Teror, teror leti kroz selo. Progonjeni ili progonitelji? Mahniti i okrutni od gneva ili od straha? Preleteće ne zaustavljajući konje? Ili će se noć uskoro zažariti od ognja zapaljenih streha?
Tiho, tiho, deco...
Mama, jesu li to demoni? Da li je to Divlji Gon? More iz pakla? Mama, mama!
Tiho, tiho, deco... To nisu demoni, nisu đavoli... još gore.
To su ljudi.
Psi su ujedali. Duvao je vetar. Konji su rzali, a potkovice grmele.
Kroz selo i noć letela je banda.
*
Hotsporn je odjahao na brdo, zaustavio se i okrenuo konja. Bio je smotren i ozbiljan, nije voleo rizik, naročito onda kada obazrivost ništa ne košta. Nije žurio da se spusti, pored reke, do poštanske stanice. Više je voleo da najpre sve dobro pregleda.
Ispred stanice nije bilo ni konja, a ni zaprega, tamo je stajao samo jedan furgon upregnut dvema mazgama. Na plahti je stajao natpis koji Hotsporn nije mogao izdaleka da pročita. Ali nije odisalo opasnošću. Hotsporn je umeo da razazna opasnost. Bio je profesionalac.
Sišao je na obalu obraslu žbunjem i lozom, odlučno je upro konja u reku i galopom pregazio kroz prskotine vode, koje su šibale iznad sedla. Patke koje su se brčkale pored obale pobegoše uz glasno kvakanje.
Hotsporn požuri konja i ujaha kroz porušen plot u dvorište stanice. Sada je već mogao da pročita natpis na plahti furgona, koji je glasio: „Majstor Almavera, umetnik tetovaže”. Svaka reč na natpisu bila je obojena drugom bojom i počinjala je preterano velikim, ukrasno osvetljenim slovom. A na škrinji kola, iznad desnog prednjeg točka, purpurnom bojom bila je naslikana mala, rascepana strela.
– Silazi s konja! – začu iza leđa. – Na zemlju, ajde življe! Ruke dalje od balčaka!
Priđoše mu i opkoliše ga bez ikakvog šuma – s desne strane Ase, u crnoj kožnoj jakni srebrnih nitni, s leve Falka, u zelenom gunju od jelenje kože i sa beretkom s perčinorn. Hotsporn skinu kapuljaču i zastor s lica.
– Ha! – Ase spusti mač. – To ste vi, Hotsporne. Prepoznao bih vas, ali me je zbunio taj vrani konj!
– Ala je lepa kobila – reče ushićeno Falka, zabacujući beretku na uho. – Crna i blistava kao ugalj, nema nijedne svetlije dlačice. A kako je vitka! Eh, lepotica!
– A da, takva se potrefila za nepunih sto florena – osmehnu se nehajno Hotsporn. – Gde je Giselher? Unutra?
Ase klimnu glavom, a Falka, posmatrajući kobilu kao omađijana, potapša je po vratu.
– Kada je trčala kroz vodu – podiže ka Hotspornu velike zelene oči – bila je bukvalno prava kelpi! Da je izronila iz mora, a ne iz reke, ne bih verovala da to nije prava kelpi.
– A da li ste nekada, gospođice Falka, videli pravu kelpi?
– Na slici – devojka se odjednom rastuži. – Duga je to priča. Uđite. Giselher čeka.
*
Pored prozora koji je propuštao nešto svetlosti, stajao je sto. Na sto je bila naslonjena Mistle, poduprta laktovima, od pojasa nadole gola, nije imala na sebi ništa osim crnih najlon čarapa. Među njenim drsko raširenim nogama klečao je mršav, dugokosi tip u mrkom halatu. To nije mogao biti niko drugi do majstor Almavera, umetnik tetovaže, pošto je upravo bio zauzet tetoviranjem višebojne sličice na Mistleinoj butini.
– Priđi bliže, Hotsporne – zamoli ga Giselher, izmičući stolicu od daljeg stola, za kojim je sedeo sa Iskrom, Kajlijem i Rifom. Ova dvojica su, kao i Ase, nosili crnu teleću kožu prišivenu kopčama, nitnama, lancima i drugim dovitljivim ukrasima od srebra. „Neki zanatlija je sigurno odlično zaradio na njima”, pomisli Hotsporn. Kada bi ih spopala želja da se nalickaju, Pacovi su plaćali krojačima, obućarima i sedlarima da ih opreme kao kraljeve. Stvar je jasna, nikad se nisu libili da, sa osobe koju su napali, jednostavno strgnu odeću ili nakit što su im zapali za oko.
