– Onda, gospojice Ida, slobodna Aen Seidhe iz Modrih planina? Jesam li pogodila sudbinu koja mi je upisana? Što ćutite kao zalivene?
– Ja, gospođo Jenefer- odgovori riđokosa vilenjakinja – ćutim kad nemam ništa pametno da kažem. Uvek je bolje tako nego ispredati neutemeljene pretpostavke i uznemirenost zabašurivati brbljanjem. Pređi na stvar, Enid. Objasni Jenefer u čemu je stvar.
– Pretvaram se u uho – Jenefer dodirnu prstima opsidijansku zvezdu na somotu. – Govori, Frančeska.
Margeta iz Dolina naslonila je podbradak na sklopljene šake.
– Danas je druga noć punog meseca – izjavila je. – Za koji časak teleportiraćemo se u dvorac u Montekalvo, gde je sedište Filipe Ejlhart. Učestvovaćemo u zasedanju organizacije koja bi trebalo da te interesuje. Magija je za tebe uvek predstavlja najvišu vrednost, iznad svih podela, sporova, političkih izbora, ličnih interesa, pizmi, resantimana i animoziteta. Zasigurno će te obradovati vest da je nedavno nastao skelet institucije, nešto poput tajne lože sazvane isključivo za odbranu interesa magije, koja treba da nadgleda mesto koje magiji, shodno različitim hijerarhijama stvari, pripada. Koristeći privilegiju da mogu da predložim nove članice pomenute lože, dala sam sebi pravo da preporučim dve kandidatkinje: Idu Emean ep Sivni i tebe.
– Kakva neočekivana čast i napredovanje – našalila se Jenefer. – Iz magičnog nebića pravo u tajnu, elitnu i svemoćnu ložu koja je iznad ličnih pizmi i resantimana. Samo, jesam li ja za to pogodna? Hoću li naći u sebi dovoljno karakterne snage da se oslobodim pizme prema osobama koje su mi oduzele Ciri, iskasapile mi muškarca prema kom nisam ravnodušna, a mene samu...
– Sigurna sam – prekide je vilenjakinja – da ćeš naći u sebi dovoljno karakterne snage, Jenefer. Poznajem te i znam da imaš takvu snagu u sebi. Ne manjka ti ni ambicije, koja treba da razveje sumnje u pogledu napredovanja i počasti koje ti se smeše. Ako ipak to hoćeš, reći ću ti direktno: predlažem te za ložu jer smatram da si osoba koja to zaslužuje i koja može znatan doprinos da dâ zajedničkom cilju.
– Hvala – podsmešijivi osmejak nije silazio sa čarobničinih usana. – Hvala ti, Enid. Zbilja osećam kako me ispunjavaju ambicija, gordost i samoobožavanje. Gotova sam da puknem svakog časa. I to pre nego što počnem da razmišljam zašto umesto mene ne predložiš za tu ložu još jednog vilenjaka iz Dol Blatane ili vilenjakinju iz Modrih planina.
– U Montekalvu ćeš – hladno odgovori Frančeska – saznati zašto.
– Više bih volela da mogu odmah.
– Reci joj – promrsi Ida Emean.
– U pitanju je Ciri – posle kratke zamišljenosti reče Frančeska, upravljajući u Jenefer svoje neprozirne oči. – Loža je za nju zainteresovana, a niko ne zna devojku tako dobro kao ti. Ostalo ćeš saznati na licu mesta.
– U redu – Jenefer se energično počeša po lopatici. Koža, osušena zbog kompresije, nepodnošljivo ju je svrbela. – Reci mi samo ko još ulazi u sastav lože? Sem vas i Filipe?
– Margarita Lo Antij, Tris Merigold i Keira Mec. Šila de Tankarvil iz Kovira. Sabrina Glevisig. I dve čarobnice iz Nilfgarda.
– Međunarodna ženska federacija?
– Može se i tako nazvati.
– One zasigurno mene i dalje drže za Vilgeforcovu saučesnicu. Hoće li me prihvatiti?
– Mene su prihvatile. Za ostalo ćeš se postarati sama. Tražiće ti izveštaj o tvojim vezama sa Ciri. Od samog početka, koji se zbog tvog vešca odigrao pre petnaest godina u Cintri, sve do događaja od pre mesec i po dana. Apsolutno je neophodno da budeš iskrena i da govoriš istinu. To će biti potvrda tvoje lojalnosti prema konventu.
