Pripone na velejarbolu zapeše o obešenu granu. Nekoliko zmija obavi se oko užadi, nekoliko je palo na palubu, uključujući mambe. Pridižući se i sikćući, napadoše zbijene uz desni bok. Fiš i Kobin utekoše na pramac, matrosi se vrišteći baciše ka krmi. Jedan skoči u vodu i nestade u njoj pre Aego što je stigao da krikne. Na površini se uzburka krv.
– Vodeni tanjirić! – Veštac pokaza na talas i udaljavajući tamni oblik. – Istinit, za razliku od zmija.
– Mrzim gmizavce... – zariča Kevenard van Vlit, zgrčen kraj boka. – Mrzim zmije...
– Nema nikakvih zmija. I nije ih ni bilo. Iluzija.
Matrosi su vikali, trljali oči. Zmije su iščezle. Kako one s palube, tako i one s obale. Nije bilo ni traga od zmija.
– Šta je to... – proštenja Petru Kobin. – Šta je to bilo?
– Iluzija – ponovi Geralt. – Aguara nas je stigla.
– Molim?
– Lisica. Stvara iluzije da bi nas dezorijentisala. Pitam se od kada. Oluja je svakako bila istinita. Ali bila su dva rukavca, kapetan je dobro video. Aguara je sakrila jedan rukavac pod iluzijom. I lažirala je vrednosti na busoli. Stvorila je i iluziju lisica.
– Veščevska lupetanja! – frknu Fiš. – Vilenjačka preterivanja! Sujeverje! Ma nemoj, samo kad bi lisica imala takve sposobnosti! Da sakrije rukavac, prevari busolu? Pokaže zmije tamo gde ih nema? Koješta! Ja vam kažem, to su ove vode! Zatrovala su nas isparenja, otrovni močvarni gasovi i mijazme! Zbog toga su te halucinacije...
– To su iluzije koje stvara aguara.
– Misliš da smo glupi? – kriknu Kobin. – Iluzije? Kakve iluzije? To su bile najistinskije zmije! Svi ste videli, zar ne? Čuli ste siktanje? Ja sam čak osetio njihov smrad!
– To je bila iluzija. Zmije nisu bile prave.
„Prorok" ponovo zakači priponama o obešene grane.
– To je priviđenje? – reče jedan od matrosa, pružajući ruku. – Halucinacija? Ova zmija nije prava?
– Ne! Stani!
Ogromna arijeta, viseći sa grane, ispusti siktaj koji je ledio krv u žilama i munjevito udari, zarivši očnjake u mornarev vrat, jednom, pa drugi put. Matros dreknu prodorno, zatetura se, pade, zadrhta u grčevima, ritmično udarajući potiljkom o palubu. Pena mu izađe na usta, a iz očiju stade curiti krv. Bio je mrtav, pre nego što su dotrčali do njega.
Veštac prekri telo platnom.
– Dođavola, ljudi – reče. – Sačuvajte opreznost! Nije sve ovde priviđenje!
– Pažnja! – dreknu mornar s pramca. – Paaažnjaaa! Vir je ispred nas! Vir!
Staro korito se ponovo razračvalo. Levi rukavac, onaj u koji ih je nosila struja, klokotao je i uzburkavao se u neobuzdanom viru. Vrtložeći krug ispunjavao se penom kao supa u kotlu. U viru su se okretala, pojavljujući se i nestajući, debla i grane, čak i jedno celo drvo s razgranatom krošnjom. Matros s olovnom sondom pobeže sa pramca, ostali počeše vrištati. Šklopocaner je mirno stajao. Okrenuo je kormilarski točak i usmerio slup u desni, miran rukavac.
– Uff – obrisa čelo. – Na vreme! Loše bi nam se pisalo da nas je uvukao taj vir. Oj, ala bi nas obrnuo...
– Virovi! – kriknu Kobin. – Vodeni tanjirići! Aligatori! Pijavice! Nisu potrebne nikakve iluzije, ove močvare vrve od gadosti, od gmizavaca, od svakojake otrovne gamadi. Ne valja, ne valja što smo ovamo zalutali. Ovde je bezbroj...
– Brodova nestalo – Adario Bah dovrši, pokazujući. – A to je verovatno istina.
Trula i smrskana, utonula do ograde, obrasla vodenim korovom, upletena penjačicama i mahovinom, stajala je na desnoj obali, zaglibljena u blatu, olupina. Posmatrali su je dok se „Prorok" nošen slabom strujom pomicao pored.