– Kako vidim, pronašao si našu poruku u ruševinama stare stanice? – protegnu se Giselher. – Ha, šta lupam, u suprotnom ne bi bio ovde. Mada, moram priznati da si brzo dojahao.
– Zato što je kobila odlična – dobaci Falka. – Pretpostavljam da je i hitra!
– Ja sam pronašao vašu poruku – Hotsporn nije spuštao oka s Giselhera. – A šta je s mojom? Da li je stigla do tebe?
– Stigla je... – zajauka starešina Pacova. – Ali... Pa, ukratko... Tada nije bilo vremena. A zatim smo se zapili i bilo je potrebno da malo odahnemo. A kasnije nam je iskrslo nešto drugo...
„Prokleti govnari”, pornislio je Hotsporn.
– Ukratko, nisi izvršio naređenje?
– Pa ne. Vidi, Hotsporne, nije bilo tako... Ali sledeći put, ho-ho! Nesumnjivo!
– Nesumnjivo! – potvrdi s emfazom Kajli, iako mu niko nije tražio da potvrdi.
„Prokleti, neodgovorni govnari. Zapili se. A kasnije im je nešto drugo iskrslo. Sigurno da odu kod krojača po retku garderobu.”
– Hoćeš da piješ?
– Ne, hvala.
– A možda bi probao ono? – Giselher pokaza na ukrašenu, lakiranu kutijicu koja je stajala između opletenih boca i čaša. Hotsporn je već znao zbog čega se u očima Pacova žario tako čudan blesak, zbog čega su im pokreti bili tako nervozni i brzi.
– Prvoklasan prah – uveri ga Giselher. – Hoćeš malo?
– Ne, hvala. – Hotsporn očito ugleda fleku krvi i trag na piljevini koji je nestajao u komori, što je izrazito ukazivalo na to kuda i dokle je leš prevlačen. Giselher primeti njegov pogled.
– Jedan momak je hteo tu da izigrava junačinu – prsnu on. – Čak je Iskra morala da ga prevaspita.
Iskra se glasno nasmeja. Odmah se videlo da je bila jako stimulisana narkoticima.
-Tako sam ga prevaspitala da se udavio u sopstvenoj krvi – pohvali se. – A onda su se i ostali urnirili ko miševi. To se zove teror!
Kao i obično, bila je okićena draguljima, dijamantsku alku je imala čak i u nosu. Nije nosila kožu, već kaftan boje višnje s brokatnim dezenom, toliko slavnim da se smatrao poslednjim modnim krikom među zlatnom omladinom iz Turna. Slično kao i svilena marama kojom je Giseiher obavijao glavu. Hotsporn je već čuo za devojke koje su se šišale na “mistleinku”.
– To se zove teror – ponovi zamišljen, neprestano gledajući u krvavu mrlju na podu. – A vlasnik stanice? Njegova žena? Sin?
– Ne, ne – iskrivi se Giselher. – Misliš da smo sve pokokali? Ma kakvi. Privremeno smo ih zatvorili u ostavu. Sada je stanica, kao što vidiš, naša.
Kajli je glasno isprao usta vinom i pljunuo na pod. Malom kašikom je pokupio ostatke fisteha iz kutijice, brižljivo ih posuo na oblizanu jagodicu kažiprsta i utrljao sebi narkotik na desni. Dao je kutijicu Falki, koja je ponovila ritual i prosledila fisteh Rifu. Nilfgardijac je odbio, pošto je bio zauzet pregledanjem kataloga višebojnih tetovaža, i podao je kutiju Iskri. Vilenjakinja nije uzela drogu, već ju je prosledila Giselheru.
– Teror! – promrmlja, mršteći munjevite oči i šmrčući nosom. – Stanica je pod terorom! Car Emhir tako drži ceo svet, mi ćemo samo ovo. Ali pravila su ista!
– Auuuu, majku ti! – vrisnu sa stola Mistle. – Pazi gde bodeš! Uradi to još jednom i ja ću tebe nabosti!
Pacovi – osim Falke i Giselhera – prasnuše u smeh.
– Hoće da bude lepa, mora da trpi! – povika Iskra.