– Ko kaže da treba nešto da se potvrđuje? Nije li prerano govoriti o lojalnosti? Nisu mi čak poznati statut i program te ženske internacionale...
– Jenefer – vilenjakinja blago namršti pravilne obrve. – Ja sam te predložila za ložu, ali ne nameravam da te na bilo šta primoravam. A naročito ne na lojalnost. Imaš izbor.
– Pretpostavljam kakav je.
– Dobro pretpostavljaš. Ali i dalje je to slobodan izbor. Što se mene tiče, ja te ipak svesrdno nagovaram da izabereš ložu. Veruj mi, tako ćeš pomoći svojoj Ciri mnogo delotvornije nego da se bacaš naslepo u kovitlac događaja, čemu si veoma sklona, kako mi se čini. Ciri preti smrt. Spasti je može samo naše zajedničko delanje. Kad čuješ ono što će biti rečeno u Montekalvu, uverićeš se da sam govorila istinu... Jenefer, ne dopadaju mi se ti odblesci u tvojim očima. Obećaj mi da nećeš pokušavati da pobegneš.
– Neću – zavrte glavom Jenefer, pokrivajući rukom opsidijansku zvezdu oko svog vrata. – Neću ti obećati, Frančeska.
– Želela bih lojalno da te upozorim, draga moja. Svi stacionarni portali u Montekalvu su blokirani. Ko god bi bez Filipinog odobrenja hteo tamo da uđe ili odatle izađe obreo bi se u tamnici čiji su zidovi obloženi dvimeritom. A sopstveni teleport nećeš otvoriti ako ne raspolažeš komponentama. Neću da ti oduzimam tvoju zvezdu, jer moraš da budeš pri čistoj svesti. Ali pokušaš li s vragolijama... Jenefer, to ne mogu dopustiti... Loža ne može dopustiti da bezumno i usamljeno juriš da spasavaš Ciri i tražiš osvetu. Ja i dalje imam tvoju matricu, imam tvoj algoritam čarobne formule. Opet ću te redukovati i upakovati u figurinu od nefrita. Ako treba i na nekoliko meseci. Ili čak godina.
– Hvala na upozorenju. Ali ionako ti neću obećati.
*
Fringila Vigo se pretvarala, ali bila je nervozna i napeta. Sama je često osuđivala mlade nilfgardske čarobnjake da beskritički podležu stereotipnim mišljenjima i predstavama, sama je redovno ismevala trivijalnu predstavu tipične čarobnice sa Severa, oblikovanu intrigama i propagandom – veštački lepe, arogantne, tašte i pokvarene do granica perverzije, a često i van tih granica. Sada, ipak, što se više presedanjima u teleportaciji približavala zamku Montekalvo, to je bila nesigurnija šta će zateći na mestu sabora tajanstvene lože. I šta je tamo čeka. Pomahnitala imaginacija poturala joj je slike ubojito lepih žena s dijamantskim ogrlicama na obnaženim grudima s nakarminisanim bradavicama, žena s vlažnim usnama i očima koje svetlucaju od alkohola i narkotika. Očima svoje uobrazilje Fringila je već videla kako se savetovanja tajnog konventa pretvaraju u divlju i raspusnu orgiju uz frenetičnu muziku, upotrebu afrodizijaka, robova oba pola i probrane rekvizite.
Poslednji teleport ostavio ju je između dva stuba od crnog mermera, usta su joj bila suva, oči suzile od vetra magije, rukom je grčevito stezala ogrlicu od smaragda koja joj je pokrivala grudi uokvirene četvrtastim izrezom haljine. Pored nje se materijalizovala Asire var Anahid, takođe primetno iznervirana. Fringila je ipak imala osnova da pretpostavlja da njenu prijateljicu smućuje novo i za nju netipično ruho: skromna ali veoma elegantna haljina boje hijacinta, upotpunjena malom i skromnom ogrlicom od aleksandrita.
Nervoza je momentalno iščezla. U velikoj hali koja je svetlela od magičnih lampiona bilo je hladno i tiho. Nigde nisi mogao da primetiš golog crnca koji udara u bubanj, niti devojke sa šljokicama oko bedara kako plešu na stolu, nije se osećao miris hašiša i španske mušice. Nilfgardskim čarobnicama iz stopa je poželela dobrodošlicu Filipa Ejlhart, gospodarica zamka, elegantna, ozbiljna, ljubazna i poslovna. Druge prisutne čarobnice približile su se i predstavile, a Fringila je s olakšanjem odahnula. Čarobnice sa Severa bile su lepe, živopisne, svetlucale su od nakita, ali u očima naglašenim toniranim senkama nije bilo tragova omamljujućih sredstava i nimfomanije. Niti je bilo koja imala otkrivene grudi. Upravo suprotno, dve su bile neobično skromno zakopčane pod vratom – stroga, u crno odevena Šila de Tankarvil, i mlađana Tris Merigold, plavih očiju i prekrasne kestenjaste kose. Crnokosa Sabrina Glevisig i plavuše Margarita Lo Antij i Keira Mec nosile su dekoltirane haljine, ali ne mnogo dublje od Fringiline.
