– Na vešala, ne u jamu!
Telal nastavi da čita obaveštenja burggrafa i gradskog veća, i Ciri je izgubila interesovanje. Upravo je nameravala da se oslobodi iz gomile, kad najednom oseti ruku na zadnjici. Nipošto slučajnu, besprizornu i nadasve veštu.
Stisak ju je, činilo se, onemogućavao da se okrene, ali Ciri je u Kaer Morhenu naučila da se kreće u položaju u kom je teško pomerati se. Okrenula se, praveći mali metež. Iza nje je stajao mladi sveštenik obrijane glave, arogantno se osmehivao, oveštalo. I šta ćeš sad – govorio je taj osmeh – šta sad misliš da uradiš? Slatko ćeš pocrveneti i na tom će se crvenjenju sve završiti, zar ne?
Bilo je jasno da sveštenik još nije imao posla sa Jeneferinom učenicom.
– Ruke k sebi, ćelava tintaro! – razdra se Ciri, ubledela od jarosti. – Sebe za dupe hvataj, ti... grobu okrečeni!!!
Koristeći činjenicu da je zarobljen u masi – sveštenik nije mogao da se pomeri – Ciri je krenula da ga šutne, ali ju je u tome sprečio Fabio, brzo je odvlačeći daleko od sveštenika i mesta događaja. Videvši da sva cepti od besa, umirio ju je, časteći je s nekoliko uštipaka posutih šećerom u prahu – čim ih je videla, Ciri je momentalno zaboravila na incident. Stajali su kod tezge na mestu odakle su imali pogled na gubilište sa stubom srama. Na stubu srama nije bilo, ipak, nijednog razbojnika, a samo gubilište bilo je ukrašeno girlandama cveća i služilo je grupi putujućih muzičara obučenih poput papagaja, koji su besomučno muzicirali na guslama i pištali na gajdama i sviralama. Mlada crnokosa devojka odevena u šljokicama našiven zubun pevala je i igrala, udarala dairama i veselo pocupkivala u svojim čizmicama.
Po proplanku čarobnica gazila, svaka ju je ljuta guja klala
Gmazovi su listom pocrkali, čudotvorka zdravo živa ostala!
Svetina okupljena oko gubilišta pucala je od smeha i tapšala u ritmu. Prodavac uštipaka ubacio je u vrelo ulje narednu porciju. Fabio je polizao prste i povukao Ciri za rukav.
Tezgi je bilo neprebroj i svuda su nudili nešto ukusno. Pojeli su još po jedan kolač s kremom, kasnije – zajednički – dimljenu jegulju, što su zatim poboljšali nečim vrlo čudnim, prženim i nabijenim na štap. Kasnije su se zaustavili pored burića s kiselim kupusom i pretvarali se da probaju da bi kupili veću količinu. Kad su se najeli i nisu kupili, piljarka ih je nazvala seronjama.
Krenuli su dalje. Za ostali deo novca Fabio je kupio korpicu krušaka bergamki. Ciri je pogledala u nebo, ali je konstatovala da još uvek nije podne.
– Fabio, a kakvi su ono šatori i barake tamo, ispod zidina?
– Zabavni park. Hoćeš da vidiš?
– Hoću.
Ispred prvog šatora stajali su isključivo muškarci, uzbuđeno su se premeštali s noge na nogu. Iznutra su dopirali zvuci flaute.
– „Tamnoputa Lejla...“ – Ciri je jedva pročitala traljavi natpis na platnu – „otkriva u plesu sve tajne svog tela“... Kakva glupost! Kakve tajne...
– Idemo dalje, hajde – požurivao ju je Fabio, blago pocrvenevši. – Pogledaj, ovo je zanimljivo. Vračara koja proriče budućnost, imam još dva groša, to je dovoljno...
– Šteta novca – obrecnu se Ciri. – I to mi je neko proricanje, za dva groša! Da bi proricao, treba da budeš prorok. Prorokovanje je veliki talenat. Čak i među čarobnicama najviše jedna od stotinu ima takve sposobnosti...
– Mojoj najstarijoj sestri – ubaci momak – gatara je prorekla da će se udati, i to se ostvarilo. Ne krevelji se, Ciri. Dođi da nam pogataju...
– Neću da se udajem. Neću da mi gataju. Vruće je, a u tom šatoru smrdi tamjan, neću tamo da ulazim. Ako hoćeš, idi sam, ja ću te sačekati. Ne znam samo šta će ti proricanja? Šta bi hteo da znaš?
