Fiziolog. Slovo o hodećim i letećim stvorenjima
Bela luka seljaci se nabokaše, a zarad još veće predohrane, strukove česnika sebi oko vrata metnuše. Neki, osobito ženska čeljad, čitave glavice belog luka meću i prišivaju gde god stignu. Vascela ves po belome luku horibilno smrđaše, otroci pak mišljahu da su kanda sebe zaštitili, a upira osujetili. Tako se čudom čuđaše kadno upir u po noći dolete, i otnjud se ne prepade, no se zaradovan smejati stade, sve zubima škrgućući i sprdačije čineći. „Baš dobro, vikao je, što ste se začinili, domalo ću vas spuckati, a koja bi se mesina smokom osmočila jošte bi mi bolje prijala. Pride se posolite i pobiberite, a ni na senf ne zaboravite.“
Silvester Buđardo, Liber Tenebrarum ili Zbornik zastrašujućih ali istinitih, naučno nikad nedokazanih priključenija
Mesečina zasinula, bleda sablast prominula
Haljinice šuškav dah...
Nije li te, momo, strah?
Narodna pesma
Četvrto poglavlje
Ptice su, kao i obično, predupredile izlazak sunca, ispunjavajući sivu i maglovitu tišinu svitanja pravom eksplozijom cvrkuta. Kao i obično, za polazak su prve bile spremne ćutljive žene iz Kernova i njihova deca. Jednako brz i energičan pokazao se travar Emjel Regis, priključivši im se sa svojom podnimačom i kožnom torbom o ramenu. Ostatak društva, koji se noću obračunavao sa destilanom, nije bio tako oran. Jutarnja svežina razbudila je i otreznila bekrije, ali nije uspela da potpuno potre posledice delovanja domaće mandragorine rakiještine. Geralt se u uglu potleušice prenuo s glavom u Milvinom krilu. Zoltan i Neven, zagrljeni, ležali su na gomili alrauninog korenja i tako su hrkali da su zanjihavali vence trava koji su visili na zidovima. Parsifal se našao iza kolibe, sklupčan u žbunu sremze i prekriven rogozinom koja je Regisu služila za brisanje cipela. Čitava petorka odavala je jasne, mada izdiferencirane simptome umora, i intenzivno je utoljavala žeđ pored izvora.
Kad su se ipak razvejale magle i kada je crvena kugla sunca planula u krošnjama borova i ariša Fen Karna, društvo je već bilo na putu, živo marširajući među kurganima. Predvodio je Regis, za njim su koračali Parsifal i Neven, bodreći sebe pevanjem u dva glasa balade o tri sestre i gvozdenom vuku. Za njima je topotao Zoltan Čivaj, vukući za uzde žeravastog ajgira. Patuljak je na travarevom imanju pronašao čvornovatu toljagu od jasenovog drveta, i sad je udarao njome po svim menhirima pored kojih je prolazio i želeo je davno preminulim vilenjacima večni otpočinak, dok je Feldmaršal Gajdaš, koji je sedeo na njegovom ramenu, rogušio perje i s vremena na vreme kreštao mrzovoljno, nerazgovetno i nekako neuverljivo.
Pokazalo se da je najneotpornija na alraunin destilat Milva. Videlo se da jedva hoda, znojila se, bila je bleda i ljuta kao ris, nije odgovarala čak ni na čavrljanje devojčice s pletenicama u vrančevom sedlu. Geralt nije pokušavao više da zapodene razgovor, ni sam nije bio u najboljem raspoloženju.
Magla, a isto tako i glasno mada donekle polupijano pevanje o peripetijama gvozdenog vuka, učiniše da na grupicu seljaka natrapaše iznebuha i bez upozorenja. Seljaci su ih, međutim, već izdaleka čuli i čekali, nepomično stojeći između monolita pobodenih u zemlju, a njihove sive klašnje savršeno su ih maskirale. Malo je nedostajalo da Zoltan Čivaj jednog od njih odalami toljagom, misleći od njega da je nadgrobni kamen.
– Vidi, vidi! – povika. – Prostite, ljudi! Nisam vas primetio.Dobar vam dan! Zdravo da ste!
Desetak seljaka neujednačenim horskim glasom otpozdravi, namrgođeno posmatrajući društvo. Seljaci su u rukama stezali lopate, pijuke i zašiljene, hvat dugačke rozge.
