– Ovuda, gospodine.
– Kod vas je uvek ovako? Ovakva užurbanost? Tamo ispred zamka?
– Ne, gospodine – sluga baci na njega poplašen pogled. – Samo sredom. Sreda je pijačni dan.
Na arkadnom vencu narednog portala video se kartuš, a na njemu sledeći bareljef, sigurno isto tako magičan. Na njemu je bila predstavljena čeljust amfisbene. Portal je zatvarala dekorativna i solidna rešetka, koja se ipak lako i glatko otvorila kad ju je sluga gurnuo.
Drugo dvorište bilo je znatno veće površine. I tek odatle je bilo moguće valjano proceniti zamak. Kako se ispostavilo, pogled iz daljine bio je vrlo varljiv.
Risberg je bio znatno veći nego što bi se činilo na prvi pogled. Naime, moćno se utiskivao u planinsku strminu, urezivao se u nju kompleksom zgrada, nedovršenih i prljavih zdanja kakva se obično nisu sretala u arhitekturi zamkova. Zgrade su izgledale kao fabrike i verovatno su to i bile. Štrčali su iz njih, naime, dimnjaci i ventilacione cevi. Mogli su se nanjušiti paljevina, sumpor, i amonijak, a moglo se osetiti i blago vibriranje tla, dokaz rada nekakvih podzemnih mašina.
Sluga frktanjem odvuče Geraltovu pažnju s fabričkog kompleksa. Naime, morali su ići na drugu stranu – ka kuli zamka, onoj nižoj, uzdignutoj nad zgradama koje su bile klasičnijeg, dvorskog karaktera.
I unutrašnjost se pokazala klasično dvorskom – mirisalo je na prašinu, drvo, vosak i starež. Bilo je osvetljeno – podno tavanice, trome poput riba u akvarijumu, plivale su magične kugle okružene aureolama svetla, standardno osvetljenje čarobnjačkih rezidencija.
– Zdravo, vešče.
Dočekala su ga dva čarobnjaka. Znao je obojicu, mada ne lično. Jenefer mu je jednom pokazala Harlana Caru, zapamtio ga je pošto je bio verovatno jedini volšebnik koji je brijao glavu. Algernona Gvinkampa, zvanog Pineti, sećao se iz Oksenfurta. S akademije.
– Dobro došao u Risberg – pozdravi ga Pineti. – Radujemo se što si hteo da dođeš.
– Sprdaš se sa mnom? Nisam ovde svojom voljom. Ne bi li me primorala da dođem, Lita Nejd me je strpala u zatvor...
– Ali te je kasnije iz njega izvukla – prekinu ga Cara. – I bogato nagradila. Rekompenzovala je neprijatnosti s velikom, hmm, predanošću. Priča se da si s njom već nekih nedelju dana u veoma dobrim... odnosima.
Geralt obuzda u sebi silnu želju da ga odalami po labrnji. Pineti je to sigurno primetio.
– Pax – podiže ruku. – Pax, Harlane. Nećemo da se svađamo. Okanimo se pakosnih peckanja i zajedljivosti. Znamo da Geralt ima predrasude o nama, čuje se to u svakoj njegovoj reči. Znamo zašto je to tako, znamo kako ga je utukla afera s Jenefer. I reakcija sredine na tu aferu. Nećemo to spominjati. No, Geralt je profesionalac, umeće da se izdigne iznad toga.
– Umeću – Geralt prizna oporo. – Pitanje je da li ću hteti. Pređimo najzad na stvar. Zašto sam ovde?
– Potreban si nam – Cara reče suvo. – Baš ti.
– Baš ja. Treba li da se osećam počastvovano? Ili treba da počnem da se bojim?
– Slavan si, Geralte iz Rivije – reče Pineti. – Faktički, opšti konsenzus je da su tvoja dela i podvizi spektakularni i dostojni divljenja. Na naše divljenje, kao što i sam zaključuješ, ne možeš specijalno da računaš, nismo baš toliko orni da iskazujemo admiraciju, naročito ne nekome kao što si ti. Ali umemo da prepoznamo profesionalizam i ukažemo poštovanje iskustvu. Činjenice govore za sebe. Rizikovao bih tvrdnjom, ti si izvanredan... hmm...
– Da?
– Eliminator. – Pineti pronađe reč bez muke, evidentno ju je već ranije imao pri ruci. – Neko ko eliminiše beštije i čudovišta koja ugrožavaju ljude.
Geralt nije komentarisao. Čekao je.