– Bodi je, majstore, bodi! – dodao je Kajli. – Ona je među nogama očeličena!
Falka zverski opsova i baci na njega čašu. Kajli se sagnuo, a Pacovi ponovo prasnuše u smeh.
– Znači tako – Hotsporn odluči da stavi tačku na veselje – stanicu držite pod terorom. A zbog čega? Osim, naravno, satisfakcije koja proističe iz terorisanja?
– Mi ovde – odgovori Giselher, utrljavajući sebi fisteh na desni – stojimo u zasedi. Kad neko tu stane da zameni konje, ili da se odmori, onda ga oderemo. Ovde je zgodnije nego negde na raskrsnici, ili u šipražju kraj kolovoza. Mada su, kako je Iskra maločas kazala, pravila ista.
– Ali danas, od svitanja, samo jedan se ovde zaustavio – dobaci Rif, pokazujući na majstora Almaveru, gotovo skrivenog i s glavom među razdvojenim Mistlei
nim butinama. – Golja, kao i svaki umetnik, nismo imali za šta da ga oderemo, pa ga deremo za njegovu umetnost. Pogledajte kako je on umešan u crtanju.
Svukao je rukav i pokazao tetovažu – nagu devojku koja pomera guzove kada se stisne pesnica. I Kajli se pohvalio – oko njegove ruke, iznad narukvice sa šiljcima, uvijala se zmija razjapljenih čeljusti i skerletnog, račvastog jezika.
– Urađeno s ukusom – reče ravnodušno Hotsporn. – I od pomoći je pri identifikaciji leševa. Mada, to vam pri pljačkanju nije palo na pamet, dragi Pacovi. Na kraju ćete platiti umetniku za njegovu umetnost. Nisam imao kad da vas upozorim: od pre sedam dana, od prvog septembra, znak je purpurna, rascepljena strela. On ima takvu naslikanu na kolima.
Rif opsova sebi u bradu, Kajli se nasmeja, a Giselher ravnodušno odmahnu rukom.
-Teško. Ako se mora, onda ćemo mu platiti za njegove igle i boje. Purpurna strela, kažeš? Zapamtićemo. Ako do sutra još neko naiđe s takvim znakom, nećemo mu ništa uraditi.
– Nameravate da visite ovde do sutra? – začudi se preterano Hotsporn. – To je bezumno, Pacovi. Rizično i opasno.
– Kako?
– Rizično i opasno?
Giselher slegnu ramenima, a Iskra frknu i istrese nos na pod. Rif, Kajli i Faika su gledali u nakupca kao da im je upravo saopštio da je sunce palo u reku i da ga brzo treba izvući, pre no što ga rakovi očupkaju. Hotsporn je shvatio da se upravo obratio razumu sumanutih balavaca, da je upozorio na rizik i opasnost fanfarone pune sumanute bravure, kojima su ti pojmovi bili potpuno strani.
– Jure vas, Pacovi.
– I šta s tim?
Hotsporn uzdahnu.
Diskurs je prekinula Mistle, koja im je prišla, i ne trudeći se da se obuče. Postavila je nogu na klupu i, pomerajući bedra, svima je demonstrirala delo majstora Almavere: svetlocrvenu ružu na zelenoj stabljici s dvama listićima, smeštenu na butinama – odmah pored prepona.
– Ha – upita, stavljajući ruke na bokove. Njene narukvice, koje gotovo sežu do laktova, blesnuše kao brilijant. – Šta kažete?
– Predivno! – prasnu Kajli, zabacujući kosu. Hotsporn je primetio da je Pacov nosio alke u izbušenim ušnim školjkama. Nije bilo sumnje da će uskoro takve alke biti – slično kao i koža probijena metalom – u modi među zlatnom omladinom u Turnu i u celom Gesou.
– Tvoj red, Falka – reče Mistle. – Šta ćeš da ti istetovira?
Falka je dodirnula njene butine, nagnula se i zagledala tetovažu. Iz blizine. Mistle joj brižljivo razbaruši pepeljastu kosu. Falka se zakikota i bez ikakvog prenemaganja poče da se skida.
– Želim istu takvu ružu – kaza. – Na istom mestu kao kod tebe, draga.
*
– Ali mi smo kod tebe, Visogota. – Ciri prekinu priču, gledajući u pod, gde je, u krugu svetlosti koji je bacala lojanica, trajao pravi mišji turnir. Moglo je samo da se nagađa šta se dešava van kruga, u tami. – Dobro bi ti došla mačka. ili, još bolje, dve mačke.