– Zdravo da ste – ponovi patuljak. – Reklo bi se da ste iz logora na Hotli. Jesam pogodio?
Umesto odgovora, jedan od seljaka pokaza ostalima Milvinog konja.
– Vranac – rekao je. – Vidite?
– Vranac – ponovi drugi i obliza usne. – Obista, vranac. Ko poručen.
– A? – Zoltan je primetio poglede i gestove. – Jest’, vranac, i u šta s tim? Pa to je konj a ne žirafa, nema se čemu čuditi. I šta se vi, prikani, majate po ovom grobljištu?
– A vi? – seljak mrkim pogledom pređe po društvu. – Šta vi ovde tražite?
– Kupili smo ovo zemljište – patuljak mu pogleda pravo u oči i lupnu toljagom o menhir. – I premeravamo koracima nisu li nam koje jutro zemlje zacepili.
– A mi ovde vampira jurimo!
– Koga?
– Vampira – ponovi razgovetno najstariji seljak, češući se po čelu ispod filcane kape, krute od prljavštine. – Mora da mu je ovde negde jazbina, prokletinja jedna. Jasikove kočeve naoštrismo, ima da pusnika pronađemo i probodemo ga da se više ne digne!
– I osveštanu vodicu u dvojanici{41} imamo, koju nam je blagosloveni sveštenik uzajmio! – orno povika drugi seljak, pokazujući posudu. – Poškropićemo krvopiju, nek na veke vekova iščezne!
– Oho-ho – reče Zoltan Čivaj s osmehom na licu. – Za lov ste se, vidim, od glave do pete spremili, zorno naum zamislili i sve potanko isplanirali. Vampir, velite? E pa onda imate sreće, dobri ljudi. Mi vam stručnjaka za upire imamo, s nama je veš...
Prekide i tiho opsova jer ga veštac gadno ritnu u gležanj.
– Ko je tog vampira video? – upita Geralt, pogledom jasno dajući do znanja svojim drugovima da ćute. – Otkud znate da ga baš ovde treba tražiti?
Seljaci se došaptaše među sobom.
– Niko ga nije video – priznade najzad onaj s filcovanom kapicom. – Niti ga je čuo. Kako da ga vidiš kad on noću leti, u mraku? Kako da ga čuješ kad on krilima slepog miša leprša, bez šušnja i šuma?
– Vampira videli nismo – dodade drugi. – Ali tragovi strašnog njegovog rufeta{42} postoje. Otkako je mesec pun, svake noći nekog od naših utvara ubije. Dvoje je već rastrgao, na komadiće pokidao. Jednu ženu i jednog momčića. Užas, strah i trepet! Nesrećnike je vampir na komadiće iskidao, svu krv im je sa žilama popio. Nećemo valjda skrštenih ruku da treću noć čekamo?
– Ko je rekao da je to učinio baš vampir, a ne neki drugi predator? Ko je došao na ideju da se vrzma po grobljištu?
– Bogougodni sveštenik je tako rekao. Učen i pobožan čovek, bogovima hvala što se u našem logoru zadesio. Odmah je pogodio da to vampir dolazi. Za kaznu, jer smo zanemarili da se molimo i za hram priloge dajemo. On sade u logoru molitve vrši i pregzordizme svakojake, a nama je pak naložio da grobnicu pretražimo u kojoj mrtvac spava kad danak osvane.
– Baš ovde?
– A gde da grob vampirov tražiš ako ne na gromilama{43}? A to je pak vilenjačko groblje, svako dete zna da su vilenjaci rasa podla i bezbožna, svaki drugi vilenjak posle smrti postaje prokletnik! Svaka rđa od vilenjaka dolazi!
– I od felčera – potvrdi Zoltan ozbiljnim klimanjem glavom. – Istina je. Svako dete zna. Je li daleko taj logor koji ste pominjali?
– Blizu je...
– Ama ne kazujte im previše, oče Ovsenjače – zareža seljak sve do obrva zarastao u bradu, onaj koji je prethodno već pokazivao odbojnost. – Ðavo bi ih znao koji su pa oni, sumnjive su to kesedžije. Dela, dela! Nekder već jednom daju tog konja, pa nek idu svojim putem.