– Pa... – zamucao je Fabio. – Najviše to da li ću putovati. Želeo bih da putujem. Da obiđem ceo svet...
Putovaće, najednom je pomislila Ciri, osećajući da joj se vrti u glavi. Ploviće na velikim belim lađama... Dospeće u zemlje koje nikada niko ranije nije video... Fabio Sahs, pronalazač... Po njemu će se nazvati rt, rub kontinenta koji danas još uvek nema svoje ime. Kad bude imao pedeset četiri godine, imaće ženu, sina i tri ćerke, umreće, daleko od kuće i bližnjih... Od bolesti kojoj se danas ne zna imena...
– Šta ti je, Ciri?
Ona obrisa rukom lice. Imala je utisak da izranja iz vode, da plovi ka površini s dubokog dna ledno hladnog jezera.
– Ništa... – promumla, osvrćući se oko sebe i dolazeći sebi. – Zavrtelo mi se u glavi... Zbog ove vrućine. I zbog tamjana iz šatora...
– Ili zbog kupusa – ozbiljno će Fabio. – Nepotrebno smo se prejeli. I meni se stomak klobuča.
– Nije mi ništa! – Ciri je bodro zabacila glavu, zaista joj je bilo bolje. Misli koje su joj kroz glavu proletele kao vihor razvejale su se i otišle u zaborav. – Hajdemo, Fabio, idemo dalje.
– Hoćeš krušku?
– Naravno da hoću.
Pored zida, grupa dečaka igrala se čigrom za novac. Precizno obavijenu uzicom, čigru je trebalo veštim pokretom koji podseća na pucanje bičem ubaciti u vrtložni pokret tako da pravi krugove po poljima obeleženim kredom. Ciri je u igranju čigre tukla većinu skeliških dečaka, pobeđivala je i sve učenice u Melitelinom hramu. Već je razmatrala mogućnost kako da se uključi u igru i potuče ove obešenjake, mislila je da im ne uzme samo bakrenjake, nego i da opelješi njihove iskrpljene čakšire, ali joj najednom pažnju prikovaše gromki pokliči.
Na samoj ivici niza šatora i baraka, stešnjen ispod zida i kamenog stepeništa, stajao je čudnovat, polukružno ograđen prostor oblikovan od čaršava raširenih na jedan hvat visokim motkama. Između dveju pritki nalazio se ulaz, koji je zagrađivao visok, rošav muškarac obučen u aketon i štraftaste pantalone uvučene u jedriličarske čizme. Ispred njega su se okupljali ljudi. Pošto bi ubacili po nekoliko novčića u šaku rošavom, ljudi su jedan po jedan nestajali iza platna. Rošavi je stavljao pare u pozamašnu mošnju, zveckao njome i promuklo podvriskivao.
– Priđite, dobri ijudi! Priđite! Svojim očima videćete najstrašnije stvorenje što su ga bogovi stvorili! Strava i užas! Živi bazilisk, otrovan, strah i trepet zerikanskih pustinja, otelotvoreni đavo, ljudožder nenasitni! Takvo čudovište još niste videli, dobri ljudi! Sveže ulovljen, preko mora na korablji prevezen! Videćete živog, svirepog baziliska svojim očima, jer takvog nikad i nigde više nećete videti! Poslednja prilika! Ovde, kod mene, za samo tri petaka! Žene s decom po dva petaka!
– Vidi, molim te – reče Ciri, terajući ose od krušaka. – Bazilisk? I to živ? Moram da ga vidim. Do sada sam ga gledala samo na gravirama. Hajdemo, Fabio.
– Nemam više novca...
– Imam ja. Platiću za tebe. Hajde, slobodno.
– Šest treba da platiš – rošavi je pogledao u bakrenjake ubačene mu u šaku. – Po tri ponaosob. Popust samo za žene sa decom.
– On je dete – Ciri pokaza na Fabija držeći krušku u ruci – a ja sam žena.
– Jeftinije samo za žene s detetom u naručju – zareža rošavi. – Dela, ubaci još dva petaka, dovitljiva devojko, ili briši odavde i pusti druge. Požurite, ljudi! Još samo tri slobodna mesta!