Šklopocaner ćušnu Geralta laktom.
– Gos’n vešče – reče tiho. – Busola i dalje luduje. Sudeći po igli, promenili smo kurs sa istočnog na južni. Ako to nije lisičje lažiranje, onda nije dobro. Ove močvare niko nije ispitao, ali se zna da se prostiru južno od plovnog puta. Prema tome, nosi nas u samo srce močvarišta.
– Pa plutamo – primeti Adario Bah. – Vetra nema, nosi nas struja. A struja označava povezanost sa rekom, s vodenim putem Pontara...
– Ne mora da znači – Geralt odmahnu glavom. – Čuo sam za ta stara korita. Imaju promenljiv pravac oticanja vode. Zavisi da li je doticanje, ili isticanje. I nemojte da zaboravite na aguaru. I to može biti iluzija.
Obale su i dalje bile gusto prekrivene čempresima, pojavile su se i nabrekle, pri dnu lukasto razgranate nise. Bilo je dosta osušenog, mrtvog drveća. S njihovih beživotnih stabala i grana visili su festoni tilandsije, koja je srebrnasto svetlucala na suncu. Na granama su vrebale čaplje, promatrajući prolazećeg „Proroka" nepokretnim očima.
Mornar s pramca kriknu.
Ovog puta su je svi videli. Ponovo je stajala na grani obešenoj iznad vode, ispružena i nepokretna. Šklopocaner bez žurbe navali na kormilo i usmeri slup ka levoj obali. A lisica odjednom zaštekta, gromko i prodorno. Ponovo zaštekta kada je ,,Prorok“ prolazio pored.
Velika lisica promače preko grane i sakri se u gustišu.
•
– To je bilo upozorenje – kaza veštac kada na palubi utihnu vreva. – Upozorenje i apel. Bolje reći, želja.
– Da oslobodimo devojčicu – Adario Bah prisebno dovrši. – Očigledno. Ali mi ne možemo da je oslobodimo, jer je mrtva.
Kevenard van Vlit zastenja, uhvativši se za glavu. Mokar, prljav i preneražen, više nije podsećao na trgovca koji može sebi da priušti brod. Podsećao je na balavca uhvaćenog u krađi šljiva.
– Šta da radimo? – zaječa. – Šta da radimo?
– Ja znam – iznenada izjavi Javil Fiš. – Zavežimo mrtvu devojčuru za bure i preko ograde. Lisica će se zadržati da oplače štene. Dobićemo na vremenu.
– Sramota, gos’n Fiš – glas kožara naglo otvrdnu. – Ne valja tako postupati s posmrtnim ostacima. Nije ljudski.
– A to je bio čovek? Vilenjakinjica, još uz to poluživotinja. Kažem vam, to sa buretom je dobra ideja...
– Takva ideja bi – reče Adario Bah, otežući reči – mogla pasti na pamet samo kompletnom idiotu. I svima bi nam donela propast. Ako viksena shvati da smo ubili devojčicu, gotovi smo.
– Nismo mi ubili štene – ubaci se Petru Kobin, pre nego što je Fiš, crven od besa, uspeo da odreaguje. – Nismo mi! Parlagi je to učinio. On je kriv. Mi smo čisti.
– U pravu si – potvrdi Fiš, obraćajući se ne Van Vlitu i vešcu, već Šklopocaneru i matrosima. – Parlagi je kriv. Neka se lisica na njemu sveti. Posadimo ga u čamac zajedno s lešom i nek pluta. A mi ćemo u međuvremenu...
Kobin i nekoliko matrosa prihvati ideju ornim usklikom, ali ih Šklopocaner odmah smiri.
– Neću to dozvoliti – reče.
– Ni ja. – Kevenard van Vlit poblede. – Gos’n Parlagi je možda i kriv, možda je i istina da njegov čin zahteva kaznu. Ali napustiti ga, gurnuti u smrt? Ni za živu glavu.
– Njegova smrt ili naša! – dreknu Fiš. – Šta nam je drugo činiti? Vešče! Odbranićeš nas kada se lisica popne na palubu?
– Hoću.
Zavlada tišina.
„Prorok Loboda" je plutao kroz smrdljivu vodu ispunjenu mehurićima, vukući za sobom rep vodenog rastinja. Sa grana su ih posmatrali čaplje i pelikani.