– Bogme, živa istina – reče stariji seljak. – Valja nam posao svršavati, vreme leti. Davajte konja. Tog vranog. Treba nam da bismo vampira pronašli. Skini, mladojko, to dete sa samara.
Milva, koja je sve vreme ravnodušno zurila u nebo, pogleda seljaka i crte lica gadno joj se izoštriše.
– Ti to meni nešto, čivčijo?
– Jašta, tebi. Davaj vranca, treba nam.
Milva obrisa oznojeni vrat i stisnu zube, a izraz njenih umornih očiju postade skoro vučji.
– Šta vi hoćete, ljudi? – veštac se osmehnu, pokušavajući da ublaži napetu situaciju. – Šta će vam konj kog tako ljubazno tražite?
– A kako drukčije grob upirov pronaći? Mutlak groblje valja obići na vranom ždrepcu, i kod kog groba ždrebac stane i ne može da se s mesta pomakne – tamo vampir leži. Tad ga treba iskopati i jasikovim kocem proburaziti. Ne protivite se, nego vidite šta ćete, mi to
g vranca moramo imati!
– A druge boje dlake ne mož’ biti? – pomirljivo upita Neven, pružajući Pegazove uzde ka seljaku.
– Ajak{44}!
– Onda ste nagraisali – kroz stisnute zube procedi Milva. – Jer ja konja ne dam.
– Kako ne daš? Nisi čula šta rekosmo, curo? Nužda nam je.
– Vama je, meni nije.
– Postoji mirno rešenje – progovori Regis blagim glasom. – Kako shvatam, gospođica Milva protivi se da svog vranca da u tuđe ruke...
– Jašta – streličarka žestoko otpljunu. – Stresem se na samu pomisao.
– Da bi vuk bio sit i koze na broju – mirno nastavi vidar – neka gospojica Milva na svom vrancu sama obiđe nekropolu.
– Nisam valjda munjena da po groblju jašem!
– Ama, tebe, curo, niko i ne moli! – povika onaj s bradom sve do obrva. – Za to junačina, đida treba, a ne kiklja{45} koja kraj zaprške s varjačom treba da stoji. Cura, dakako, kasnije i može od koristi biti, jer su protiv vampira umnogome delatne suze devojačke; kad njima upira poškropiš, u ugarak se pretvori. Ali suze niz belo lice treba da prosiplje čista i još netaknuta mladica. Sva je prilika da ti nisi takva vođevica{46}. Međer ti ni za šta nisi.
Milva učini brz korak napred i nezadrživim pokretom zamahnu desnicom. Raspali, seljakova glava odskoči, čime su bradati vrat i podbradak postali izvanredan cilj. Devojka učini drugi korak i odalami ga direktno, korenom otvorene šake, pojačavajući snagu udarca okretom u kukovima i plećima. Seljak se sitnim koracima zanese unazad, zaplete se u svoje opanke pertlaše i sruši se, a udarac njegovog potiljka o menhir glasno odjeknu.
– Evo ti da vidiš sad za šta sam – elasom drhtavim od besa reče streličarka, masirajući pesnicu. – Ko je đida a ko uz zapršku s varjačom treba da stoji. Nemaš megdan s kim da deliš, brajko moj, ako pesnicama nemaš s kim da se dohvatiš. Posle pesničenja, ko je iroj i ljudina, taj stoji na nogama, a ko bizgov i dumlek, po zemlji se pružio. Slažete se, čivčije?
Seljaci se nisu žurili da potvrde, gledali su u Milvu otvorenih usta. Onaj sa filcanom kapicom kleknu pored oborenog druga i blago ga lupnu po obrazu. Bez odjeka.
– Ubi ga – jauknu, podižući glavu. – Pogubi ga. Kako to tako, devojko? Kako to tek tako da čoveka dohvatiš i ubiješ?
– Nisam htela – šapnula je Milva, a ruke su joj klonule i lice joj je sve bleđe postajalo. A onda je učinila nešto čemu se niko nije nadao.
Okrenula se, zateturala, čelom o menhir naslonila i ispovraćala.
*
– Šta mu je?
– Blagi potres mozga – odgovori Regis, ustajući i zakopčavajući torbu. – Lobanja mu je čitava. Već se osvestio. Seća se šta se dogodilo, seća se kako se zove. To na dobro sluti. Žive emocije gospođe Milve bile su, na sreću, neosnovane.