Iza ograde od čaršava sjaćivali su se meštani, okružujući u zbijenom krugu podest od dasaka na kojem je stajao drveni kavez prekriven ćilimom. Propustivši gledaoce koji su popunili broj slobodnih mesta, rošavi je skočio na podest, uzeo dugačku pritku i njome zbacio ćilim. Zapahnuo ih je vonj crkotine i neprijatan gmazovski smrad. Gledaoci zašuštaše i diskretno ustuknuše.
– Oprezno, dobri ljudi – izjavi rošavi. – Ne preblizu, jer je opasno!
U kavezu, koji je za njega bio vidno tesan, ležao je sklupčani daždevnjak, pokriven tamnom, neobično prošaranom krljušti. Kad je rošavi lupnuo u kavez pritkom, gmaz se zanjihao, njegova krljušt je zaškrgutala u dodiru sa šipkama, izvukao je dugi vrat i prodorno zasiktao, otkrivajući oštre, bele, šiljate zube, koji su snažno odudarali od bezmalo crne krljušti oko čeljusti. Gledaoci duboko uzdahnuše. Udari u besan lavež rundavi psić što ga je na rukama držala žena koj
a je izgledala kao piljarka.
– Gledajte pažljivo, dobri ljudi – povika rošavi. – I radujte se što u našim krajevima nema sličnih nakaza! To je jezivi bazilisk iz daleke Zerikanije! Ne prilazite, ne prilazite, jer mada je zatvoren u kavezu, može da vas otruje samo svojim dahom.
Ciri i Fabio proguraše se najzad kroz obruč gledalaca.
– Bazilisk – nastavljao je rošavi sa uzvišenja, oslanjajući se na pritku kao stražar na helebardu – to je najotrovnija zver na svetu! Jer bazilisk je kralj svih guja! Kad baziliska više ne bi bilo, svet bi ovaj načisto propao. Na sreću, to je retko čudovište, jer se rađa iz jajeta koje snese petao. A sami znate, dobri ljudi, da jaja ne nosi svaki petao, već samo jaramaz koji kao kvočka drugom pevcu trticu potura.
Gledaoci se uglas nasmejaše prvoklasnoj, a zapravo – neotesanoj šali. Samo se Ciri nije smejala, sve vreme je pažljivo posmatrala stvora koji se, nadražen bukom, uvijao, udarao o pritke na kavezu i grizao ih, uzaludno pokušavajući da u toj teskobi raširi ranjena krila.
– Iz jajeta koje takav pevac snese – nastavljao je rošavi – mora da se izlegne sto jedna otrovna guja! A kad se iz jajeta izlegne bazilisk...
– To nije bazilisk – zaključila je Ciri, grickajući krušku. Rošavi je pogleda popreko.
–... Kad se bazilisk ispili, kažem vam – nastavio je – tadar proždire i guje iz gnezda sa sve njinim otrovom, koji mu ničim ne naškodi, nego od njega postaje toliko naduven da ne ubija samo otrovnim ugrizom, već i dodirom, dahom! A kad vitez na konju uzme da probada baziliska kopljem, tadar otrov preko drške na vrh izbija, istom jahača i konja na mestu ubija!
– To je sušta neistina – glasno je rekla Ciri, pljujući košticu.
– Živa istina! – protestovao je rošavi. – Ubiće i konjanika i konja!
– Nije nego!
– Ne mešaj se, gospojice! – povika piljarka sa psićem. – Ne ometaj! Hoćemo da čujemo i da se divimo!
– Prekini, Ciri – došapnu joj Fabio, gurkajući je u stranu. Ciri frknu na njega i poseže za još jednom kruškom iz korpe.
– Pred baziliskom – rošavi podiže glas da nadjača sve veći šum u gledalištu – svaka životinja ne časeći časa zbriše, čim čuje to siktanje. Svaka životinja, čak i aždaja, ma šta ja pričam – čak i krokodil, a krokodil je neviđeno zastrašujuć, ko ga je video, taj zna. Samo jedna životinja ne boji se baziliska, a to je kuna. Kad ugleda čudovište, kuna klisne u šumu koliko je noge nose, tamo nalazi i jede zeleniš za koji samo ona zna. Baziliskov otrov tada za kunu više nije opasan, čak i da je nasmrt izgrize...
Ciri prsnu u smeh podražavajući pokretom usana taj razvučeni, odviše nepristojan eho.
– Hej, pametnjakovićko! – ne izdrža rošavi. – Ako ti nije po ukusu, nosi se odavde! Niko te ne tera da slušaš i gledaš baziliska!
– Nije to nikakav bazilisk.
