– Poseremo se na tvog prefekta. Na naš račun pijančiš, a kokanja nam škrtariš. Ej, Skomliče, ne budi cicija! Neće ti glava otpasti, ne boj se, još ćeš i ti tu što ušićariti! Dovešćeš im je zdravu i pravu. Cura nije riblji mehur, od trpanja neće da pukne!
Nisirci udariše u neobuzdan smeh. Skomlikovi drugari im se pridružiše. Ciri zadrhta, ublede, podiže glavu. Kajli se podsmešljivo osmehnu.
– Shvatila si sada? – prosikla iza blago osmehnutih usana. – Kad se ponapijaju, iskoristiće te. Maltretiraće te. U istom smo sosu. Radi što ti kažem. Ako uspem ja, uspećeš i ti...
– Jelo je gotovo! – povika krčmar. U njegovom govoru nije se čuo nilfgardski akcenat. – Priđi, gospojice!
– Nož – prošapta Ciri, uzimajući činiju od njega.
– Šta?
– Nož. Hitro.
– Ako ti je malo, na ti još! – neprirodno povika krčmar, gledajući prema gostima i dodajući kaše u činiju. – Skloni se, molim te.
– Nož.
– Skloni se, inače ću ih zvati... Ne mogu... Spaliće mi krčmu.
– Nož.
– Ne. Žao mi te je, ćero, ali ne mogu. Ne mogu, shvati. Skloni se...
– Iz ove krčme – recitovala je drhtavim glasom Kajlijeve reči – niko živ izaći neće. Nož. Hitro. A kad počne, beži.
– Drži činiju, smlato! – povika krčmar, okrećući se tako da telom zakloni Ciri. Bio je bled i tiho je cvokotao zubima. – Primakni se tiganju!
Osetila je hladan dodir kuhinjskog noža koji joj je ugurao za pojas, zaklanjajući dršku gunjem.
– Vrlo dobro – siktao je Kajli. – Sedi tako da me zakloniš. Činiju mi stavi na kolena. Levom rukom drži kašiku, a desnom nož. I testeriši konopac. Ne ovde, glupačo. Ispod lakta, na stubu. Pazi, gledaju.
Ciri oseti da joj se grlo osušilo. Pognula je glavu skoro do činije.
– Hrani me i jedi i sama – zelene oči zagledale su se u nju ispod poluzatvorenih kapaka, hipnotisale su je. – I reži, reži. Hrabro, malena. Ako uspem ja, i ti si uspela...
Istina, pomisli Ciri, sekući konopac. Nož je smrdeo na gvožđe i luk, oštrica je bila ulegnuta od višekratnog oštrenja. On je u pravu. Znam li ja kuda me vode ove hulje? Znam li ja šta hoće od mene taj nilfgardski prefekt? Možda i mene čeka u tom Amarilu koljač, možda me čekaju točak, svrdlo i klešta, užareno gvožđe... Neću dopustiti da me odvedu kao ovcu na klanje. Bolje da rizikujem...
Prozor se srušio sa praskom, zajedno sa okvirom i panjem za sečenje drva, sve je sletelo na sto i tako napravilo rusvaj među činijama i kriglama. Uleteo je najpre panj, a za njim je uskočila plavokosa, kratko ošišana devojka u crvenom gunju i visokim sjajnim čizmama koje su pokrivale i kolena. Klečeći na stolu, zavitlala je mačem. Jedan od Nisiraca, onaj najsporiji, koji nije stigao da se trgne i odskoči, srušio se zajedno sa klupom, iz presečenog grla šiknula mu je krv. Devojka se vešto skotrljala sa stola, ostavljajući prostor za momka u kratkom vezenom kožuhu koji je uskakao kroz prozor.
– Pacoviiii!! – dreknu Verkta, cimajući mač koji mu se zapleo za pojas.
Debeljko s ćubom isuka oružje, skoči prema devojci koja je klečala na podu, zamahnu, ali iako je devojka bila na kolenima, vešto je parirala udarcu, otkotrljala se, a onaj u kratkom kožuhu, koji je za njom uskočio, energično rebnu Nisirca po slepoočnici. Debeljko pade na pod, omlohavivši najednom kao prevrnuta slamarica.