•
Mornar s pramca upozori ih krikom. A za tren su svi kričali. Gledajući trulu olupinu obraslu penjačicama i korovom. Istu onu koju su videli pre sat vremena.
– Plovimo ukrug – patuljak konstatova činjenicu. – Ovo je petlja. Lisica nas je uhvatila u zamku.
– Imamo samo jedan izlaz. – Geralt pokaza levi rukavac i vrtložeći vir u njemu. – Da preplovimo preko toga.
– Preko tog gejzira? – riknu Fiš. – Jesi li potpuno poblesavio? Rastrgnuće nas!
– Rastrgnuće nas – potvrdi Šklopocaner. – Ili će nas prevrnuti. Ili će nas gurnuti u blato, završićemo kao ova olupina. Pogledajte kako baca drveće u tom vrtlogu. Vidi se da taj vir ima strašnu snagu.
– Tako je. Vidi se. Jer je to verovatno i
luzija. Mislim da je to naredna aguarina iluzija.
– Verovatno? Veštac si, a ne umeš da raspoznaš?
– Prepoznao bih slabiju iluziju. Ove su izuzetno moćne. Ali čini mi se...
– Čini ti se. A ako se varaš?
– Nemamo izlaza – planu Šklopocaner. – Ili preko vira, ili ćemo se vrteti ukrug...
– Do smrti – dovrši Adario Bah. – Beskonačno.
•
Drvo koje se obrtalo u viru svaki čas je pomaljalo grane iz vode, poput raširenih ruku davljenika. Vir se uzburkavao, kovitlao, ispunjavao se i prskao penom. „Prorok" se zatrese i naglo pojuri, usisan u vrtlog. Drvo koje je vir bacao s hukom udari o ogradu, briznu pena. Slup se poče njihati i obrtati, sve brže i brže.
Svi su vrištali različitim glasovima.
I odjednom sve utihnu. Voda se smiri, izglača se površina. „Prorok Loboda" je polagano plutao među obalama obraslim nišama.
– Bio si u pravu, Geralte – otkašlja Adario Bah. – To je ipak bila iluzija.
Šklopocaner je dugo posmatrao vešca. Ćutao je. Napokon je skinuo kapu. Kako se ispostavilo, vrh glave mu je bio ćelav kao jaje.
– Prešao sam na rečnu plovidbu – konačno ishripta – jer me je žena molila. Govorila je da je na reci sigurnije. Sigurnije nego na moru. Neće se brinuti, govorila je, koliko god puta da isplovim.
Vrati nazad kapu, klimnu glavom, snažnije uhvati kormilo.
– Da li smo sad? – zaječa ispod kokpita Kevenard van Vlit. – Da li smo sad sigurni?
Niko nije odgovorio na njegovo pitanje.
•
Voda je bila gusta od algi i sočivice. Među obalnim drvostajem odlučno su počeli preovladavati močvarni čempresi, iz blatišta i priobalnih plićaka gusto su štrčale pneumatofore, vazdušno korenje, neke visoke gotovo sežanj. Na ostrvcima od travuljina grejale su se kornjače. Žabe su kreketale.
Ovog puta su je čuli ranije, pre nego što su je videli. Glasno, oštro štektanje, kao skandirana pretnja ili upozorenje. Pojavila se na obali u lisičjem obliku, na obaljenom trulom deblu. Štektala je, visoko zadižući glavu. Geralt je u njenom glasu ulovio čudne note, shvatio je da je, osim pretnji, u njemu bila naredba. Ali nije naređivala njima.
Voda pod deblom se naglo zapeni, pomoli se iz nje čudovište, ogromno, skroz pokriveno zeleno-bronzanim dezenom kapljičastih ljusaka. Zaklokotalo je, zapljuskalo, poslušno da izvrši naredbu lisice, zapliva pravo ka „Proroku", uzburkujući vodu.
– I to je... – proguta pljuvačku Adario Bah. – I to je iluzija?
– Ne baš – odreče Geralt. – To je Vodanoj! – viknu Šklopocaneru i matrosima. – Začarala je i napujdala na nas vodanoja! Kuke! Hvatajte se za kuke!
