Page 39 of Lastavičja Kula


  – Krv je iz nje tekla, kao iz kabla – pobuni se Rispat la Puant. – Kažem vam, jahala je, jahala, a onda je pala i skapala u nekoj jaruzi, sigurno su je vuci i ptice pojeli, kune dovršile, a mravi počistili tragove. Kraj, deireadh! Zato mi, kažem vam, badava ovde sedimo i pare propijamo. I to sopstvene, jer nagradu nešto ne vidim!

  – Ne može biti tako, zato što od leša ni traga ni glasa nije ostalo – reče ubeđeno Dede Vargas. – Uvek nešto ostane, lobanja, karlica, neka deblja kost. Rjens, onaj čarobnjak, pronaći će ostatke na kraju. Tada će se stvar okončati.

  – I možda će nas tako poterati da ćemo se sa ushićenjem sećati ove dokolice i ovog groznog svinjca – Ciprijan Frip mlađi baci ogađen pogled na zidove krčme na kojima je već znao svaki ekser i svaku muzgu. – I ove odvratne rakiještine. I ove dve što smrde na luk, a kad ih karaš, leže kao telad, gledaju u tavanicu i zube sebi čačkaju.

  – Sve je bolje od ove dosade – presudi Juz Janovic. – Urliče mi se! Uradimo, majku mu, nešto! Bilo šta! Da zapalimo selo?

  Zaškripaše vrata. Zvuk je bio toliko nesvakidašnji da su sva četvorica skočila s mesta.

  – Napolje! – zariča Dede Vargas. – Nosi se, starče! Prosjače! Smrdljivče! Napolje, gubi se!

  – Pusti ga – mahnu rukom Frip. – Vidiš, vuče gajde. To je samo ubogi prosjak, sigurno je stari vojnik što sviranjem i pesmom zarađuje po kafanama. Napolju je bljuzgavica i zima. Neka sedne...

  – Samo dalje od nas – Juz Janovic pokaza prosjaku gde da sedne. – Inače će nas spopasti vaške. Odavde vidim kakvi primerci po njemu mile. Mislio bi neko da nisu vaši, već kornjače.

  – Daj mu – gospodarski siknu Frip mlađi – nekakvo jelo, domaćine! A nama rakiještine!

  Prosjak je skinuo s glave veliku krznenu kapu i dostojno raspršio oko sebe smrad.

  – Da ste mi živi i zdravi, velmožni gospodičići – progovori. – Danas je dan uoči Saovina, praznik. Na praznik ne valja nikoga terati da na kiši kvasne i mrzne. Na praznik se valja počastiti...

  – Istina – udari se u čelo Rispat la Puant. – Dan uoči Saovina! Kraj oktobra!

  – Noć čari – prosjak srknu prinesenu razvodnjenu čorbu. – Noć duhova i strahova!

  – Oho! – reče Juz Janovic. – Gledajte, sad će nas prosjak počastiti prosjačkom pričom!

  – Neka priča – zevnu Dede Vargas. – Sve je bolje od ove dosade!

  – Saovine – ponovi uspavani Ciprijan Frip mlađi. – Već pet nedelja od Govoroga. A već dve nedelje kako sedimo ovde. Dve cele nedelje! Saovine, ha!

  – Noć čuda – prosjak obliza kašiku, prstom pročačka nešto s dna zdele i pojede. – Noć strahova i čini!

  – Zar nisam rekao? – iskezi zube Juz Janovic. – Sad će prosjačka priča.

  Prosjak se protegnu, počeša i štucnu.

  – Noć uoči Saovina – poče s emfazom – poslednja noć pred nastanak novembarskog mladog meseca, kod vilenjaka je to poslednja noć stare godine. Kada dođe novi dan, to je kod vilenjaka već nova godina. Kod vilenjaka postoji običaj da se uoči Saovina sve vatre u kući i okolini potpale jednom bakljom, a ostatak baklje se dobro sakrije sve do maja i istom se pali vatra na Beletein; onda će, veli se, sve biti srećno i berićetno. I ne samo vilenjaci, nego i naši neki tako čine. Kako bi se od zlih duhova zaštitili...

  – Duhova! – frknu Juz. – Samo slušajte šta ta budala laprda.

  – To je Saovinska noć! – reče prosjak svečanim glasom. – Te noći duhovi šetaju po zemlji! Duhovi umrlih kuckaju na prozore, pustite nas, jauču, pustite. Tada im treba dati meda i kašu, a to sve votkom poškropiti...