– Ma nemoj! Nego šta je, pametnice?
– Viverna – rekla je Ciri, odbacujući pantljiku kruške i ližući prste. – Obična viverna. Mlada, nevelika, izgladnela i prljava. Ali viverna, i basta! Na Drevnom jeziku: wyvern.
– Počujte, narode! – dreknu rošavi. – Kako se našla tako umna i mudra glava! Začepi gubicu da te ne bih...
– Dosta – oglasi se plavokosi mladić sa somotskom beretkom na glavi, u aketonu štitonoše bez grba, držeći podruku nežnu i bledunjavu devojku u haljini boje kajsije. – Polako, milostivi zverolovče! Ne preti, more, plemićkinji, da te ne bih na svoj mač dočekao. Ionako mi nešto ovde na prevaru smrdi!
– Kakvu prevaru, mladi viteže?! – zagrcnu se rošavi. – Laže ta bala... Htedoh reći, greši ta gospojica plemenita roda! To jeste bazilisk!
– To je viverna – ponovi Ciri.
– Ama kakva verna! Bazilisk! Gle’te kako je svirep, kako sikće, kako kavez grize! Kakve zube ima! Zuburine, kažem vam, ima kao...
– Kao viverna – iskrevelji se Ciri.
– Ako si svu pamet posisala – rošavi zari u nju pogled kojeg se ne bi postideo ni autentični bazilisk – priđi deder! Primakni se da dune u tebe! Neka svi zajedno vide kako ćeš da gekneš od otrova. Ajde, priđi!
– Molim lepo – Ciri izvuče ruku iz Fabiovog stiska i pristupi korak napred.
– Neću ti to dozvoliti! – povika svetlokosi štitonoša ostavivši svoju kajsijastu pratilju i preprečivši Ciri put. – Ne možeš tako! Prevelikoj se izlažeš opasnosti, draga damo.
Ciri, kojoj se još niko nikad nije tako obratio, blago se zarumene, pogleda mladića i stade izvežbano da trepće, onako kako je često znala da trepće pisaru Jareu.
– Ne postoji nikakav rizik, plemeniti viteže – zavodnički se osmehnula, uprkos sećanju na Jeneferine poslovične opomene o ludom koji se smeje na brašno. – Ništa mi se neće desiti. Taj tobožnji otrov je čista izmišljotina.
– Ipak bih želeo – mladić položi ruku na balčak mača – da budem pored tebe. Da te štitim i branim... Dozvolićeš mi?
– Dozvoliću – Ciri nije znala zašto joj bes na licu kajsijaste gospođice pričinjava tako veliko zadovoljstvo.
– Ja sam tu da je štitim i branim! – zabaci glavu Fabio i izazivački pogleda štitonošu. – I poći ću s njom!
– Gospodo – šepurila se Ciri dižući nos. – Budimo dostojanstveni. Ne gurajmo se. Ima mesta za svakog.
Krug gledalaca se zatalasao i zabobonjao kada se hrabro približila kavezu, osećajući da joj maltene oba momka dišu za vratom. Viverna besno zasikta i zanjiha se, u nozdrve udari gmazovski smrad. Fabio glasno zasopta, a Ciri ne ustuknu. Prišla je još bliže i ispružila ruku, skoro dotičući kavez. Čudovište se stušti na pritke, razdirući ih zubima. Gomila se opet zatalasa, neko viknu.
– I šta sad? – Ciri se ponosno okrete, položivši izazovno ruke na bokove. – Jesam umrla? Je l’ me otrovalo gnusno čudovište? Ovo je bazilisk koliko sam ja...
Prekide, videvši najednom bledilo na licu štitonoše i Fabija. Okrete se munjevito i ugleda kako se dve rešetke na kavezu razmiču pod pritiskom razjarenog guštera, koji je kidao zarđale eksere iz okvira kaveza.
– Bež'te! – povika iz sveg grla. – Kavez puca!
Gledaoci pokuljaše ka izlazu vrišteći. Nekoliko njih je pokušavalo da se probije kroz platna, ali su tako upleli i sebe i druge, prevrnuvši redom sve, načinivši uvrtloženu urnebesnu masu. Štitonoša je uhvatio Ciri za ruku baš u trenutku kad je htela da skoči unazad, zbog čega su se oboje otkotrljali, sapleli i pali, oborivši i Fabija. Rutavi piljarkin psić počeo je da ujeda, rošavi stade gnusno da huli, a načisto dezorijentisana kajsijasta damica – zastrašujuće da pišti.