Vodanoj izroni tik pored broda, ugledaše ravnu glavu obraslu algama, buljave riblje oči, kupaste zube u velikim čeljustima. Čudovište žestoko udari o bok, jednom, drugi put, sve dok se čitav „Prorok" nije zatresao. Kada dotrčaše s kukama, on pobeže, zagnjuri, da bi za tren s pljuskom izronio iza krme, odmah pored lista kormila. Koji zgrabi zubima i cimnu tako da je zaškripalo.
– Otkinuće kormilo! – drao se Šklopocaner, pokušavajući da rezne čudovište kukom. – Otkinuće kormilo! Hvatajte podigač, podignite list kormila! Oterajte prokletnika od kormila!
Vodanoj je grizao i kidao kormilo, ignorišući krike i ubode kukama. List kormila puče, u zubima stvora ostade komad daske. Ili je shvatio da će to biti dovoljno, ili su lisičje čini izgubile moć, samo je zagnjurio i iščezao.
Čuli su kako s obale dopire aguarino štektanje.
– Šta još? – dreknu Šklopocaner, mašući rukama. – Šta će nam još ona uraditi? Gos’n vešče!
– Bogovi... – zajeca Kevenard van Vlit. – Oprostite što nisam verovao u vas... Oprostite što smo ubili devojčicu! Bogovi, spasite nas!
Odjednom su na licima osetili lahor vetra. Sošnjak, koji je dotad setno visio, zaleprša, bom zaškripa.
– Postaje prostranije! – Fiš kriknu s pramca. – Tamo, tamo! Širok tisak, sigurno je reka! Tamo plovi, kapetane! Tamo!
Korito je zaista počelo da se širi, iza zelenog zida trske ukazalo se nešto nalik tišku.
– Uspelo je! – povika Kobin. – Ha! Pobedili smo! Iščupali smo se iz močvara!
– Prva oznaka! – dreknu matros s olovnom sondom. – Prva oznakaaaa!
– Kormilo sasvim desno! – zariče Šklopocaner, odgurnuvši kormilara i izvršivši sopstvenu naredbu. – Plićaaaaak!
„Prorok Loboda“ okrenu se pramcem ka rukavcu naježenom od pneumatofora.
– Kuda! – drao se Fiš. – Šta radiš? Plovi na tišak! Tamo! Tamo!
– Ne može! Tamo je plićak! Zaglavićemo se! Doći ćemo do tiška rukavcem, ovde je dublje!
Ponovo su začuli aguarino štektanje. Ali nisu je videli.
Adario Bah cimnu Geralta za rukav.
Sa stepenica afterpika pomoli se Petru Kobin, vukući za okovratnik Parlagija, koji se jedva držao na nogama. Mornar iza njega nosio je devojčicu uvijenu u plašt. Ostala četvorica stala su kraj njih, kao zid, licem ka vešcu. Držali su sekire, ostane, čelične kuke.
– Ovako će biti, gospodo – prohripta najviši. – Mi hoćemo da živimo. Vreme je da napokon učinimo nešto.
– Ostavite dete – procedi Geralt. – Pusti trgovca, Kobine.
– Ne, gospodine – mornar odmahnu glavom. – Leš će zajedno s trgovcem odleteti preko ograde, to će zadržati čudovište. Onda ćemo uspeti da pobegnemo.
– A vi se – prohripta drugi – ne mešajte. Nemamo ništa protiv vas, ali ne pokušavajte da nam stajete na put. Zato što ćete nadrljati.
Kevenard van Vlit se zgrčio kraj ograde i zajecao, okrenuvši glavu. Šklopocaner takođe odvrati rezigniran pogled j stisnu usta, bilo je očito da neće reagovati na bunt sopstvene posade.
– Tako je, u pravu ste. – Petru Kobin gurnu Parlagija. – Trgovac i mrtva lisica preko ograde, to je jedini spas za nas. Pomeri se, vešče! Nastavite, momci! U čamac s njima!
– U koji čamac? – staloženo upita Adario Bah. – Možda u onaj?
Već dosta daleko od „Proroka", pognut na klupi čamca, veslao je Javil Fiš, usmerivši se ka tišku. Veslao je oštro, pera vesala rasprskavala su vodu, razbacivala vodene biljke.
– Fiš! – viknu Kobin. – Ti ološu! Ti jebeni kučkin sine!
Fiš se osvrnu, savi lakat i pokaza im kitu. Posle čega se ponovo uhvati za vesla.
Ali nije daleko odveslao.
