– Uzmi, ne prenemaži se. Znam da su tvoji mačevi nestali i da si u nevolji.
Geralt uze gušterski rukohvat i dopola izvuče sečivo iz korica. Col iznad nakrsnice video se žig u obliku sunca sa šesnaest zraka, naizmenično pravih i talasastih, u heraldici simbolizujućih za sunčev blesak i sunčanu žegu. Dva cola iza sunca počinjala je inskripcija izrađena lepo stilizovanim fontom, slavan zaštitni znak.
– Sečivo iz Virolede – konstatova činjenicu. – Ovoga puta original.
– Molim?
– Ništa, ništa. Divim se. I još ne znam smem li da prihvatim...
– Smeš da prihvatiš. U suštini si već prihvatio, ipak ti je u ruci. Dođavola, ne prenemaži se, rekao sam ti. Dajem ti mač kao znak simpatije. Kako bi shvatio da ti nije svaki čarobnjak neprijatelj. A meni će više koristiti udice. Reke u Nilfgardu su lepe i čiste, u njima je mnoštvo pastrmki i lososa.
– Hvala. Pineti?
– Da?
– Daješ mi taj mač samo kao znak simpatije.
– Kao znak simpatije, nego šta – čarobnjak snizi glas. – Ali možda ne samo toga. Uostalom, šta se mene tiče šta će se ovde dogoditi, za kakve ciljeve će ti ovaj mač poslužiti? Opraštam se od ovih krajeva, nikada se ovamo neću vratiti. Vidiš li onaj divni galeon u sidrištu? To je ,,Eurijala“, matična luka Bakala. Isplovljavam prekosutra.
– Stigao si malo ranije.
– Da... – volšebnik blago zamucnu. – Hteo bih prvo da se ovde... oprostim od nekog.
– Sa srećom. Hvala za mač. I za konja, još jednom. Zbogom, Pineti.
– Zbogom. – Čarobnjak bez razmišljanja stisnu pruženu mu ruku. – Zbogom, vešče.
•
Pronašao je Nevena, a kako drugačije nego u lučkom bifeu, kako iz zdele srče riblju čorbu.
– Odlazim – kratko izjavi. – Odmah.
– Odmah? – Neven se ukipi s kašikom na pola puta. – Sada? Mislio sam...
– Nije važno šta si mislio. Idem smesta. Umiri rođaka tužioca. Vratiću se na kraljevsku svadbu.
– A šta je to?
– A na šta ti liči?
– Mač, naravno. Odakle ti? Od čarobnjaka, zar ne? A onaj što si dobio od mene? Gde je?
– Izgubio se. Vrati se u gornji grad, Nevene.
– A Koral?
– Šta Koral?
– Šta treba da kažem ako pita...
– Neće pitati. Neće naći vremena za to. Opraštaće se od nekoga.
Interludijum
POVERLJIVO
Illustrissimus et Reverendissimus
Magnus Magister Narzes de la Roš
Predsednik Kaptola dara i veštine
Novigrad
Datura ex Costello Rissberg,
die 15 mens. Jul. anno 1245 post Resurrectionem
Re:
Majstora veština mons. mg
Sorela Alberta Amadora Degerlunda
Honoratissime Arhimajstore,
U Kaptol su nesumnjivo dospele glasine o incidentima koji su se odigrali u leto anno currente na zapadnim granicama Temerije, usled kojih je, kao što se naslućuje, život izgubilo oko četrdeset – ne može se tačno utvrditi – osoba, uglavnom nekvalifikovanih šumarskih radnika. Ti incidenti se, na naše žaljenje, dovode u vezu s Majstorom Sorelom Albertom Amadorom Degerlundom lično, članom istraživačkog tima Kompleksa Risberg.
Istraživački tim Kompleksa Risberg duboko saoseća s porodicama žrtava incidenata, iako žrtve, koje se nalaze veoma nisko u društvenoj hijerarhiji, preterano piju alkohol i vode nemoralan život, sigurno nisu bile ni u kakvim porodičnim vezama.