Vrata krčme otvoriše se od udarca, u prostoriju upadoše još dva Pacova. Prvi je bio visok i crnpurast, nosio je kaftan sav prekriven pucadi i skerletnu povesku preko čela. Taj je sa dva brza poteza mačem poslao dvojicu Hvatača u suprotne uglove, i borio se s Verktom. Drugi, plećat i plavokos, širokim udarcem raspolutio je Remiza, Skomlikovog zeta. Ostali se dadoše u bežaniju, krenuvši prema kuhinjskim vratima. Ali Pacovi su se i tamo probili – iz pozadine najednom iskoči crnokosa devojka u čudesno šarenoj odeći. Brzim ubodom smaknula je jednog Hvatača, drugog je oterala batutom{36}, a odmah potom posekla je krčmara, pre nego što je ovaj i stigao da poviče ko je.
Prostoriju ispuni dreka i zveka mačeva. Ciri se sakri iza stuba.
– Mistle! – povika Kajli pokidavši zarezane konopce i boreći se s kaišem kojim mu je vrat i dalje bio privezan za stub. – Giselheru! Rife! Dođite!
Pacovi su ipak bili zauzeti borbom – Kajlijev krik čuo je samo Skomlik. Hvatač se okrete i nacilja da udari tako da prikuje Pacova za stub. Ciri je munjevito i mahinalno reagovala – kao onda kada se borila sa vivernom u Gors Velenu, kao na Tanedu, svi pokreti koje je naučila u Kaer Morhenu odjednom su se izvršavali sami od sebe, gotovo bez njenog učešća. Iskoči iza stuba, zavrte se izvodeći piruetu, pade na Skomlika i snažno ga udari bedrom. Bila je premala i presitna da odbaci velikog Hvatača, ali je uspela da poremeti ritam njegovog pokreta. I da skrene na sebe pažnju.
– Ti mrcino!
Skomlik zamahnu mačem, koji zafijuka u vazduhu. Cirino telo ponovo je samo izvelo štedljivu eskivažu, a Hvatač se zamalo nije prevrnuo leteći za sečivom u zaletu. Psovao je na pasja kola, ošinuo još jedanput, izvodeći udarac svom snagom. Ciri vešto odskoči, sigurno se spuštajući na levu nogu, zavrte se u obrnutoj pirueti. Skomlik zviznu još jednom, ali ni ovog puta nije bio u stanju da je dohvati.
Između njih najednom pade Verkta i oboje ih uprska krvlju. Hvatač se povuče, obazre se. Bio je okružen samim leševima. I Pacovima, koji su mu se, podignutih mačeva, sa svih strana primicali.
– Stojte – hladno reče onaj crnomanjasti sa skerletnom poveskom, oslobađajući najzad Kajlija. – Čini se da on mnogo želi da usmrti tu devojku. Ne znam zašto. Ne znam, isto tako, ni kako mu to nije dosad pošlo za rukom. Ali dajmo mu šansu kad već to toliko želi.
– Dajmo i njoj šansu, Giselheru– reče onaj plećati. – Neka borba bude poštena. Daj joj neko gvožđe, Iskra.
Ciri oseti u ruci balčak mača. Preteškog, donekle.
Skomlik besno zasopta, baci se na nju, izvijajući oštricom u treperavom batutu. Bio je spor – Ciri je eskivirala udarce brzim driblinzima i poluokretima, čak i ne pokušavajući da parira udarcima koji su je zasipali. Mač joj je služio samo kao protivteža koja olakšava eskivaže.
– Neverovatno – kratko se nasmeja ošišana. – Ona je prava akrobatkinja!
– Brza je – reče šarena, koja joj je dala mač. – Brza kao vila. Hej ti, debeli! Možda bi ipak više voleo nekoga od nas? S njom ti nešto ne ide!
Skomlik se povuče, osvrte, najednom skoči, ciljajući u Ciri oštricom, ispružen kao čaplja otvorenog kljuna. Ciri izbeže udarac kratkim driblingom, zavrte se. U sekundi je videla nabreklu venu koja je pulsirala na Skomlikovom vratu. Znala je da u položaju u kom se našao nije u stanju da izbegne udarac, niti da parira. Znala je gde i kako treba da udari.
Nije udarila.
– Dosta je bilo – začu Ciri i oseti ruku na svom ramenu. Devojka u višebojnoj odeći je odgurnu, istovremeno su dva druga Pacova – onaj u kratkom kožuhu i ona kratko ošišana – saterali Skomlika u ćošak prostorije, držeći ga u šahu mačevima.
– Dosta je bilo igrarije – ponovi šarena, okrećući Ciri ka sebi. – Malo se odužilo. I to tvojom krivicom, gospojice. Možeš da ubiješ, a ne ubijaš. Nešto mi govori da nećeš još dugo živeti.