– A i naš cilj, cilj čarobnjaka, jeste dobrobit i bezbednost ljudi. Prema tome, možemo govoriti o jedinstvu interesa. Povremeni nesporazumi ne bi smeli to da zasene. Nedavno nam je to stavio do znanja vlasnik ovog zamka. Koji je čuo za tebe. I hteo bi lično da te upozna. Poželeo je to.
– Ortolan.
– Arhimajstor Ortolan. I njegovi najbliži saradnici. Predstavićemo te. Kasnije. Sluga će ti pokazati tvoje odaje. Osveži se nakon putovanja. Odmori. Uskoro ćemo poslati po tebe.
•
Geralt je razmišljao. Prisećao se svega što je ikada čuo o arhimajstoru Ortolanu. Koji je, po opštem konsenzusu, bio živa legenda.
•
Ortolan je bio živa legenda, osoba neobično zaslužna za volšebničku veštinu.
Njegova opsesija bila je popularizacija magije. Za razliku od većine čarobnjaka, smatrao je da su pogodnosti i koristi koje proizlaze iz natprirodnih moći dužne da budu na opšte dobro i da služe jačanju zajedničke dobrobiti, komfora i sveopšte sreće. Svaki čovek, maštao je Ortolan, mora imati zagarantovan besplatan pristup magičnim lekovima i eliksirima. Čarobnjački amuleti, talismani i svakojaki artefakti moraju biti dostupni za sve, i to besplatno. Privilegija svakog stanovnika moraju biti telepatija, telekineza, teleportacija i telekomunikacija. Kako bi to postigao, Ortolan je stalno nešto pronalazio. Odnosno – radio je na pronalascima. Neki su bili jednako legendarni kao i on.
Stvarnost je bolno verifikovala snove starog čarobnjaka. Nijedan od njegovih pronalazaka, čiji je cilj bio širenje i demokratizacija magije, nije otišao dalje od faze prototipa. Sve što je Ortolan izmislio, i što je u osnovi trebalo da bude jednostavno, pokazivalo se kao strahovito komplikovano. Što je trebalo da bude masovno, pokazivalo se đavolski skupo. Ortolan, ipak, nije klonuo duhom, fijaska su ga ne obeshrabrivala već podstrekivala na dalje napore. Koji su vodili ka novom fijasku.
Sumnjalo se – samom Ortolanu takva misao očigledno nikada nije sinula – da su pronalazačevi promašaji često bili posledica obične sabotaže. Nije se tu radilo – barem ne jedino – o uobičajenoj zavisti čarobnjačkog bratstva, o nevoljnosti da se popularizuje veština koju su čarobnjaci preferirali da vide u rukama elite – odnosno sopstvenim. Više su se plašili pronalazaka koji su imali ratni i ubilački karakter. I s pravom su se plašili. Kao i svaki pronalazač, Ortolan je imao periode fascinacije eksplozivnim i zapaljivim materijalima, lumbardama, oklopnim kolima, samostrelima, samoudarima i otrovnim gasovima. Uslov za dobrobit, argumentovao je starac, jeste opšti mir među narodima, a mir se ostvaruje naoružanjem. Najsigurnija metoda za sprečavanje ratova jeste zastrašivanje strašnim oružjem; što je oružje strašnije, to je mir sigurniji i dugotrajniji. Budući da Ortolan nije navikao da sluša argumente, unutar njegove pronalazačke ekipe pritajili su se saboteri koji su osujećivali opasne pronalaske. Gotovo nijedan nije ugledao svetlost dana. Izuzev ozloglašenog mitraljeza, koji je bio predmet brojnih anegdota. Bila je to vrsta telekinetičkog arbalesta s velikim košem za olovne kuglice. Mitraljez – kako mu samo ime kaže – trebalo je da mitraljira kuglicama u cilj, i to u čitavim serijama. Prototip je, začudo, izašao van zidina Risberga, čak je i testiran u nekakvom okršaju. Međutim, sa žalosnim rezultatom. Pitali su strelca koji se poslužio pronalaskom o efektivnosti oružja, a on je odgovorio da je mitraljez kao njegova tašta. Težak, ružan, potpuno beskoristan i dobar samo da se baci u reku. Stari čarobnjak se nije uzrujao kada su mu to ponovili. Mitraljez je igračka, izjavio je navodno, on već ima na stolu dosta naprednije projekte, sposobne da masovno ranjavaju. On, Ortolan, čovečanstvu će dati dobročinstvo mira, makar najpre morao polovinu čovečanstva da pobije.