Želimo da podsetimo Kaptol da je majstor Degerlund, učenik i štićenik Arhimajstora Ortolana, izvrstan naučnik, specijalista u oblasti genetike, koji beleži ogromna, gotovo neprocenjiva dostignuća u području transhumanizma, introgresije i specijacije. Istraživanja koja majstor Degerlund sprovodi mogu biti ključna za razvoj i evoluciju ljudske rase. Kao što je poznato, ljudska rasa zaostaje za neljudskim rasama u pogledu mnogih fizičkih, psihičkih i psihomagijskih karakteristika. Eksperimenti majstora Degerlunda koji se zasnivaju na hibridizaciji i vezivanju genskog fonda imaju za cilj najpre da izjednače ljudsku rasu s neljudskim rasama, a u dugoročnom planu – putem specijacije – dominaciju nad njima i njihovo potpuno potčinjavanje. Sigurno ne moramo da objašnjavamo koliko kapitalan značaj ima ta stvar. Bilo bi neuputno da nekakvi sitni incidenti uspore ili zaustave napredak gorenavedenih naučnih radova.
Što se tiče samog majstora Degerlunda, istraživački tim Kompleksa Risberg preuzima punu odgovornost za medicinsku brigu o njemu. Kod majstora Degerlunda su već ranije dijagnozirane narcisoidne sklonosti, nedostatak empatije i blagi emocionalni poremećaji. U vremenu koje je prethodilo delima za koja mu se zamera to stanje se intenziviralo sve do pojave simptoma afektivnog bipolarnog poremećaja. Može se konstatovati da u trenutku izvršenja pripisanih mu dela, majstor Degerlund nije kontrolisao svoje emocionalne reakcije i da mu je bila narušena sposobnost razlikovanja dobra od zla. Može se prihvatiti da je majstor Degerlund bio non compos mentis, eo ipso privremeno izgubio zdrav razum, stoga ne može snositi krivičnu odgovornost za pripisana mu dela, budući da impune est admittendum quod per furorem alicuius accidit.
Majstor Degerlund smešten je ad interim na mestu sa skrivenom lokalizacijom, gde se leči i nastavlja svoja istraživanja.
Smatrajući pitanje zatvorenim, želimo da skrenemo pažnju Kaptolu na konstabla Torkvila, koji vodi istragu u vezi s incidentima u Temeriji. Konstabl Torkvil, podređeni bajlifa iz Gors Velena, povrh toga poznat kao savestan funkcioner i zagriženi zaštitnik zakona, u pitanjima incidenata u gorenavedenim naseljima pokazuje preteranu revnost i sledi, s naše tačke gledišta, nesumnjivo pogrešan trag. Trebalo bi uticati na njegove pretpostavljene kako bi malo smirili njegove strasti. A ukoliko to ne bi imalo dejstva, valjalo bi prekontrolisati kartoteke konstabla, njegove žene, roditelja, baba i deda, dece i daljih članova familije polazeći od ličnog života, prošlosti, krivičnih dosijea, imovinskih pitanja i seksualnih preferencija. Predlažemo kontakt s advokatskom kancelarijom Kodringer i Fen, čije usluge ste, ukoliko smemo da podsetimo Kaptol, koristili pre tri godine radi diskreditovanja i kompromitovanja svedoka u slučaju poznatom kao „žitna afera".
Item, želimo da skrenemo pažnju Kaptolu da je u predmetni slučaj, nažalost, bio upleten veštac, zvani Geralt iz Rivije. On je imao neposredan uvid u incidente u naseljima. Takođe, imamo osnova da verujemo da on ove događaje dovodi u vezu s majstorom Degerlundom lično. Tog vešca bi takođe trebalo utišati ako bi počeo previše duboko da kopa po ovom slučaju. Skrećemo pažnju da asocijalan stav, nihilizam, emocionalno rastrojstvo i haotična ličnost spomenutog vešca mogu dovesti do toga da se samo upozorenje može pokazati non sufficit i da će neophodna biti ekstremna sredstva. Veštac je pod našim stalnim nadzorom i spremni smo da takva sredstva primenimo – ako, naravno, Kaptol to odobri i naredi.
U nadi da će gorenavedeno pojašnjenje biti dovoljno za Kaptol da zatvori slučaj, bene valere optamus i ostajemo
S dubokim poštovanjem,
u ime istraživačkog tima Kompleksa Risberg
semper fidelis vestrarum bona amica
Biruta Ana Market Ikarti manu propria
Udarcem za udarac uzvrati, prezirom za prezir, smrću za smrt, ali sve to uzvrati s debelom kamatom! Oko za oko, zub za zub, ma četvorostruko, stostruko!