Ciri zadrhta gledajući u velike tamne oči bademastog oblika, videvši osmehom otkrivene zube, toliko sitne da je taj osmeh izgledao avetinjski. To nisu bile ljudske oči ni ljudski zubi. Živopisna devojka bila je vila.
– Vreme je da brišemo – oštro reče Giselher, onaj sa skerletnom poveskom, očigledno vođa. – Ovo se zaista odužilo! Mistle, dokusuri hulju.
Kratko ošišana se približi, podižući mač.
– Smilujte se! – dreknu Skomlik, padajući na kolena. – Poštedite me! Ja imam sitnu decu... Dečicu...
Devojka oštro zveknu, okrećući se bedrima. Krv je šiknula na obeljeni zid u vidu širokog, nepravilnog mlaza jarkocrvenih tačkica.
– Ne podnosim malu decu – rekla je ošišana, širokim pokretom otresajući prstima krv sa brazde za oticanje kr
vi.
– Ne stoj, Mistle – požurio ju je onaj sa skerletnom poveskom. – Na konje! Treba da brišemo! Ovo je nilfgardska kolonija, ovde nemamo prijatelja!
Pacovi munjevito izleteše iz krčme. Ciri nije znala šta da radi, ali nije imala vremena da razmišlja. Mistle, ona kratko ošišana, gurnu je prema vratima.
Pred krčmom su, sred krhotina krigli i oglodanih kostiju, ležali leševi Nisiraca koji su čuvali ulaz. Iz sela su pristizali kolonisti naoružani kopljima, ali kada su videli Pacove koji su izlazili u dvorište, učas su strugnuli među kućerke.
– Znaš da jašeš? – povika Mistle Ciri.
– Da...
– Onda put pod noge, hvataj jednog od konja i uskači u sedlo! Ovo je nilfgardsko selo, a na naše glave raspisana je nagrada! Svi su se već uhvatili za lukove i rogatine{37}. Skači, za Giselherom! Sredinom ulice! Drži se podalje od kućeraka!
Ciri prelete preko niske ograde, zgrabi uzde konja jednog Hvatača, uskoči u sedlo, tresnu konja po sapima pljosnatom stranom mača, koji nije ispuštala iz ruke. Krenu u oštar galop, pretičući Kajlija i živopisnu vilu koju su zvali Iskra. Potera za Pacovima u pravcu mlina. Videla je kako iza ćoška jedne kolibe iskače čovek sa samostrelom, ciljajući u Giselherova leđa.
– Udri ga! – ču iza sebe. – Udri ga, devojko!
Ciri se ispravi u sedlu, okrenu konja pritiskom noge i cimanjem uzde zavitla mačem. Čovek sa samostrelom se okrenuo u poslednjem trenutku, ugledala je njegovo od užasa iskreveljeno lice. Ruka podignuta da udari mačem pokolebala se načas, što je bilo dovoljno da je galop prenese u stranu. Ču zvuk otpuštanja tetive, konj zacvile, sapi mu zadrhtaše i stade kao ukopan. Ciri iskoči, izvlačeći noge iz uzengija, okretno se dočeka na zemlju u polučučnju. Iskra je već u oštrom zamahu udarala samostrelca u potiljak. Samostrelac pade na kolena, nagnu se napred i pljusnu čelom u baru, prskajući blato okolo. Ranjeni konj zarza, tiskao se tamo-amo, pa najzad odjuri između koliba, snažno se džilitajući.
– Idiotkinjo! – dreknu vila, prolazeći pored Ciri u jurišu. – Prokleta idiotkinjo!
– Uskači – povika Kajli, dojahavši do nje. Ciri dotrča, uhvati ispruženu ruku. Ðipi u zaletu, zglob u leđima zapucketa, ali je uspela da skoči na konja pridržavajući za leđa plavokosog Pacova. Krenuše u galop, prolazeći pored Iskre. Vila se okrenula, poterujući još jednog samostrelca, koji je bacio oružje i šmugnuo prema vratima ambara. Iskra ga stiže za tren oka. Ciri okrete glavu. Čula je zavijanje posečenog samostrelca, kratko, divlje, životinjsko.
Stigla ih je Mistle, koja je vukla osedlanog rezervnog konja. Povikala je nešto, Ciri nije razumela reči, ali je otprve shvatila.
Pustila je Kajlijeva leđa, skočila je na zemlju iz punog galopa, pritrčala konju, opasno se približivši zgradama imanja. Mistle joj dobaci dizgine, osvrte se i doviknu joj da pazi. Ciri se okrete u pravi čas da bi veštim poluokretom eskivirala podmukli udarac kopljem zdepastog koloniste koji se pomolio iza obora.