  – Ja više volim da sebi poškropim grlo votkom – zakikota se Rispat la Puant. – A tvoji duhovi, starče, mogu me evo ovde poljubiti.

  – Oj, gospodičiću, ne zbijajte šale s duhovima, čuće vas, a vole da se svete! Danas je Saovinsko veče, noć strahova i čini! Naćulite uši, čujete li kako naokolo nešto šušti i kucka? Mrtvi dolaze iz onog sveta, hoće da se ušunjaju u kuće da se ugreju kraj ognjišta i siti da se najedu. Onamo, po ogolelim strnjištima i bezlisnim šumama, huče vetar, jadni duhovi zebu, te dolaze u domaćinstva gde je vatra i toplota. Tada ne sme da se zaboravi da im se stavi zdela s hranom na prag, ili negde na trem, jer ako more tamo ništa ne nađu, posle ponoći same ulaze u kolibu da nešto nađu...

  – Lele! – šapnu glasno jedna od konobarica i odmah pisknu jer ju je Frip štipnuo za zadnjicu.

  – Nije loša priča! – reče. – Ali još je daleko od dobre. Nalijte, domaćine, starcu kriglu brlje, možda će onda dobru ispričati! Dobru priču o duhovima, momci, prepoznaćete po tome što udubljenim devojkama možeš dići suknju, a one neće primetiti!

  Muškarci se zacerekaše, razleže se piska obeju devojaka kojima je proveren stepen udubljenosti u priču. Prosjak potegnu kuvano pivo srčući glasno i podrigujući.

  – Nemoj tu da se nalivaš pa da zaspiš! – upozori ga strašno Dede Vargas. – Ne pojimo te za džaba! Pripovedaj, pevaj, sviraj gajde! Neka bude veselje!

  Prosjak otvori usta, u kojima se usamljeni zub beleo poput miljokaza nasred mračnog puta.

  – Šta kažeš, gospodičiću? Saovine su! Kakva muzika, kakvo sviranje? Ne sme! Muzika na Saovine je taj vetar ispred prozora! Vukodlaci zavijaju, vampiri zavode i jauču, guli zubima grizu! Bean’ši ciči i krešti, a ko njen krik čuje, tome je nesumnjivo brza smrt zapisana. Svaki zli duh izlazi na videlo, veštice lete na njihov zbor pred zimu! Saovine su noć strahova, čuda i prikaza! U šumu se ne sme, lesnik tamo grize! Na groblje ne smeš, il’ će te mrtvak ćapiti! Bolje je uopšte ne izlaziti iz kolibe, a radi sigurnosti, treba zakucati u prag novi gvozdeni nož, neće se okuražiti da pređe preko takvog zla. Ženske moraju oprezno da čuvaju decu, inače u Saovinsku noć može dete ukrasti rusalka ili čuma i mogu podmetnuti gadnog čudaka. A koja je žena bremenita, bolje da ne izlazi napolje, može noćnica plod u materici da joj urekne! Umesto deteta, rodiće se striga sa gvozdenim zubima...

  – Kuku!

  – Sa gvozdenim zubima. Prvo će majci grudi da odgrize. Posle će ruke da odgrize. Lice da odgrize... Uh, ala sam i ja ogladneo...

  – Na ti kost, imaš još mesa na njoj. Nije zdravo za stare da jedu više, mogu se zagrcnuti i odapeti, ha-ha! A, dela, donesi mu još piva, devojko. Nego, stari, pričaj nam još o duhovima!

  – Saovine, gospodičiću, za aveti je poslednja noć da daju sebi oduška. Kasnije im već mraz uzima snagu, odlaze u Bezdan, pod zemlju, odakle celu zimu ne promaljaju nos. Zato je od Saovina do februara, do praznika Imbaelk, najbolje vreme da se ode na opsednuta mesta i onamo traže blaga. Uzmimo za primer, ako u toplo doba neko kopa kraj kurgana, za tili čas će se probuditi drekavac, iskočiti i kopača će proždrati. A od Saovina do Imbaelka kopaj i grebi koliko te ruke nose: drekavac kao stari vuk spava.

  – Eto, izmislio je, stara hulja!

  – Istinu velim, gospodičiću. Da, da. Čarobnjačka je Saovinska noć strašna, ali istovremeno najbolja za vradžbine i bajanja kojekakva. U takvu noć se valja gledati u kosti, u dlanove, i u pasulj, i u belog petla, u luk, u sir, u zečju utrobu, u trulog slepog miša...