– Glodari – nakašlja se pustinjak – ulaze u kolibu, jer se zima približava. A mačku sam imao. Ali odlutala je nekuda, mangup, izgubila se.
– Sigurno ju je ugrizla lisica, ili lasica.
– Nisi poznavala tu mačku, Ciri. Ako ju je nešto ujelo, onda je to bio zmaj. Ništa manje.
– Bila je takva? Ha, šteta. Ona ne bi ovim miševima dozvolila da mi tumaraju po krevetu. Šteta.
– Šteta. Ali ja mislim da će se ona vratiti. Mačke se uvek vraćaju.
– Dodaću drva u vatru. Hladno je.
– Hladno je. Sada su noći đavolski studene... A povrh svega, još nije ni polovina oktobra... Pričaj dalje, Ciri.
Ciri je na trenutak sedela nepomično, zagledana u ognjište. Vatra je oživela od bačenog drvcta, zapucketala, zahučala i bacila na unakaženo devojčino lice zlatni blesak i iskričavu senu.
– Pričaj.
*
Majstor Almavera je bockao, a Ciri je osetila kako joj se suze vrpolje u uglovima očiju. Iako se pre tretmana smotreno ošamutila vinom i belim praškom, bol je bio nesnosan. Stiskala je zube da ne bi jaukala. Ali nije ječala, da se razumemo, činilo se da ne obraća pažnju na iglu, a da bol prezire. Trudila se da izgleda kao da je se ne tiče da učestvuje u razgovoru koji su vodili Pacovi s Hotspornom, tipom koji žudi da se predstavlja kao nakupac, a koji – osim činjenice da je živeo na račun trgovaca – nije imao ništa zajedničko s trgovinom.
– Tamni oblaci su se nadvili nad vašim glavama – govorio je Hotsporn, prelazeći tamnim očima po licima Pacova. – Nije vam dosta što vas lovi prefekt iz Amarila, malo vam je i što vas gone Varnhageni, malo vam je što baron Kasadej...
– Taj – iskrivi se Giselher. – Prefekta i Varnhagene razumem, ali šta taj neki Kasadej hoće od nas?
– Obavio se vuk ovčijom kožom – osmehnu se Hotsporn – i žalosno beči: „Bee-bee, niko me ne voli, niko me ne razume, a kad se ne pokažem, gađaju me kamenjem i viču ‘huj-ha’; zašto, čemu takva nepravda i uvrede?” Posle događaja na reci Pliški, dragi Pacovi, kćerka barona Kasadeje je do dan-danas slaba i u groznici...
– Aaaa – priseti se Giseiher. – Kočija sa četiri taranta! To je ta gospođica?
– Ta. Sada, kao što rekoh, boluje, noću u vrisku izgara, ime gos’n Kajlija izgovara... Ali naročito gđicu Falku spominje. I broš, uspomenu na mamicu pokojnicu, broš koji je gđica Falka silom s haljine pokidala, razne reči pritom ponavljajući.
– Uopšte se ne radi o tome! – frknu sa stola Ciri, pošto je dobila priliku da vriskom odreaguje na bol. – Ukazali smo baronici nepoštovanje i prezir, dozvoljavajući joj da se izvuče! Trebalo je tucati gđicu!
– Stvarno – Ciri oseti Hotspornov pogled na svojim golim butinama. – Zaista je to veliko poniženje, ne tucati je. Nije ni čudo što je uvređeni Kasadej okupio bandu i ponudio nagradu. Javno se zakleo da ćete svi visiti naglavačke s nosača njegovog zamka. I naredio je da se za onaj broš, otrgnut od gđice, Falki odere koža. Kaiševima.
Ciri opsova, a Pacovi prsnuše u divlji smeh. Iskra kinu i grozno ušmrknu – fisteh joj je dražio sluzokožu.
– Mi slabo obraćamo pažnju na te potere – saopšti, brišući šalom nos, usta, bradu i sto. – Prefekt, baron, Varnhageni! Traže, ali neće naći! Mi smo Pacovi! Posle Velde smo triput išli u cikcak i sada te budale jure za petama jedni drugima, nasuprot tragovima. Dok ukapiraju, biće daleko da bi se vraćali.