Šipke na kavezu pucale su i lomile se, viverna se otela napolje. Rošavi poskoči sa podesta upinjući se da je pritkom zadrži, ali čudovište mu je jednim pokretom svoje šape izbaci iz ruke, savi se i ošinu ga bodljikavim repom, pretvarajući mu rošavi obraz u krvavu pulpu. Sikćući i šireći ranjena krila, viverna odleprša s podesta, bacajući se na Ciri, Fabija i štitonošu, koji su pokušavali da ustanu sa zemlje. Kajsijasta damica se onesvestila i prućila se koliko je duga, nauznak. Ciri se spremila da skoči, ali je shvatila da neće stići.
Spasao ih je rutavi psić, otevši se iz ruku piljarke, koja se prevrnula i zamotala u sopstvenih šest sukanja. Psić se baci na čudovište, štrpkajući ga svojim zubićima. Viverna zasikta, pridignu se, prignječi kučence kandžama, i zmijskim, neverovatno brzim pokretom izvi se i zari mu zube u vrat. Psetance je divlje zaskičalo.
Štitonoša đipi na kolena i poseže rukom za pojas, ali ne nađe tamo balčaka, jer je Ciri bila brža. Munjevitim pokretom isukala je mač iz korica, priskočila u poluokretu. Viverna se podigla, otkinuta psetancetova glava visila joj je iz zubate čeljusti.
Svi pokreti koje je naučila u Kaer Morhenu, činilo joj se, izveli su se sami od sebe, gotovo bez njene volje i učešća. Zasekla je iznenađenoj viverni stomak i smesta se manevarski zavrtela, a gušter, koji se na nju bacio, pao je na pesak, iz njega je pokuljala krv. Ciri ga preskoči, vešto izbegavajući rep što je fijukao, sigurno, precizno i snažno zviznu čudovište po vratu, odsko?
?i, mahinalno i izvodeći već nepotreban manevarski pokret, smesta ponovi udarac, ovog mu puta presecajući pršljenove. Viverna se sklupčala i ukočila, samo joj se još zmijski rep vrtuljao i udarao, dižući pesak unaokolo.
Ciri brzo ugura zakrvavljeni mač štitonoši u ruku.
– Nemate više čega da se plašite! – viknu ka svetini koja se sjaćivala i ka onim u platna upletenim gledaocima. – Čudovište je ubijeno! Ovaj hrabri vitez ga je ucmekao...
Najednom je osetila da je steže u grlu i čupa u želucu, smračilo joj se pred očima. Zastrašujuće snažno je tresnula o nešto otpozadi, toliko snažno da su joj zubi zacvokotali. Osvrnula se oko sebe izgubljeno. Ono u šta je udarila bila je zemlja.
– Ciri... – prošapta Fabio, koji je klečao pored nje. – Šta ti je? Za ime boga, bleda si kao leš...
– Šteta – promrmljala je – što sebe ne možeš da vidiš.
Ljudi su se tiskali unaokolo. Nekoliko njih ćuškalo je telesinu viverne štapovima i žaračima, nekoliko ih je dovodilo u red rošavog, ostatak je klicao u čast hrabrog štitonoše, neustrašivog zmajoubice, jedinog koji je sačuvao pribranost i osujetio masakr. Štitonoša je osvešćivao kajsijastu damicu, svejednako s blagim zaprepašćenjem zureći u oštricu svog mača, prekrivenu razmazanim tragovima krvi koja je sahnula.
– Junače moj ... – kajsijasta damica osvestila se i obesila ruke oko vrata štitonoši. – Izbavitelju moj! Ljubljeni moj!
– Fabio! – rekla je tiho Ciri videvši gradske stražare kako se probijaju kroz svetinu. – Pomozi mi da ustanem i vodi me odavde. Brzo.
– Jadna deca... – debela varošanka s čepcem na glavi pogleda u njih dok su se iskradali iz svetine. – Oj, dobro se izvukoste. Oj, da ne beše ovog hrabrog viteza, majke bi oči svoje isplakale za vama!
– Raspitajte se kod koga je ovaj mladić štitonoša! – povika zanatlija kožnom keceljom. – Za ovaj čin trebalo bi ga proizvesti u viteza!
– A zverolovca na stub srama! Izbatinati ga! Takvo čudovište u grad dovesti, među ljude...