Ono što se kasnije dogodilo dugo ju je proganjalo u snovima. Sećala se svega, svakog pokreta. Poluokret koji ju je spasao od vrha koplja postavio ju je u idealan položaj. Kopljanik, međutim, prilično nagnut napred, nije bio u stanju ni da odskoči, ni da se pokrije motkom koplja koju je držao obema rukama. Ciri je udarala ravno, izvrćući se u obrnutu polupiruetu. Načas je videla usta koja se otvaraju da ispuste krik, usta na licu koje je bilo pokriveno strnjikastom bradom. Videla je ćelom izduženo svetlo čelo iznad linije kape ili šešira koji su nekad štitili glavu od prejakog sunca. A sve što je posle toga videla prekrila je fontana krvi.
I dalje je držala konja za uzde, a konj se uplašio od makabričnog urlika, cimnuo ju je, oborivši je na kolena. Ciri nije ispustila uzde. Ranjenik je zavijao i krkljao, konvulzivno se bacao u slami i đubrivu, a krv je iz njega šikljala kao iz vepra. Osetila je kako joj se želudac penje do grla.
Odmah pored nje, Iskra je obola konja. Hvatajući uzde Cirinog konja, cimnula je i povukla i dalje prikačeno Cirino remenje.
– Na sedlo! – dreknu. – I kasom napred!
Ciri suspregnu mučninu i poskoči na visoko drveno sedlo. Mač, koji joj je i dalje bio u ruci, beše obliven krvlju. S mukom je savladala želju da baci gvožđe što dalje od sebe.
Sred kućeraka obrela se Mistle, vukući dvoje ljudi. Jedan je uspeo da strugne kad je preskakao plot, a drugi, plitko ošinut, pao je na kolena i obema rukama se uhvatio za glavu.
Mistle, Ciri i vila dadoše se u galop, ali malo zatim zaustaviše konje, utiskujući noge u uzengije, jer se iz pravca mlina vraćao Giselher s drugim Pacovima. Iza njih je jurila gomila naoružanih kolonista koji su se ohrabrivali urlicima.
– Za nama! – u jurišu povika Giselher. – Za nama, Mistle! Prema reci!
Nagnuta u stranu, Mistle je cimala uzde, okrenula konja i pojurila za njima, preskačući niske ograde. Ciri je lice priljubila uz grivu i krenula za njom. Odmah pored nje progalopirala je Iskra. Ta jurnjava joj je razbarušivala lepu crnu kosu, otkrivajući malo uvo špicastog završetka, ukrašeno filigranskom minđušom.
Mistlein ranjenik i dalje je klečao nasred puta, njihao se i obema rukama držao okrvavljenu glavu. Iskra na konju napravi krug oko njega, dogalopira do njega i zveknu ga mačem odozgo jako, iz sve snage. Ranjenik zaurla. Ciri vide kako odsečeni prsti odleteše u stranu kao iver sa razbijene cepanice, padoše na zemlju kao debeli beli crvi.
Na jedvite jade suzdržala se da ne povrati.
Pored rupe u ogradi čekali su ih Mistle i Kajli, ostali Pacovi bili su daleko. Čitava četvorka krenula je u oštar, otegnut galop preko rečice, visoko raspršujući vodu konjima iznad glava. Nagnuti, priljubljeni obrazima za grive, probiše se na kosinu peskovitog nasipa, poteraše preko livade ljubičaste od vučike. Iskra, koja je imala najboljeg konja, izbila je na pročelje.
Uđoše u šumu, u mokru senovitu šumu, među bukvina stabla. Stigli su Giselhera i ostale, ali su samo nakratko usporili. Kad su premerili šumu i ušli u vresište, opet udariše u galop. Uskoro su i Ciri i Kajli počeli da zaostaju u pozadini, Hvatačevi konji nisu mogli da drže korak sa prekrasnim, rasnim konjima Pacova. Ciri je imala dodatni problem – na velikom konju njene noge su jedva dosezale uzengije, a u galopu nije mogla da namesti stremenice. Znala je da jaše i bez uzengija podjednako dobro kao i s njima, ali je bila svesna da u tom položaju neće dugo izdržati u galopu.