  – Fuj!

  – Saovinska noć, noć strahova i aveti... Bolje je u kolibama sedeti. Cela porodica... Kraj ognjišta...

  – Cela porodica – ponovi Ciprijan Frip cereći zverske zube na kamarade. – Cela porodica, čujete li? Zajedno sa onom što se nedelju dana lukavo od nas krije po nekim gustišima!

  – Kovačeva kći! – domisli se momentalno Juz Janovic. – Zlatokosa lepotica! Imaš mozga, Fripe. Danas je možemo zdipiti u kolibu! Šta kažete, momci? Da upadnemo u kovačevu farmu?

  – Uhhh, haj’mo odmah – Dede Vargas se jako proteže. – Pred očima mi je, kažem vam, ta kovačeva kći kako šeta kroz selo, te sisice kako skaču, ta guza kako se njiše... Trebalo je još tada da je uzmemo, ne da čekamo, ali Dakre Silifant, glupi disciplinar... Deder, danas Silifant nije ovde, a kovačeva kći u kolibi! Čeka!

  – Već smo rascopali starešinu ovog sela sekirom – iskrivi se Rispat. – Rasporili smo prostaka ko
ji je hteo da mu pomogne. Treba li nam još leševa? Kovač i njegov sin su kao dva hrasta. Nećemo ih dobiti na strah. Treba ih...

  – Osakatiti – dovrši mirno Frip. – Samo da ih malo osakatimo, ništa više. Završavajte pivo, spremićemo se i idemo u selo. Pripremićemo sebi Saovine! Obući ćemo kožuhe naopako, ričaćemo i harati, seljaci će pomisliti da su to đavoli ili drekavci!

  – Do’vatićemo kovačicu tamo, u kolibi, da se zabavimo po naški, po gemerijski, pred očima porodice?

  – Jedno ne isključuje drugo – Frip mlađi pogleda u noć kroz kapke prozora. – Ala je počeo vetar, majku mu! Ala se topole savijaju!

  – Ohoho – reče prosjak kroz kriglu. – To nije vetar, gospodičiću, nije vetar! Čarobnice jure na metlama, neke pak ašovima i vilama, tragove za sobom metlama zameću. Ne znaš kada će takva da preseče put čoveku u šumi ili s leđa da se došunja, ne znaš kad će napasti! A zube kakve ima!

  – Prosjače, decu ti plaši čarobnicama!

  – Ne šalite se, gospodičiču, u zao čas. Još ću vam reći da najgroznije veštice, one veštičjeg staleža grofice i kneginjice, oho-ho, one nisu na metlama, nisu na vilama i motikama, ne! One galopiraju na svojim crnim mačkama!

  – Hehehehe!

  – Istina je! U Saovinsku noć, u tu jednu jedinu noć, mačke veštica se pretvaraju u kobile crne poput katrana. I teško onom ko u noći crnoj poput gavrana čuje topot kopita i ugleda vešticu na vranoj kobili. Ko se s takvom vešticom sretne neće pobeći smrti. Zavrteće ga veštica kao vetar lišće, poslaće ga na onaj svet!

  – Kada se vratimo, završićeš! A da bi dobru priču ispričao, smisli je, starče sablasni, a gajde našteluj! Kada se vratimo, biće ovde rusvaj! Plesaće se i drpati gđica kovačica... Šta je, Rispate?

  Rispat la Puant, koji je izašao na trem da olakša bešiku, vratio se trčeći, a lice mu je bilo belo kao sneg. Brzo je zagestikulirao pokazujući vrata. Nije stigao da izusti reč. I nije bilo potrebno. Iz dvorišta je gromko zarzao konj.

  – Vrana kobila – reče Frip lica gotovo prilepljenog za prozor. – Ista vrana kobila! To je ona!

  – Čarobnica?

  – Falka, budalo.

  – To je njen duh! – Rispat naglo udahnu vazduh. – Avet! Ona nije mogla da preživi. Umrla je i vraća se kao avet! Na Saovinsku noć...

  – Prispeće u noći crnoj kao gavran – promrmlja prosjak, pritiskajući praznu kriglu uz stomak. – A ko se s njom sretne neće pobeći smrti...

  – Oružje, uzmi oružje – reče grozničavo Frip. – Brzo! Opkolite vrata sa obe strane! Ne razumete? Posrećilo nam se! Falka ne zna za nas, došla je ovamo da se ogreje, hladnoća i glad su je isterali iz skrovišta! Pravo u naše ruke! Sova i Rjens će nas obasuti zlatom! Uzmite oružje...