– A neka se i vrate! – reče žustro Ase, koji je malopre došao sa straže, na kojoj ga niko nije odmenio, a nije ni nameravao da ga odmeni. – Rasporićemo ih i to je to!
– Naravno! – vrisnu sa stola Ciri, zaboravivši kako su prošle noći bežali od potere kroz selo na Veldi, i kako se tada plašila.
– Dobro – Giselher lupi otvorenim dlanom o sto, naglo prekidajući glasno pričanje. – Pričaj, Hotsporne. Pošto vidim da hoćeš da nam kažeš nešto što je važnije od prefekta, Varnhagena, barona Kasadeja i njegove osetljive kćerke.
– Bonhart ide vašim tragom.
Nasta tišina, neobično duga. Čak je i majstor Almavera na trenurak prestao da tetovira.
– Bonhart – ponovi otegnuto Giselher. – Stara, seda bitanga. Mora da smo nekom važnom stali na žulj.
– Nekom bogatom – potvrdi Mistle. – Ne može svako da se usprotivi Bonhartu.
Ciri se već spremila da pita ko je taj Bonhart, ali su je preduhitrili – gotovo istovremeno, u jedan glas – Ase i Rif.
– To je lovac na nagrade – pojasni tmurno Giselher. – Nekada se petljao i s vojnom službom, zatim komercijalom, a na kraju se prihvatio ubijanja ljudi zarad nagrade. Kurvin sin, malo je takvih.
– Pričaju – kaza veoma opušteno Kajli – da, kada bi sve one koje je Bonhart pokokao sahranili u jednom grobu, grob bi morao da bude veći od pola jutra.
Mistle je stavila prstohvat belog praška u udubljenje između palca i kažiprsta i oštro ga ušmrkala u nos.
– Bonhart je rasturio bandu Velikog Lotara – reče ona. – Iskasapio je njega i njegovog brata, onog što su ga zvali Muhomor.
– Kažu: udarcem u
leđa – dobaci Kajli.
– Ubio je i Valdeza – dodao je Giselher. – A kada je Valdez poginuo, njegova banda se raspala. Bila je jedna od boljih. Uređena, žestoka banda. Dobri ortaci. U svoje vreme sam mislio da im se priključim, pre nego što smo se mi okupili.
– Sve je to istina – reče Hotsporn. – Takve bande, kao što je bila Valdezova banda, nije bilo i neće ni biti. Ljudi pevaju pesme o tome kako su se izvukli iz hajke kod Sarde. To su bile žestoke glave, to je bila momačka fantazija! Malo ko je mogao da im se suprotstavi.
Pacovi naglo zaćutaše i upiljiše u njega blistave i zle oči.
– Mi smo se – procedi Kajli nakon trenutka tišine – jednom zajedno probili kroz konjicu nilfgardske divizije!
– Preoteli smo Kajlija od Nisira! – zareža Ase.
– Ni s nama – zasikta Ref – niko ne sme da se kači.
– Tako je, Hotsporne – udari se u grudi Giselher. – Pacovi nisu gori ni od jedne bande, niri su gori od Valdezove bande. Momačka fantazija, kažeš? Onda ću ti ja sada nešto reći o devojačkoj fantaziji. Sve tri što sede ovde – Iskra, Mistle i Falka – usred bela dana su prošle kroz gradić Druig, a saznavši da su u kafani Varnhageni, progalopirale su kroz kafanu! Skroz-naskroz! Ušle su kroz prednja vrata i izašle u dvorište. A Varnhageni su ostali otvorenih gubica s polomljenim kriglama i prosutim pivom. Hoćeš reći da je to mala fantazija?
– Neće – preduhitri odgovor Mistle, osmehujući se zločesto. – Neće reći, jer zna ko su Pacovi. I njegova gilda to zna.
Majstor Almavera je završio tetovažu. Ciri mu je zahvalila ponositim izrazom lica, obukla se i sela s družinom. Nakašljala se kada je na sebi osetila čudan, kritički – i nekako podsmešljiv – Hotspornov pogled. Pogledala ga je prezrivo, demonstrativno se ugnezdivši u Mistleine ruke. Ona je već uspela da proveri u praksi da takve manifestacije zbunjuju i uspešno hlade strasti gospode kojima su u glavi bili amori. U slučaju Hotsporna, to je bilo nepotrebno, jer kvazinakupac nije u tom pogledu bio nametljiv.