Očekivanje drugih učesnica konventa ispunili su konvencionalni razgovori, za vreme kojih su sve one imale priliku da kažu nešto o sebi, a taktične izjave i opaske Filipe Ejlhart brzo i vešto su lomile led, mada je jedini led u okolini bio onaj na bifeu na kojem je bilo brdo ostriga. Drugi led se nije osećao. ?
?ila de Tankarvil, istraživačica, smesta je pronašla mnoštvo zajedničkih tema s istraživačicom Asire var Anahid; Fringilu je pak brzo osvojila vesela Tris Merigold. Razgovor je tekao uz halapljivo zalaganje ostrigama. Nije jela samo Sabrina Glevisig, tipična potomkinja kedvenskih pustara, koja je dopustila sebi da izrazi svoj prezir prema ‘klizavim gadostima’ i pokaže želju za parčetom hladne srnetine sa šljivama. Filipa Ejlhart, umesto da reaguje na uvredu nadmenom hladnoćom, povukla je konopac sa zvoncetom, i malo potom upadljiva i bešumna služinčad donela je jela od mesa. Fringilino iznenađenje bilo je ogromno. Šta da se radi – koliko ljudi, toliko ćudi.
Teleport između stubova blesnuo je i čujno zavibrirao. Na licu Sabrine Glevisig odslikalo se beskrajno čuđenje. Keiri Mec upale su u led i ostrige i nož. Tris je prigušila uzdah.
Iz portala su izašle tri čarobnice. Tri vilenjakinje. Jedna s kosom boje starog zlata, jedna vatrenoriđa, jedna zift-crna.
– Dobro došla, Frančeska – reče Filipa. U njenom glasu nije se čula emocija što su je izražavale njene oči, koje su brzo zažmurile. – Dobro došla, Jenefer.
– Dobila sam privilegiju da zauzmem dve fotelje lože – melodično je rekla vilenjakinja kose boje starog zlata kojoj su se obratili kao Frančeski, nesumnjivo primetivši Filipinu začuđenost. – Ovo su moje kandidatkinje. Svima poznata Jenefer iz Vengerberga i Ida Emean ep Sivni, Aen Saevherne iz Modrih planina.
Ida Emean blago klimnu svojom riđom glavom, njena lepršava haljina boje narcisa zašuška.
– Nadam se – osvrnu se Frančeska – da smo sada sve na okupu.
– Nedostaje samo Vilgeforc – prosikta tiho, ali s jasno izraženom zluradošću Sabrina Glevisig, gledajući popreko na Jenefer.
– I u podzemlju skriveni Skoja'taeli – promrmlja Keira Mec. Tris ju je pogledala ledenim pogledom.
Filipa je pristupila predstavljanju. Fringila je sa zanimanjem posmatrala Frančesku Findaber, Enid an Gleanu, Margetu iz Dolina, čuvenu kraljicu Dol Blatane, vladarku vilenjaka, koji su odnedavno dobili svoju zemlju. Glasine o Frančeskinoj lepoti, zaključi Fringila, nisu bile preterane.
Riđokosa i krupnooka Ida Emean pobudila je vidno interesovanje svih prisutnih, uključujući i obe čarobnice iz Nilfgarda. Slobodni vilenjaci iz Modrih planina nisu održavali nikakve odnose ne samo s ljudima nego ni sa živim saplemenicima koji žive blizu ljudi. A malobrojni od slobodnih vilenjaka, Aen Saevherne, Znalci, bili su enigma koja se graničila s legendom. Malo ko, čak i među vilenjacima, mogao je da se pohvali bližim kontaktom sa Aen Saevherne. Ida se izdvajala u grupi ne samo bojom kose. U njenom nakitu nije bilo nijednog unca plemenitog metala, ni karat dragog kamena – nosila je isključivo bisere, korale i ćilibar.