Anton Sandor Levej, Satanistička biblija
Sedamnaesto poglavlje
– U pravi čas – reče potmulo Frans Torkvil. – Baš si stigao na predstavu, vešče. Ubrzo će početi.
Ležao je u krevetu, poleđuške, bled kao okrečen zid, s kosom mokrom od znoja i prilepljenom za čelo. Imao je na sebi samo grubu lanenu košulju, koja je Geralta odmah asocirala na samrtničku. Leva butina, od prepona sve do kolena, bila je obavijena zavojem natopljenim krvlju.
Nasred izbe postavljen je bio sto i pokriven čaršavom. Nizak tip u crnom kaftanu bez rukava postavljao je na sto oruđe, redom, jedno za drugim. Noževe. Klešta. Dleta. Testere.
??
? Samo jedno žalim – Torkvil zaškrguta zubima. – Što nisam uspeo da ih se domognem, kurvini sinovi. Božija volja, nije mi bilo suđeno... I neće više biti.
– Šta se desilo?
– Isto, majku mu, što i u Tisama, Rogovizni, Borovini. Samo što nije bilo tipično, na samom kraju prašume. I ne na poljani, već na drumu. Zaskočili su putnike. Troje su ubili, dvoje dece oteli. Puka slučajnost što sam s odredom bio u blizini, odmah smo krenuli u poteru, ubrzo smo ih jurili po izgledu. Dvojicu mangupa velikih kao bikovi i jednog nezgrapnog grbonju. I taj grbonja je opalio u mene iz samostrela.
Konstabl stisnu zube, kratkim gestom pokaza na zavijeno uvo.
– Naredio sam mojima da me ostave i jure njih. Nisu poslušali, kreteni. I ishod je takav da su pobegli. A ja? Šta imam od toga što su me spasli? Kada će mi danas odseći nogu? Više bih voleo, dovraga, da sam skapao tamo, ali da još vidim ove kako koprcaju nogama na vešalima, pre nego što mi se oči sklope. Nisu poslušali naredbu, mangupi. Sada sede tamo, stide se.
Konstablovi podređeni, faktički svi kao jedan s indiferentnim izrazima lica, zaposeli su klupu kod zida. Društvo im je pravila naborana starica koja nikako nije išla uz društvo, s vencem na glavi koji apsolutno nije išao uz sivilo.
– Možemo početi – kaza tip u crnom kaftanu. – Stavite pacijenta na sto, svežite ga snažno kaiševima. Neka ostali napuste izbu.
– Neka ostanu – zareža Torkvil. – Hoću da znam da gledaju. Biće me sramota da vrištim.
– Ček, ček. – Geralt se ispravi. – Ko je doneo odluku da je operacija neophodna?
– Ja sam tako odlučio. – I crni tip se ispravi, ali da bi pogledao Geralta u lice svejedno je morao jako zabaciti glavu. – Ja sam mesje Lupi, lekar bajlifa iz Gors Velena, specijalno su me poslali ovde. Analizom sam utvrdio da je rana zaražena. Moram da odsečem nogu, drugog spasa nema.
– Koliko uzimaš za intervenciju?
– Dvadeset korona.
– Imaš ovde trideset. – Geralt izvuče iz vrećice tri monete od deset korona. – Skupi instrumente, pakuj se, vraćaj se kod bajlifa. Ako pita, pacijentu će biti bolje.
– Ali... Moram da izrazim protest...
– Pakuj se i vraćaj. Koju od ovih reči nisi razumeo? A ti, baba, dolazi ovamo. Odmotaj zavoj.
– On mi je – starica pokaza na lekara – zabranio da diram ranjenika. Zato što sam navodno nadrilekarka i veštica. Pretio je da će me potkazati.
– Ignoriši ga. On ionako upravo odlazi.
Baba, u kojoj je Geralt odmah prepoznao travarku, posluša. Oprezno je odmotavala zavoj, iako je Torkvil vrteo glavom, posiktavao i stenjao.
– Geralte... – zastenja. – Šta si to smislio? Lekar je kazao da spasa nema... Bolje je da izgubim nogu, nego život.