•
Zidovi odaja u koju su ga odveli pokrivao je ogromni ćilim, remek-delo tkačkog zanata, arkadijska verdura. Ćilim je ružio nemarno ispran trag tečnosti, koji je podsećao na gigantsku lignju. Veštac zaključi da se neko sasvim nedavno ispovraćao na remek-delo tkačkog zanata.
Za dugim stolom, koji je zauzimao sredinu odaje, sedelo je sedam osoba.
– Majstore Ortolane – Pineti se blago pokloni – dozvoli da ti predstavim Geralta iz Rivije. Vešca.
Ortolanov izgled nije začudio Geralta. Smatralo se da je bio najstariji živi čarobnjak. Možda je tako doista bilo, možda ne, ali ostala je činjenica da je Ortolan bio čarobnjak koji je najstarije izgledao. Zato je i bilo toliko
čudno što je upravo on, a ne neko drugi, bio pronalazač slavnog dekokta od alraune, eliksira koji su čarobnjaci koristili kako bi zaustavili proces starenja. Sam Ortolan, kada je konačno stvorio besprekorno delotvornu formulu magične tečnosti, nije imao od nje mnogo koristi, pošto je već tada bio dosta starovek. Eliksir je sprečavao starenje, ali nikako nije podmlađivao. Zbog toga je Ortolan, premda je odavno koristio lek, i dalje izgledao kao starkelja – pogotovo u odnosu na konfratere: postarije čarobnjake koji su izgledali kao muškarci u najboljim godinama, i čarobnice smoždene životom koje su izgledale kao devojčurci. Čarobnice odišuće mladosti i lepote, kao i blago prosedi čarobnjaci, čiji su istinski datumi rođenja nestajali u tmini vekova, čuvali su tajnu Ortolanovog eliksira kao oči u glavi, a ponekad su čak negirali njegovo postojanje. Ortolana su pak držali u uverenju da je eliksir svima dostupan, zahvaljujući čemu je čovečanstvo praktično besmrtno i – što ide uz to – apsolutno srećno.
– Geralt iz Rivije – ponovi Ortolan, gužvajući u ruci pramen sede brade. – Dabome, dabome, čuli smo. Veštac. Defensor, priča se, branitelj, ljudima nosi spas od Zla. Smatra se prezervativom i antidotumom za svako jezivo Zlo.
Geralt složi skroman izraz lica i pokloni se.
– Dabome, dabome... – nastavi čarobnjak, trzajući bradu. – Znamo, znamo. Kako bi ljude branio, sudeći po tvrdnjama, snagu ne štediš, momče, ne štediš. I odista je tvoje zanimanje estimacije dostojno, zanat estimacije dostojan. Dobro došao u naš zamak, drago nam je što te je fatum ovamo doveo. Iako možda to ni sam ne znaš, ali vratio si se kao ptica u gnezdo... Dobro velim, kao ona ptica. Radujemo ti se i smatramo da se i ti nama raduješ. A?
Geralt je bio u problemu, nije znao kako da se obraća Ortolanu. Čarobnjaci nisu priznavali forme učtivosti i nisu ih očekivali od drugih. Međutim, nije znao da li to priliči u prisustvu sedokosog i sedobradog starca, uz to i žive legende. Umesto da progovori, ponovo se poklonio.
Pineti je zatim predstavio čarobnjake što su sedeli za stolom. Geralt je neke znao. Po čuvenju.
Aksel Esparza, šire poznat kao Rošavi Aksel, čelo i obrazi su mu faktički bili prekriveni ožiljcima od osipa, kako vele, nije ih uklanjao iz čistog inata. Blago prosed Majls Tretevi i nešto više prosed Stuko Zangenis posmatrali su vešca s umerenim interesovanjem. Interesovanje Birute Ikarti, umereno lepe plavuše, izgledalo je nešto veće. Tarviks Sandoval, plećat, po spoljašnosti vitez pre nego čarobnjak, gledao je u stranu, u ćilim, kao da se i on čudio tragu i ispitivao otkud se on tu stvorio i ko je krivac.
Ortolanu najbliže mesto zauzimao je, kako se činilo, najmlađi među prisutnima. Sorel Degerlund, duge kose i, usled toga, ponešto feminiziranog tipa lepote.