Izvor najvećih emocija ipak je bila treća prispela čarobnica, Jenefer, kose crne kao gavran, u odeći crne i bele boje, koja, uprkos prvom utisku, nije bila vilenjakinja. Njeno pojavljivanje u Montekalvu mora da je ostavilo snažan utisak i nije za svakoga bilo najprijatnije iznenađenje. Fringila je osećala auru antipatije koja je poticala od nekih čarobnica.
Kad su joj predstavili nilfgardske čarobnice, Jenefer se zaustavila na Fringilinim ljubičastim očima. Oči su bile umorne i podočnjake čak ni šminka nije uspela da prikrije.
– Mi se poznajemo – konstatovala je Jenefer, dodirujući svoju opsidijansku zvezdu oko vrata.
U sali najednom zavlada težak tajac, pun očekivanja.
– Videle smo se već – ponovila je Jenefer.
– Ne sećam se – Fringila je suspregnula pogled.
– Ne čudim se. Ja ipak dobro pamtim lica i figure. Videla sam te sa brda Soden.
– Onda nema govora o grešci – Fringila Vigo ponosno podiže glavu i pređe pogledom po svima. – Bila sam na brdu Soden.
Filipa Ejlhart preduhitri odgovor.
– Bila sam i ja – reče. – I mnogo čega se sećam. Pa ipak mi se čini da prekomerno naprezanje sećanja i nepotrebno čeprkanje po njemu ne može da nam donese ovde, u ovoj sali, bilo kakvu korist. Ono što nameravamo da ovde preduzmemo više je u službi zaboravljanja, opraštanja i pomirenja. Slažeš se sa mnom, Jenefer?
Crnokosa čarobnica zabaci sa čela vijugave lokne.
– Kad napokon budem saznala šta nameravate ovde da preduzmete, onda ću ti reći, Filipa, s čim se slažem, a s čim ne – odgovorila je.
– U tom slučaju, najbolje je da krenemo bez odugovlačenja. Molim vas da zauzmete mesta.
Mesta za okruglim stolom – sem jednog – bila su označena. Fringila je sedela pored Asire var Anahid, imala je sa desne strane upravo slobodnu stolicu, koja ju je odvajala od Šile de Tankarvil, iza koje su zauzele mesta Sabrina Gievisig i Keira Mec. Levo od Asire sedele su Ida Emean, Frančeska Findaber i Jenefer. Tačno prekoputa Asire smestila se Filipa Ejlhart, kojoj je s desne strane bila Margarita Lo Antij, a s leve Tris Merigold.
Sve stolice imale su doručja izrezbarena u obliku sfingi.
Filipa je počela. Ponovo je pozdravila prisutne i odmah prešla na stvar. Fringila, kojoj je Asire podnela detaljan izveštaj o prethodnom sastanku lože, nije iz uvoda saznala ništa novo. Nisu je iznenadile ni deklaracije o pristupanju konventu koje su podnele sve čarobnice, kao ni prvi glasovi u diskusiji. Bila je ipak blago zbunjena, jer su se ta prva mišljenja odnosila na rat koje je Carstvo vodilo s Nordlinzima, a naročito na nedavno otpočetu operaciju u Sodenu i Brugi, za vreme koje je carska vojska vodila oružanu borbu sa temerskom vojskom. I pored predviđene apolitičnosti konventa, čarobnice nisu mogle da sakriju svoje poglede. Neke je evidentno onespokojavalo prisustvo Nilfgarda na kapijama. Fringili su se izmešala osećanja. Pretpostavljala je da osobe koje su toliko obrazovane treba da razumeju da Carstvo donosi na Sever kulturu, dobrobit, poredak i političku stabilnost. S druge pak strane, ni sama nije znala kako bi reagovala kad bi se njenoj kući približavala strana vojska.
Filipi Ejlhart su očito dozlogrdile diskusije o vojnim temama.
– Rezultat rata niko nije u stanju da predvidi – rekla je. – Štaviše, takvo predviđanje lišeno je smisla. Pogledajmo najzad na tu stvar hladne pameti. Prvo, rat nije baš toliko veliko zlo. Više bih se bojala posledica prenaseljenosti, koje bi u ovoj etapi razvoja poljoprivrede i industrije značile totalnu katastrofu izazvanu glađu. Drugo, rat je nastavak politike vladara. Koliko će vladara od onih koji su trenutno na vlasti živeti za sto godina? Nijedan - razume se. Koliko će dinastija izdržati? Nemogućno je predvideti. Današnji teritorijalni, dinastički sporovi, današnje ambicije i današnje nade – za sto godina biće samo beleška u prašnjavim hronikama. Ako se pak mi ne obezbedimo, ako damo da nas uvuku u rat, i mi ćemo se samo u prašinu pretvoriti. Ako, međutim, pogledamo malo svrh barjaka, ako zatvorimo uši za ratne i patriotske vriske, izdržaćemo. A moramo da izdržimo. Moramo, jer ćemo da snosimo odgovornost. Ne prema kraljevima i njihovim interesima, pojedinačnim i koncentrisanim na jedno kraljevstvo. Mi smo odgovorni za ceo svet. Za napredak. Za promene koje napredak donosi. Odgovaramo za budućnost.