– To je sranje. Uopšte nije bolje. A sada začepi.
Rana je odvratno izgledala. Ali Geralt je viđao i gore.
Izvuče iz vreće kutiju s eliksirima. Mesje Lupi je, već spakovan, zagledao, mahao glavom.
– Tu ne vrede dekokti – reče. – Ne vredi kvazimagija i nadrilekarski trikovi. Šarlatanstvo i tačka. Kao lekar, moram da iskažem protest...
Geralt se okrenu i pogleda ga. Lekar izađe. Užurbano. Spotakao se o prag.
– Četvorica kod mene. – Veštac otčepi bočicu. – Pridržite ga. Stisni zube, Franse.
Eliksir preliven preko rane jako zapeni. Konstabl prodorno zastenja. Geralt sačeka neko vreme, pa preli drugi eliksir. I taj drugi se zapenio, a uz to je šištao i dimio se. Torkvil zakriča, zatrza glavom, ispruži se, prevrnu očima i onesvesti se.
Starica izvuče iz zavežljaja posudu, odatle zahvati pregršt zelene smese, debeli sloj stavi na komad složenog platna i prekri ranu.
– Gavez – pogodi Geralt. – Obloga od gaveza, arnike i nevena. Odlično, bakice, vrlo dobro. Dobro bi došao i kantarion, hrastova kora...
– Vid’te ga – prekinu ga baba, ne podižući glavu s konstablove noge. – On će mene učiti travarstvu. Ja sam, sinko, lečila travama još dok si ti prskao dadilju kašicom s mlekcem. A vi, klipani, maknite se, zaklanjate mi svetlo. I nesnosno smrdite. Menjati treba obojke, menjati. Svako malo. Odlazite iz izbe, kome ja govorim?
– Nogu treba imobilisati. Staviti u dugačke podloške...
– Ne uči me, rekla sam ti. I ti se nosi napolje. Zašto još stojiš tu? Šta čekaš? Zahvalnost što si velikodušno žrtvovao svoje magične veščevske lekove? Obećanje da ti on to neće zaboraviti do kraja života?
– Želim nešto da ga pitam.
– Zakuni se, Geralte – potpuno neočekivano se odazva Frans Torkvil – da ćeš ih uhvatiti. Da im nećeš dozvoliti...
– Daću mu nešto za san i protiv groznice, pošto bunca. A ti, vešče, izađi. Sačekaj ispred kolibe.
Nije dugo čekao. Baba izađe, povuče haljinu i popravi nakrivljeni venac. Sede pored njega na nasip. Protrlja stopalo o stopalo. Bila su joj neobično mala.
– Spava – obavesti ga. – I verovatno će preživeti, ako se ništa loše ne desi, pu, pu. Kost će zarasti. Spasao si mu nožurdu veščevskim činima. Doveka će ćopati i, čini mi se, na konja više nikada neće sesti, ali dve noge su dve noge, he, he.
Maši se nedara, pod vezeni jelek, zbog čega još više zamirisa na bilje. Izvuče drvenu kutijicu i otvori je. Nakon malo dvoumljenja, pruži je Geraltu.
– Hoćeš da ušmrkneš?
– Ne, hvala. Ne koristim fisteh.
– A ja... – Travarka uvuče narkotik u nos, najpre u jednu, potom u drugu nozdrvu. – A ja i te kako, s vremena na vreme. Prokleto je dobar. Za razbistravanje uma. Za dugovečnost. I lepotu. Samo pogledaj mene.
Pogledao je.
– Hvala ti za veščevski lek za Fransa – baba protrlja suzavo oko, ušmrknu – neću zaboraviti. Znam da ljubomorno čuvate one vaše dekokte. A ti si mu ih posudio, bez razmišljanja. Iako mogu tebi samom da zafale u nevolji. Ne plašiš se?
– Plašim se.
Okrenu glavu u profil. U suštini, sigurno je nekada bila lepa žena. Ali prokleto davno.
– A sada – okrenu se – pričaj. Šta si hteo da pitaš Fransa?
– Nije važno. Spava, a meni je vreme da pođem.
– Pričaj.
– Planina Kremora.
– Mogao si odmah reći. Šta hoćeš da znaš o toj planini?