– Mi isto tako – progovori Birutai Ikarti – želimo dobrodošlicu slavnom vešcu, branitelju ljudi. Drago nam je što si tu, budući da se i mi ovde, u ovom zamke, pod auspicijom arhimajstora Ortolana, trudimo da svojim postupcima život ljudi činimo bezbednijim i lakšim. Dobro ljudi je i za nas isto glavni cilj. Godine arhimajstora ne dozvoljavaju nam da suviše produžavamo audijenciju. Stoga ću, ako se slaže, pitati: imaš li nekakvih želja, Geralte iz Rivije? Postoji li nešto što bismo mogli da učinimo za tebe?
– Zahvaljujem – Geralt se ponovo pokloni – arhimajstoru Ortolanu. I vama, poštovani. Kada me već izazivate pitanjem... Da, postoji nešto što biste mogli učiniti za mene. Mogli biste da mi pojasnite... ovo. Ovu stvar. Strgao sam je s vilgozaura kojeg sam ubio.
Položi na sto ovalnu pločicu veličine dečjeg dlana. S urezanim znacima.
– RISS PSREP Mk IV/002 025 – pročita glasno Rošavi Aksel. I prosledi pločicu Sandovalu.
– Mutacija stvorena ovde, kod nas, u Risbergu – Sandoval oporo proceni. – Na odeljenju pseudogmizavaca. Daždevnjak stražar. Četvrti model, druga serija, dvadeset peti primerak. Zastareo, odavno proizvodimo poboljšane. Šta tu ima još da se pojasni?
– Kaže da je ubio vilgozaura – iskrivi se Stuko Zangenis. – Znači da se ne radi o pojašnjenju, već o pretenziji. Reklamacije, vešče, primamo i razmatramo samo od legalnih mušterija, isključivo na osnovu dokaza o kupovini. Isključivo na osnovu dokaza o kupovini servisiramo i uklanjamo kvarove...
– Garancija na taj model odavno je istekla – dobaci Majls Tretevej. – A nijedna ne obuhvata kvarove nastale usled nepravilnog korišćenja proizvoda koje nije u skladu s uputstvima za rukovanje. Ukoliko je proizvod nepravilno korišćen, Risberg ne snosi odgovornost. Nikakvu odgovornost.
– A za ovo – Geralt izvuče iz džepa i baci na sto drugu pločicu – snosite odgovornost?
Druga pločica bila je sličnog oblika i veličine kao i prethodna, ali potamnela i patinirana. Prljavština se uvukla i ogrezla u utisnuća. Ali znaci su još bili čitljivi.
IDR UL Ex IX 0012 BETA
Nastupila je duga tišina.
– Idaran iz Uliva – reče konačno Pineti, iznenađujuće tiho i iznenađujuće nesigurno. – Alzurov učenik. Nisam mislio...
– Odakle ti to, vešče? – Rošavi Aksel nagnu se preko stola. – Kako si došao do toga?
– Pitaš kao da ne znaš – odgovori Geralt. – Iščačkao sam iz oklopa stvora kojeg sam ubio. A koji je pre toga u blizini ubio najmanje dvadesetoro ljudi. Najmanje, pošto mislim da je ubio mnogo više. Mislim da je godinama ubijao.
– Idaran... – promrmlja Tarviks Sandoval. – A pre njega Malaspina i Alzur...
– Ali to nismo mi – kaza Zangenis. – Nismo mi. Nije Risberg.
– Deveti eksperimentalni model – dodade zamišljeno Biruta Ikarti. – Verzija beta. Dvanaesti...
– Dvanaesti primerak – nadoveza se Geralt, ne bez zajedljivosti. – A koliko je takvih ukupno bilo? Koliko ih je stvoreno? Odgovor na pitanje o odgovornosti neću dobiti, to je jasno, jer to niste vi, nije Risberg, vi ste čisti i hoćete da u to poverujem. Ali otkrijte makar, pošto sigurno znate, koliko još takvih kruži po šumama i ubija ljude. Koliko takvih treba pronaći. I ukokati. Hteo sam reći: eliminisati.
– Šta je to, šta je to? – Ortolan iznenada ožive. – Šta to imate? Pokažite! Ah...
Sorel Degerlund se nagnuo ka starčevom uhu, dugo je šaputao. Majls Tretevej, pokazujući pločicu, šaptao je s druge strane. Ortolan je čupao bradu.
– Ubio? – iznenada tanko kriknu. – Veštac? Upropastio je genijalno delo Idarana? Ubio? Nepromišljeno uništio?