Veštac pogleda streličarku, koja je sedela malo dalje kraj stene, očiju uprtih u daljinu.
– To nije nežna gospojica, podatljiva na tu vrstu emocija – promrmljao je. – Mislim da je za to ipak kriva jučerašnja rakiještina s bunikom.
– Ona je i ranije povraćala – tiho ubaci Zoltan. – Prekjuče, u ranu zoru. Svi su još spavali. Ja mislim da je to zbog gljiva koje smo ždrali u Turlouu. I mene je dva dana stomak boleo.
Regis dobaci vešcu čudan pogled ispod svojih prosedih obrva, zagonetno se osmehnu, zavijajući se u crni vuneni ogrtač. Geralt priđe Milvi, nakašlja se.
– Kako se osećaš?
– Gadno. Šta je s čivčijom?
– Ništa mu neće biti. Osvestio se. Regis mu je ipak zabranio da ustaje. Seljaci montiraju nosila koja će vući dva konja, tako ćemo ga odvesti u logor.
– Uzmite moga vranca.
– Uzeli smo Pegaza i riđana. Tako je zgodnije. Ustani, vreme je da krenemo.
*
Brojno ojačana bratija podsećala je sada na pogrebnu povorku i vukla se u taktu posmrtnog marša.
– Šta kažeš za tog njihovog vampira – upita vešca Zoltan Čivaj. – Veruješ li u tu priču?
– Nisam video ubijene žrtve, pa ne mogu ništa da kažem.
– To je javni švindleraj – reče Neven čvrsto uveren. – Čivčije su govorile da su žrtve bile raskomadane. Vampir ne komada. Grize u arteriju i ispija krv, ostavljajući dva jasna traga očnjaka. Žrtva često preživljava. Čitao sam o tome u specijalističkoj literaturi. Tamo su, takođe, bile gravire na kojima su tragovi ujeda vampira na devičanskim labuđim vratovima. Potvrdi, Geralte.
– Šta da potvrdim? Nisam video te gravire. S devicama se takođe slabo snalazim.
– Ne zbijaj šegu. Tragove vampirskih ujeda morao si videti ne jednom i ne dvaput. Da li si se ikada susreo sa slučajem da je vampir rastrgao žrtvu na komade?
– Ne. To se ne događa.
– U slučaju viših vampira to se nikada ne događa – blagim glasom progovori Emjel Regis. – Koliko znam, ne kasape tako strašno kao alp, katakana, mulo, bruksa i nosferat. Prilično brutalno sa posmrtnim ostacima žrtve odnose se, međutim, fleder i ekimu.
– Bravo – Geralt ga pogleda s neskrivenim divljenjem. – Nisi preskočio nijednu vrstu vampira. I nisi pomenuo nijednog od mističnih vampira, koji postoje samo u bajkama. Znanje koje, zbilja, imponuje. Ne možeš, dakle, da ne znaš i to da se ekim i fleder nikad ne mogu sresti na našem podneblju.
– Onda? – frknu Zoltan, vitlajući svojom jasenovom toljagom. – Ko bi, dakle, na našem podneblju rastrgao tu ženu i tog momka? Sami su se raskomadali u nastupu očajanja?
– Dosta je dugačka lista čudovišta kojima bi se mogao pripisati taj ispad, a započinje ga čopor podivljalih pasa, uobičajene pošasti u ratno vreme. Ne možete da zamislite na šta su sve spremni takvi psi. Polovina žrtava koje se pripisuju haotičnim čudovištima u stvari imaju veze sa podivljalim avlijanerskim džulovima.
– Isključuješ, dakle, čudovišta?
– Nipošto. To bi mogao da bude štrigun, harpija, graveir, gul...
– A ne vampir?
– Ne bih rekao.
– Čivčije su se pozivale na nekog sveštenika – podsetio je Parsifal Šutenbah. – Da li se sveštenici razumeju u vampire?
– Neki se razumeju u mnogo toga, njihovo mišljenje obično vredi čuti. Nažalost, to se ne odnosi na sve.
– Naročito ne na one koji se vuku po šumama s izbeglicama – frknu patuljak. – To je najverovatnije nekakav pustinjak, mračni odšelnik iz pustare. Uputio je seljačku ekspediciju na tvoje grobljište, Regise. Nijednom nisi primetio nikakvog vampira dok si sakupljao mandragoru u večerja pune mesečine? Čak ni maleckog? Ovolikacnog?