  Vrata zaškripaše.

  Prosjak se pogrbio pod stolom i zatvorio oči. Nije dobro video. Oči su mu bile stare, uništene glaukomom i hroničnim zapaljenjem vežnjače. Uz to je u krčmi bilo tamno i zadimljeno. Prosjak je jedva video vitku figuru koja je kročila u izbu kroz vrata, obučenu u jaknu od koža ondatri, s kapuljačom i šalom koji joj je zaklanjao lice. Međutim, sluh je prosjak imao dobar. Čuo je tihi krik jedne od konobarica, zvuk klompi druge konobarice, poluglasne psovke krčmara. Čuo je škripu mačeva u kanijama. I tih, zajedljiv glas Ciprijana Fripa:

  – Imamo te, Falka! Nisi nas očekivala ovde, a?

  – Očekivala sam – čuo je prosjak i zadrhtao na odjek tog glasa.

  Video je pogled vitke figure. I čuo uzdahe groze. Prigušen krik neke od devojaka. Nije mogao da vidi da li je devojka po imenu Falka skinula kapuljaču i šal. Nije mogao da vidi grozno unakaženo lice. I oči svuda namazane bojom od čađi i masti, tako da su izgledale kao oči demona.

  – Ja nisam Falka – reče devojka. Prosjak je ponovo video njen brz, razmahan pokret, video je kako je nešto ognjeno zasijalo pod svetlom lojanica.

  – Ja sam Ciri iz Kaer Morhena. Ja sam veštica. Došla sam ovamo da ubijam.

  Prosjak, koji je mnogo puta u životu video kafansku tuču, imao je uvežban način da izbegne povrede: zagnjurio je pod sto, šćućurio se i snažno se uhvatio za noge stola. Jasno je da iz te pozicije ništa nije mogao da vidi. Uopšte nije ni hteo. Snažno se držao za sto, a sto je šetao po izbi zajedno sa svim nameštajem kroz lupu, tresku i krckanje, topot teško potkovanih čizama, psovke, krike, stenjanje i zveket čelika.

  Konobarica je bez prestanka užasno vrištala.

  Neko je pao na sto prevrćući nameštaj zajedno sa zgrčenim prosjakom, obalio ga na pod. Prosjak zariča osetivši da na njega pršti vrela krv. Dede Vargas, koji je odmah hteo da ga otera odatle – prosjak ga je poznao po mesinganim dugmićima na okovratniku – jezivo je kreštao, bacao se, prskao krvlju, tukao oko sebe rukama. Jedan od nekontrolisanih udaraca pogodio je prosjaka pravo u oko. Prosjak sad već više ništa nije video. Konobarica, koja je vrištala, zagrcnula se, utišala, uzela dah i opet počela da vrišti, u nešto višem tonalitetu.

  Neko je gromovito pao na pod, ponovo se po sveže opranom borovom podu razbrizgala krv. Prosjak nije poznao da je taj koji je upravo umirao bio Rispat la Puant, koga je Ciri ubola u vrat. Nije video kako je Ciri napravila piruetu odmah ispred Fripa i Janovica, kako je prošla njihove gardove kao sena, kao siv dim. Janovic se zaokrenuo za njom brzim, mekim, mačjim okretom. Bio je vešt mačevalac. Sigurno stojeći na desnom stopalu, udario je dugom, ispruženom primom ciljajući u lice devojke, pravo u njen odvratni ožiljak. Morao je da pogodi.

  Nije pogodio.

  Nije stigao da se zakloni. Ubola ga je dok je padao, izbliza, oberučke, kroz grudi i stomak. I odmah je skočila unazad, zavrtela se bežeći od Fripovog udarca i ljusnula savijenog Janovica po vratu. Janovic je drmnuo čelom o klupu. Frip je preskočio klupu i leš i napao poletno. Ciri je iskosa odbila udarac, napravila piruetu i kratko ga posekla po kuku iznad butine. Frip je posrnuo, pao na sto izgubivši ravnotežu i instinktivno ispružio ruku ispred sebe. Kada se naslonio na šaku, Ciri mu ju je brzim udarcem odsekla.

  Frip je pridigao patrljak iz kog je šikljala krv i gledao ga usredsređeno, a onda je pogledao u šaku koja je stajala na stolu. I odjednom je pao – žestoko, svom silinom je seo zadnjicom na pod kao da se okliznuo na sapun. Zaričao je, a potom je počeo da zavija, divljim, visokim, otegnutim vučjim glasom.