Veštac nije izdržao. Frknuo je. Poštovanje prema poodmaklim godinama i sedoj kosi potpuno ga je napustilo. Ponovo je frknuo. A zatim se zasmejao. Iskreno i nezadrživo.
Obamrla lica čarobnjaka za stolom, umesto da ga obuzdaju, izazvaše kod njega još veću veselost. Dođavola, pomisli, ne sećam se kad sam se poslednji put ovako iskreno smejao. Možda u Kaer Morhenu, priseti se, da, u Kaer Morhenu. Kada se ispod Vesemira slomila trula daska u klozetu.
– Još se smeje, balavac! – dreknu Ortolan. – Kliberi se kao magarac! Glupi žutokljunče! A kad pomislim da sam te branio dok su te drugi ogovarali! Šta ima veze, govorio sam, što se on zaljubio u malu Jenefer? I što mala Jenefer voli njega? Srcu se ne može zapovedati, ostavite ih oboje na miru!
Geralt presta da se smeje.
– A šta si ti uradio, najgluplji krvniče? – jako se razvika starac. – Šta si učinio? Da li ti shvataš kakvo si ti remek-delo, kakvo si ti genetičko čudo uništio? Ne, ne, ti, ignorant, tvojim malim razumom ne možeš to shvatiti! Ne možeš ti da shvatiš ideje genijalnih ljudi! Takvih upravo kao Idaran, i kao Alzur, njegov učitelj, koji su bili obdareni ekstraordinarnim genijem i talentom! Koji su inventirali i stvarali velika dela za dobrobit čovečanstva, i koji nisu imali u vidu profit, ni podlo koristoljublje, ni plezire ni zabave, već napredak i sveopšte dobro! Ali šta ti od tih stvari razumevaš? Ništa ne razumevaš, ništa, ništa, ni mrvicu!
– A i ovo ću ti reći – zabrekta Ortolan – ti si nesmotrenim ubistvom bacio ljagu na delo sopstvenih očeva. Zato što su Kosimo Malaspina, a posle njega njegov učenik Alzur, baš Alzur, stvorili vešce. Oni su inventirali mutaciju zahvaljujući kojoj su kreirani tebi slični. Zahvaljujući kojoj postojiš, zahvalj
ujući kojoj hodaš po svetu, nezahvalniče. Treba da uvažavaš Alzura, njegove naslednike i njihova dela, a ne da ih uništavaš!
Stari čarobnjak naglo zaćuta, prevrnu očima i teško zastenja.
– Moram na nokšir – saopšti žalostivo. – Moram na nokšir brzo! Sorel! Dragi dečače!
Degerlund i Tretevej skočiše s mesta, pomogoše starcu da ustane i izvedoše ga iz odaje.
Posle nekog vremena ustade Biruta Ikarti. Ona baci na vešca pogled koji je mnogo govorio i potom izađe bez reči. Za njom, ne gledajući uopšte u Geralta, pohitaše Sandoval i Zangenis. Rošavi Aksel ustade, prekrsti ruke na grudima. Dugo je gledao Geralta. Dugo i neprijatno.
– Bila je greška što smo te pozvali – kaza konačno. – Znao sam to. Zavaravao sam se ipak da ćeš makar naterati sebe da se lepo ponašaš.
– Greška je bila što sam prihvatio vaš poziv – hladno odgovori Geralt. – I ja sam to znao. Ali zavaravao sam se da ću dobiti odgovor na svoja pitanja. Koliko je još numerisanih remek-dela na slobodi? Koliko su još takvih majstorija stvorili Malaspina, Alzur i Idaran? Koliko ih je stvorio uvaženi Ortolan? Koliko ću još stvorova što nose vaše plakete morati da ubijem? Ja, veštac, prezervativ i antidotum? Nisam dobio odgovore i dobro aprehendiram zbog čega. A što se tiče lepog ponašanja: jebi se, Esparza.
Izlazeći, Rošavi tresnu vratima. Tako da se malter osuo sa štukature.
– Čini mi se – proceni veštac – da nisam ostavio dobar utisak. Ali nisam ni očekivao da ću ostaviti, tako da nema ni razočaranja. Ali to verovatno nije sve, ne? Toliko napora da me dovuku ovde... I to bi trebalo da bude sve? Šta da se radi, ako je tako... Može li se na vašem podgrađu naći nekakav lokal gde se toči piće? Mogu li već da idem?
– Ne – odgovori Harlan Cara. – Ne možeš da ideš.
– Pošto to nikako nije sve – potvrdi Pineti.