Na sreću, posle nekoliko minuta Giselher je usporio tempo i zaustavio one na čelu da bi ona i Kajli mogli da im se pridruže. Ciri je prešla u kas. I dalje nije mogla da skrati stremenice, na kaiševima nije bilo dovoljno rupica. Ne usporavajući, prebacila je desnu nogu preko oblučja i sela u ženski položaj.
Videvši Cirin jahački položaj, Mistle puknu u smeh.
– Vidiš, Giselheru? Ne samo da je akrobata, nego je i voltižer. Eh, Kajli, gde si iskopao ovu đavolicu?
Zaustavljajući svoju prekrasnu riđušu, znojavu, i dalje spremnu da galopira, Iskra je dojahala bliže, nasrćući na Cirinog pastrvastog sivca. Konj zafrkta i povuče se, poturajući glavu. Ciri zategnu uzde, odmače se u sedlu.
– Znaš li, kretenko, zbog čega si još uvek živa? – zareža vila, sklanjajući kosu sa čela. – Seljak kog si milosrdno poštedela prerano je povukao obarač, pogodio je konja umesto tebe. Inače bi ti klin u leđima sve do peraca bio zariven. Šta će ti, uopšte, taj mač?
– Ostavi je, Iskra – rekla je Mistle, opipavajući od znoja mokar vrat svoga konja. – Giselheru, moramo usporiti, inače će nam konji baldisati! Pa niko nas ne juri.
– Hoću da pređemo Veldu što brže možemo – rekao je Giselher. – Odmorićemo se kad pređemo reku. Kajli, kako je tvoj konj?
– Izdržaće. Nije baš neki punokrvni kasač, za trke baš i nije, ali je zver žilava.
– Hajdemo, onda.
– Čekaj – reče Iskra. – A ovo derle?
Giselher se osvrnu, namesti skerletnu povesku na čelu, zadrža pogled na Ciri. Njegovo lice, izraz njegovog lica podsećao je pomalo na Kajlijev – ista rđava grimasa na ustima, iste namrgođene oči, mršave, isturene vilice. Bio je ipak stariji od plavok
osog Pacova – modra senka na obrazima potvrđivala je da se već redovno brijao.
– Pa da – osorno reče. – Šta ćemo s tobom, devojče?
Ciri obori glavu.
– Pomogla mi je – javi se Kajli. – Da nije bilo nje, onaj šugavi Hvatač bi me prikucao za stub...
– U selu su – dodade Mistle – videli kako beži s nama. Jednoga je zveknula, sumnjam da će preživeti. To su kolonisti iz Nilfgarda. Kad im devojka dopadne šaka, umlate je. Ne možemo je ostaviti.
Iskra je gnevno zafrktala, ali Giselher je odmahnuo rukom.
– Neka ide s nama do Velde – odlučio je. – Onda ćemo videti. Sedi na konja kako treba, curo. Ako zaostaneš, nećemo se osvrtati za tobom. Jesi razumela?
Ciri usrdno klimnu glavom.
*
– Govori, devojko. Ko si ti? Odakle si? Kako ti je ime? Zašto su te držali pod stražom?
Ciri obori glavu. Dok je jahala, imala je dovoljno vremena da pokuša da smisli neku pričicu. Izmislila ih je nekoliko. Ali harambaša Pacova nije izgledao kao neko ko bi u ma šta poverovao.
– Onda – požurio ju je Giselher. – Jahala si s nama nekoliko sati. I za vreme predaha bila si s nama, a ja ti glas još nisam čuo. Jesi mutava?
Vatra buknu, iskričavi plameni snop pokulja uvis, oblivajući ruševine pastirske kućice talasom zlatnog bleska. Kao da je poslušala Giselherovu naredbu, vatra je obasjala lice ispitanice kako bi se na njemu videlo ako laže ili vara. Pa ne mogu da im kažem istinu, očajnički pomisli Ciri. To su ubice. Hajduci. Ako saznaju da me traže Nilfgardijci i da su me Hvatači ulovili zato da bi dobili nagradu, onda bi i sami mogli da uzmu tu nagradu. Sem toga, istina je suviše neverovatna da bi mi poverovali.
– Izvukli smo te iz kolonije – sporo je nastavljao harambaša. – Doveli smo te ovamo, u jedno od naših skrovišta. Dali smo ti da jedeš. Sediš pored naše vatre. Gukni, dakle, ko si ti?
– Ostavi je na miru – najednom se javi Mistle. – Kad te gledam, Giselheru, odjednom kao da vidim Nisirca, Hvatača, ili jednog od tih nilfgardskih kurvinih sinova. I osećam se kao da me saslušavaju na razapinjaču u tamnici!