– Tisaja de Friz bi to drugačije opisala – rekla je Frančeska Findaber. – Ona je uvek mislila na odgovornost prema običnim, prostim ljudima. Ne u budućnosti, nego ovde i sada.
– Tisaja de Friz je mrtva. Da je živa, bila bi ovde s nama.
– To svakako – osmehnula se Margeta iz Dolina. – Ali mislim da se ne bi složila s teorijom o ratu kao remedijumu od problema gladi i prenaseljenosti. Obratite pažnju na tu poslednju reč, poštovane sosedateljke. Savetovanje ćemo održati služeći se zajedničkim jezikom, da bismo se lakše sporazumele. Ali za mene je to strani jezik. Sve mi je više tuđ. U jeziku moje majke ne postoji reč ‘prenaseljenost’, a reč ‘previlenjenost’ bi u njemu bila neologizam. Nezaboravnu Tisaju de Friz pogađala je sudbina običnog čoveka. A ako se ja pitam, ništa manje važna nije ni sudbina običnih vilenjaka. Svesrdno podržavam ideju da se mislima grabi napred i da današnji dan vidimo kao što ga vide efemeride. Ali žao mi je što moram da konstatujem da današnji dan uslovljava sutrašnji, a bez sutrašnjice neće biti budućnosti. Možda je vama, ljudima, smešno plakanje nad žbunom jorgovana
koji je izgoreo u ratnom vihoru, pošto jorgovana neće ponestati; ili neće biti baš tog cveća, ali biće drugog – eto, biće akacija. Oprostite mi ove botaničke analogije. Ali primite k znanju da je ono što je za vas, ljude, pitanje politike za nas, vilenjake, pitanje fizičkog opstanka.
– Ne zanima me politika – glasno je izjavila Margarita Lo Antij, rektorka akademije za magiju. – Ja jednostavno ne želim da devojke čijem sam se obrazovanju posvetila budu upotrebljene kao kondotjeri, i da im se pritom zamazuju oči sloganima o ljubavi za otadžbinu. Otadžbina tih devojaka je magija, tome ih učim. Ako moje devojke neko uvuče u rat, postavi ih na novo brdo Soden, one će biti gubitnice nezavisno od rezultata na polju bitke. Shvatam na šta nas upozoravaš, Enid, ali mi treba da se bavimo budućnošću magije, a ne rasnim problemima.
– Mi treba da se bavimo budućnošću magije – ponovila je Sabrina Glevisig. – Ali budućnost magije uslovljava status čarobnjaka. Naš status. Značaj koji imamo. Ulogu koju vršimo u društvu. Poverenje, poštovanje i verodostojnost, opšte uzdanje u to da smo korisne, da je magija neophodna. Alternativa koja je pred nama prosta je: ili gubimo status i ostajemo izolovane u kuli od slonovače, ili smo u službi. Pa i u službi na brdu Soden, čak i kao kondotjeri...
– Ili kao sluškinje i trčkarala? – Tris Merigold zbaci s ramena svoju prekrasnu kosu. – Oborenih glava, gde car okom a mi skokom? Jer, naposletku, takvu će nam ulogu dodeliti Pax Nilfgardijana ako zavlada svuda.
– Ako zavlada – reče naglašeno Filipa. – Mi nemamo alternative. Mi moramo da služimo – ali magiji, ne kraljevima i carevima, ne njihovoj današnjoj politici. Ne pitanjima rasne integracije, jer je i ona prepuštena današnjim političkim ciljevima. Naš konvent, drage moje dame, nije sazvan da bismo se prilagođavale današnjoj politici i svakodnevnim promenama na liniji fronta. Nije sazvan zbog toga da bismo grozničavo tražile adekvatna rešenja za date situacije, menjajući boju kože kao kameleon. Uloga naše lože treba da bude aktivna. I potpuno obratno. Da se ostvaruje svim dostupnim nam načinima.