– Ne, nikad – usiljeno se osmehnu vidar. – Ali nije ni čudo. Vampir, kao što ste upravo čuli, leprša u mraku na krilima slepog miša, bešumno. Lako ga je prevideti.
– I lako uočiti tamo gde ga nema i gde ga nikad nije ni bilo – potvrdi Geralt. – Kad sam bio mlađi, protraćio sam podosta vremena i energije jurcajući za priviđenjem i praznoverjem koje je plastično opisivalo celo selo, s primićurem na čelu. Jednom sam dva meseca živeo u zamku koji je, tobože, pohodio vampir. Vampira nije bilo. Dobro su me tamo hranili.
– Bez sumnje, dešavalo ti se, ipak, da su glasine o vampiru bile opravdane – reče Regis, ne gledajući u vešca. – Mislim da tada nisi traćio vreme i energiju. Ubijao si čudovište svojim mačem?
– Dešavalo se.
– Obrni-okreni – reče Zoltan – seljaci imaju sreće. Mislim da malo sačekam u tom njihovom logoru na Munroa Brija i na momke, a i vama će koristiti odmor. Šta god da je ubilo ženu i dečka, jadna njemu majka sada, kad je u logoru veštac.
– Kad smo već kod toga – stisnutih usana će Geralt – molim vas da ne širite okolo ko sam i kako se zovem. Molba se u prvom redu odnosi na tebe, Nevene.
– Kako ti je volja – odmahnu glavom patuljak. – Mora da imaš razloga. Dobro je da si nas na vreme upozorio, jer se logor već vidi.
– I čuje – dodade Milva, prekidajući dugo ćutanje. – Strašno larmaju.
– To što dopire do nas – pametovao je Neven – to je obična simfoni
ja izbegličkog logora. Kao i obično, napisana za stotine ljudskih glasova i ništa manje krava, ovaca i gusaka. Solo deonice izvode žene koje se svađaju, deca koja se deru, petao koji kukuriče ili, ako se ne varam, magarac kome su gurnuli čičak pod rep. Naslov simfonije: Ljudska košnica u trudu dovijanja za samoodržanjem.
– Simfonija je – primeti Regis, mrdajući nozdrvama svog skladnog nosa – kao i obično, akustično-olfaktorna. Od ljudske košnice u trudu dovijanja za samoodržanjem dopire raskošan miris kuvanog kupusa, povrća bez kojeg, vidi se, nema opstanka. Karakterističan mirisni akcenat stvaraju i efekti fizioloških potreba koje se obavljaju gde ko stigne, najčešće na obodima logorišta. Nikad mi nije bilo jasno zašto se borba za opstanak povezuje sa odsustvom volje za kopanjem nužnika.
– Ðavo vas odneo s tim vašim mudrovanjima – iznervirala se Milva. – Od stotine reči dovoljne su samo tri: smrdi na govna i kupus!
– Govna i kupus uvek idu u paru – reče Parsifal Šutenbah. – Jedno poteruje drugo. Perpetuum mobile.
*
Čim su kročili u bučni i smrdljivi logor, među logorske vatre, kola i kolibe, dospeli su u središte interesovanja svih okupljenih izbeglica, kojih je bilo oko dvesta, a možda i više. Zainteresovanost je imala brz i neočekivan odjek – neko je odjednom viknuo, neko zaurlao, neko se nekom odjednom oko vrata bacio, neko je počeo divljački da se smeje, a neko podjednako divlje da jeca. Grdan metež se napravio. Iz te kakofonije muške, ženske i dečje dreke teško je bilo isprva zaključiti o čemu se radi, ali je stvar najzad izašla na čistac. Dve žene iz Kerna koje su zajedno s njima putovale pronašle su u logoru muža i brata, a mislile su da su nestali bez glasa u ratnom vihoru. Radosti i suzama nije bilo kraja.
– Ovakve banalne i melodramatične stvari – sa ubeđenjem reče Neven, pokazujući prstom potresnu scenu – mogu da se dese samo u pravom životu. Ako bih tako završio jednu od svojih balada, nemilosrdno bi mi se narugali.