•
Koliba se nalazila daleko iza sela, kod samog zida šume koja je počinjala odmah iza ograde vrta punog mladog drveća teškog od jabuka. Ostalo nije odstupalo od seoske klasike – ambar, šupa, kokošinjac, nekoliko košnica, povrtnjak, gomila đubriva. Iz dimnjaka se probijala traka svetlog dima prijatnog mirisa.
Prve su ga spazile misirke, koje su se vrzmale kraj tarabe, alarmirale su okolinu paklenom drekom. Dečurlija koja su se vrzmala po dvorištu – njih troje – pojurila je prema kolibi. Na vratima se pojavila žena. Visoka, plavokosa, s pregačom na lanenoj haljini. Prišao je bliže, sjahao s konja.
– Zdravo živo – pozdravi je. – Da li je domaćin kod kuće?
Deca, devojčice sve do jedne, prilepiše se za maminu haljinu i pregaču. Žena je posmatrala vešca, a u pogledu bi uzaludno bilo tražiti simpatiju. Ništa čudno. Dobro je videla rukohvat mača iznad veščevog ramena. Medaljon na vratu. Srebrne bodlje na rukavicama koje veštac uopšte nije krio. Štaviše, demonstrirao ih je.
– Domaćin – ponovi. – To jest Oto Dusart. Imam neka posla s njim.
– Kakva?
– Lična. Tu li je?
Zurila je ćutke u njega, blago nakrivivši glavu. Kako je procenio, njena lepota bila je rustikalnog tipa, to jest mogla je imati između dvadeset pet i četrdeset pet godina. Preciznija evaluacija, kao u slučaju većine žiteljki sela, nije bila moguća.
– Tu li je?
– Nije.
– Onda ću sačekati – prebaci kobiline vođice preko pritke – da se vrati.
– To može da potraje.
– Izdržaću nekako. Mada bih, doduše, radije čekao u izbi, nego kod plota.
Žena ga je na trenutak odmeravala pogledom. Njega i njegov medaljon.
– Gost u kući – izgovori napokon – uvek je dobrodošao.
– Prihvatam poziv – odgovori uobičajenim ljubaznim rečima. – Neću narušiti pravila gostoprimstva.
– Nećeš narušiti – ponovi otegnuto. – Ali nosiš mač.
– Takva mi je profesija.
– Mačevi nanose povrede. I ubijaju.
– Kao i život. Šta će na kraju biti s tim pozivom?
– Izvolite u izbu.
Ulazilo se, kao i obično u sličnim naseljima, kroz trem, mračan i prenatrpan. Sama koliba pokazala se kao vrlo prostrana, svetla i čista, samo su zidovi u blizini kuhinje i dimnjaka nosili tragove čađi, na svakom drugom mestu ushićivali su belinom i šarenim ćilimima, svuda je visio i razni pribor za domaćinstvo, strukovi bilja, vitice belog luka, venci paprike. Istkan zastor pregrađivao je izbu od komore. Mirisalo je na kuhinju. Tačnije, na kupus.
– Izvolite sesti.
Domaćica je još uvek stajala, gužvajući pregaču. Deca su se šćućurila oko šporeta, na niskoj klupici.
Medaljon na Geraltovom vratu je podrhtavao. Snažno i neprestano. Koprcao se ispod košulje kao uhvaćena ptica.
– Taj mač je trebalo – progovori žena, prilazeći kuhinji – da ostavite na tremu. Nepristojno je s oružjem sesti za sto. Samo razbojnici to rade. Ti si razbojnik?
– Dobro znaš ko sam – prekinu je. – A mač će ostati tu gde jeste. Da me podseća.
– Na šta?
– Na to da nesmotrene radnje imaju opasne posledice.
– Ovde nigde nema nikakvog oružja, stoga...
– Dobro, dobro – drsko je prekinu. – Ne zavaravajmo se, gazdarice. Seljačka koliba i gazdinstvo su arsenal, mnogi su već pali od motike, a da ne pominjem cepove i vile. Čuo sam za jednog što je ubijen štapom od bućkalice za maslac. Ako hoćeš, možeš svačim naneti povredu. Ili ako moraš. Kada smo već kod toga, ostavi na miru taj lonac s vrelom vodom. I makni se od kuhinje.