bio je princ, sin tog Akersparka...
– Nije – prekide ih Fen, zagledan u svitke. – Ovde su svi pomenuti. Zakoniti sinovi: Orm, Gorm, Torm, Horm i Gonzales. Zakonite ćerke: Alija, Valija, Nina, Paulina, Malvina i Argentina...
– Poričem klevetu bačenu na Nilfgard i na Pravednog Hoeta – ozbiljno je izjavio Kodringer. – Taj Akerspark nije ubijen. On je trpao gde god je stigao. Sigurno je imao i kopiladi, zar ne, Fene?
– Imao je. Podosta. Ali nijednog koji se zove Duni ovde ne vidim.
– Nisam ni računao na to da ćeš tu videti. Geralte, tvoj Jež nije bio nikakav princ. Ako ga je čak i posejao negde sa strane taj jebač Akerspark, od zakona do takve titule delila ga je, sem Nilfgarda, vraški duga kolona zakonitih Ormova, Gormova i drugih Gonzalesa, sa sopstvenim, zasigurno brojnim potomstvom. Formalno gledano, Paveta je počinila mezalijansu.