  Šćućuren ispod stola, obliven krvlju, prosjak je čuo kako je na trenutak trajao taj avetni duet – konobarica koja monotono vrišti i Frip s njegovim spazmatičnim zavijanjem.

  Devojka je zaćutala, prva okončavajući vrisak divljim, prigušenim kreketom. Frip je jednostavno utihnuo.

  – Mama... – reče iznenada, potpuno jasno i svesno. – Mamice... Kako to... Kako... Šta mi... se dogodilo? Šta mi... je?

  – Umireš – kaza unakažena devojka.

  Prosjaku je ostatak kose stajao uvis. Da bi suzdržao cvokotanje zuba, pritisnuo ih je na rukav kaputa.

  Ciprijan Frip mlađi ispustio je iz sebe odjek, kao da je nešto s naporom gutao. Nije više izustio nijedan zvuk. Nijedan.

  Bilo je potpuno tiho.

  – Šta si to učinila... – zaječa u tišini krčmar. – Šta si učinila, devojko...

  – Ja sam veštica. Ubijam stvorove.

  – Obesiće nas... I krčmu će spaliti!

  – Ubijam stvorove – ponovi, a u glasu joj se javi nešto poput čuđenja. Poput dvournljenja. Nesigurnost.

  Krčmar je zaurlao, zastenjao i zaridao.

  Prosjak je polako izgmizao ispod stola odgurujući se o leš Dedea Vargasa, o njegovo gnusno smrskano lice.

  – Jašeš na vranoj kobili... – promrmlja. – U noć crnu poput gavrana... Tragove za sobom meteš...

  Devojka se okrenu i pogleda ga. Lice je već obavila šalom, a iznad šala su gledale oči aveti oblikovane crnim krugovima.

  – Ko se s tobom sretne – promumla prosjak – taj od smrti neće umaći... Zato što si ti sama smrt.

  Devojka ga je posmatrala. Dugo. I dosta ravnodušno.

  – U pravu si – reče konačno.

  *

  Negde u močvarama, daleko ali znatno bliže
nego ranije, po drugi put je zagrmelo zavodničko zavijanje Bean’ši.

  Visogota je ležao na podu, na koji je pao kada je ustajao iz kreveta. Sa užasom je ustvrdio da ne može da ustane. Njegovo srce je udaralo, dolazilo u grlo, davilo ga.

  Znao je već čiju smrt najavljuje noćni krik vilenjačke utvare. „Život je bio lep”, pomisli. „Uprkos svemu.”

  – Bogovi... – prošapta. – Ne verujem u vas... Ali ako ipak postojite...

  Sablasan bol odjednom mu je eksplodirao u grudima, iza grudne kosti. Negde u močvarama, daleko ali znatno bliže nego ranije, Bean’ši zaskiča zverski po treći put.

  – Ako postojite, zaštitite vešticu na njenom putu!

  – Imam velike oči da te bolje vidim! – dreknu nepokolebljivi vuk. – Imam velike šape da te njima uhvatim i obgrlim! Sve imam veliko, sve, sada ćeš se nepobitno sama uveriti u to. Zasto me gledaš tako čudno, mala devojčice? Zašto ne odgovaraš?

  Veštica se osmehnu.

  – Imam za tebe iznenađenje.

  Fluren Delanoj,

  Iznenađenje, iz toma Bajke i predanja

  Jedanaesto poglavlje

  Polaznice su nepomično stajale pred arhisveštenicom, ispravljene kao strune, napete, neme, malo blede. Bile su spremne za put, spremne do najsitnijih detalja. Muška, siva putna odela, tople košulje koje ne ograničavaju pokrete, ugodne vilenjačke čizme. Kosa ošišana tako da bi je lako mogle održavati i držati čistom u logorima i tokom marševa, kako ih ne bi ometala u radu. Spakovane male torbe s namirnicama potrebnim za put i nužnom opremom. Ostalo je trebalo da im dâ vojska. Vojska ka kojoj su se uputile.

  Lica obeju devojaka bila su spokojna. Naizgled. Tris Merigold je videla da obema malkice drhte ruke i usne.

  Vetar je prohujao po golim granama drveća u hramskom parku i poterao po pločniku dvorišta trulo lišće. Nebo je bilo modro. Osećala se mećava u vazduhu.