Pred očima posade „Proroka" čamac naglo poskoči u gejziru vode, ugledaše batrgajući rep i zubima naježenu čeljust ogromnog krokodila. Fiš izlete preko ograde i vrišteći zapliva ka obali, ka plićaku nakostrešenom od korenja čempresa. Krokodil ga je gonio, ali palisada pneumatofora je usporila gonjenje. Fiš dopliva do obale i baci se grudima na kamen koji je tamo ležao. Ali to nije bio kamen.
Ogromna hrapava kornjača razjapi čeljusti i ugrize Fiša za ruku iznad lakta. Fiš zarika, stade se koprcati i ritati, razbrizgujući blato. Krokodil izroni i zgrabi ga za nogu. Fiš zaurla.
Neko vreme se nije znalo koji će od gmizavaca zavladati Fišom, kornjača ili krokodil. Ali na kraju su oba dobila nešto. U čeljustima kornjače ostala je ruka s močugastom koskom koja je štrčala iz krvave mase. Ostatak Fiša uzeo je krokodil. Na zamućenoj površini ostade velika crvena mrlja.
Geralt iskoristi skamenjenost posade. Istrže iz matrosovih ruku mrtvu devojčicu i povuče se na pramac. Adario Bah stajao mu je uz bok, naoružan kukom.
Ali ni Kobin, niti iko od mornara nije pokušao da im oponira. Sasvim suprotno, svi se užurbano povukoše na krmu. Užurbano. Da ne kažemo u panici. Mrtvačko bledilo iznenada prekri njihova lica. Kevenard van Vlit, zgrčen kraj ograde, zajeca, sakri glavu među kolenima i pokri je rukama.
Geralt pogleda oko sebe.
Da li se Šklopocaner zablenuo, ili je zapelo kormilo oštećeno od vodanoja, ali slup je uplovio pravo pod obešene grane i zaglavio se na obaljenim deblima. Iskoristila je to. Skočila je na pramac, okretno, lako i bešumno. U lisičjem obliku. Pre toga ju je video na fonu ne
ba, tada mu je izgledala crna, kao katran crna. Nije bila takva. Krzno joj je bilo tamno, a kitnjast rep sa snežno belim cvetom na vrhu, ali je u nijansama njenog krzna, pogotovo na glavi, preovladavala siva boja, više svojstvena korzacima nego srebrnim lisicama.
Promenila se, porasla, preobrazila u visoku ženu. S lisičjom glavom. Sa špicastim ušima i izduženom njuškom. U kojoj su, kada ju je otvorila, zasijali redovi očnjaka.
Geralt kleknu, polako položi devojčicino telo na palubu i povuče se. Aguara prodorno zavi, škljocnu zubatim vilicama i krenu ka njemu. Parlagi zakriča, panično zamaha rukama, istrgnu se od Kobina i iskoči preko ograde. Odmah je otišao na dno.
Van Vlit je plakao. Kobin i matrosi, i dalje bledi, zbiše se oko Šklopocanera. Šklopocaner skinu kapu.
Medaljon na veščevom vratu snažno je podrhtavao, vibrirao, nadraživao. Aguara je klečala nad devojčicom, ispuštajući čudne zvuke, nit mumlanje, nit siktanje. Naglo podiže glavu i isceri očnjake. Gluvo zareža, u njenim očima rasplamsa se vatra. Geralt se nije pomerio.
– Zgrešili smo – kaza on. – Desilo se nešto vrlo loše. Ali neka ne bude još gore. Ne mogu ti dozvoliti da povrediš ove ljude. Neću to dozvoliti.
Lisica ustade, podižući devojčicu. Pređe pogledom preko svih. Na kraju pogleda u Geralta.
– Stao si mi na put – reče kevtavo, ali jasno, polako izgovarajući svaku reč. – U njihovu odbranu.
Nije odgovorio.
– Kći mi je na rukama – dovrši. – To je važnije od vaših života. Ali ti si stao u njihovu odbranu, belokosi. Stoga ću po tebe doći. Jednog dana. Kada već zaboraviš. I ne budeš očekivao.
Okretno skoči na ogradu, a odande na obaljeno deblo. I nestade u gustišu.
U tišini koja zavlada, čulo se samo Van Vlitovo jecanje.
Vetar je prestao, postalo je sparno. „Prorok Loboda", poguran strujom, oslobodi se grana i zapluta sredinom rukavca. Šklopocaner kapom obrisa oči i čelo.
Mornar s pramca viknu. Viknu Kobin. Vikali su ostali.