– Ali – kralj se iskrivi i namignu maršalu – ako poželim, sve ću to opozvati i imenovaću naslednikom nekog sasvim drugog. Bilo kako bilo, to je morganatski brak, deca iz takvih brakova ne nasleđuju titule, zar ne? I ko je u stanju da predvidi koliko ću s njom izdržati? Kao da nema drugih devojaka na svetu, lepših i mlađih? Prema tome, biće potrebno sastaviti odgovarajuće dokumente, neki predbračni ugovor ili nešto u tom stilu. Nadaj se najboljem, budi spreman na najgore, he, he, he.
Sobar pruži kralju tacnu na kojoj se uzdizao nakit.
– Beži s tim – namršti se Belohun. – Neću da se kitim đinđuvama kao neki kicoš ili skorojević. Samo ću ovo staviti. Ovo je poklon od moje izabranice. Mali, ali ukusan. Medaljon s grbom moje zemlje, pristoji da nosim taj grb. Ovo su njene reči: grb zemlje na vratu, dobro zemlje na srcu.
Malo je potrajalo dok Geralt, pribijen uza zid, nije povezao.
Mačka koja udara šapom medaljon. Zlatni medaljon na lančiću. Plavi emajl, delfin. D’or, dauphin nageant d’azur, lorré, peautré, oreille, barbé et crêté de gueules.
Bilo je prekasno da bi mogao da reaguje. Nije stigao ni da krikne, upozori. Video je kako se zlatni lančić naglo steže, skuplja na vratu kralja kao garota. Belohun pocrvene, otvori usta, nije mogao ni vazduh da udahne, ni da vrisne. Oberučke se uhvati za vrat, pokušavajući da strgne medaljon ili makar utisne prste ispod lančića. Nije mu pošlo za rukom, lančić se duboko zario u telo. Kralj pade s taburea, zaplesa, obali krojača. Krojač se zatetura, zagrcnu, verovatno je progutao svoje čiode. Pade na notara, padoše obojica. Belohun u međuvremenu pomodre, iskolači oči, stropošta se na zemlju, ritnu se nogama nekoliko puta, ispruži se. I ukoči se.
– Upomoć! Kralj je klonuo!
– Lekara! – povika maršal. – Zovite lekara!
– Bogovi! Šta se desilo? Šta se desilo kralju?
– Lekara! Brže!
Ferant de Letenhov prisloni dlanove na slepoočnice. Imao je čudan izraz lica. Izraz lica nekoga ko polako počinje da shvata.
Kralja su stavili na kanape. Pozvani lekar ga je dugo pregledao. Geralta nisu pustili blizu, nije mu dozvoljeno da pogleda. Uprkos tome, znao je da je lančić uspeo da se opusti pre no što je doktor dotrčao.
– Apopleksija – reče lekar, ispravivši se. – Izazvana gušenjem. Rđava vazdušna isparenja prodrla su u telo i zatrovala raspoloženje. Krive su ove neprestane oluje koje pojačavaju vrelinu krvi. Nauka je nemoćna, ne mogu ništa da učinim. Naš dobar i milostiv kralj je mrtav. Rastao se od ovog sveta.
Maršal kriknu, zakloni lice dlanovima. Herold se oberučke uhvati za beretku. Neko od dvorana zajeca. Nekoliko ih kleknu.
Hodnikom i vestibulom odjednom se prolomi eho teških koraka. Na vratima se pojavi div, momak visok sedam stopa, ni manje ni više. U uniformi gardiste, ali s oznakama višeg čina. Diva su pratili ljudi s maramama na glavama i sa alkama u ušima.
– Gospodo – div progovori usred tišine – izvolite poći u prestonu dvoranu. Smesta.
– U kakvu sad prestonu dvoranu? – podiže se maršal. – I zašto? Da li vi shvatate, gospodine De Santis, šta se ovde upravo dogodilo? Kakva nesreća se zadesila? Ne razumete...
– U prestonu dvoranu. To je naredba kralja.
– Kralj je mrtav!
– Živeo kralj. Izvolite, u prestonu dvoranu. Svi. Smesta.
U prestonoj dvorani, ispod morskog plafona s tritonima, sirenama i hipokampima, okupilo se desetak muškaraca. Neki su na glavama imali šarene marame, neki mornarske šešire s trakama. Svi su bili preplanuli, svi su u ušima nosili alke.
Najamnici. Nije bilo teško pogoditi. Posada fregate „Alherontija“.
Na tronu na podijumu sedeo je tamnokos i tamnook muškarac isturenog nosa. I on je bio preplanuo. Ali nije nosio alku u uhu.
Pokraj njega, na privučenoj stolici, sedela je Ildiko Brekl, još uvek u snežnobeloj haljini i još uvek okićena brilijantima. Doskorašnja kraljevska verenica i nevesta gledala je u tamnokosog muškarca pogledom punim obožavanja. Geralt je već duže vreme pogađao kako razvoj događaja, tako i njihove uzroke, povezivao činjenice i sabirao dva sa dva. Sada ipak, u ovom trenutku, čak i neko vrlo ograničene oštroumnosti morao je videti i shvatiti da se Ildiko Brekl i tamnokosi muškarac poznaju, i to dobro. I, po svemu sudeći, odavno.
– Kraljević Viraksas, knez Keraka, do maločas naslednik trona i krune – tutnjavim baritonom oglasi div, De Santis. – Od ovog trenutka kralj Keraka, zakoniti vladar zemlje.
Prvi se poklonio, a zatim kleknuo na jedno koleno dvorski maršal. Za njim je poštovanje izrazio herold. Poslednji koji se poklonio bio je Ferant de Letenhov.
– Vaše kraljevsko veličanstvo.
– Za sada je dovoljno „vaše visočanstvo“ – ispravi ga Viraksas. – Imaću pravo na punu titulu posle krunisanja. S kojim, na kraju krajeva, nećemo odugovlačiti. Što brže, to bolje. Zar ne, gos’n maršale?
Bilo je vrlo tiho. Čulo se kako nekome od dvorana krči u stomaku.
– Moj neprežaljeni otac je mrtav – progovori Viraksas. – Otišao je kod svojih slavnih predaka. Moja oba mlađa brata su, što me ne čudi, optuženi za veleizdaju. Proces će se odviti u skladu s voljom pokojnog kralja, oba brata će biti proglašena krivim i po presudi će napustiti Kerak zauvek. Na palubi fregate „Aherontija", koju sam iznajmio ja... i moji moćni prijatelji i protektori. Pokojni kralj, znam to, nije ostavio važeći testament, niti zvanične naredbe po pitanju sukcesije. Poštovao bih volju kralja, da su bile takve naredbe. Ali njih nema. Dakle, po zakonu o nasledstvu kruna pripada meni. Da li među prisutnima ima neko ko bi hteo tome da se usprotivi?
Niko takav nije bio među prisutnima. Svi prisutni su u dovoljnoj meri bili obdareni razumom i instinktom samoodržanja.
– Onda molim da počnu pripreme za krunisanje, neka se time pozabave oni u čijoj nadležnosti to leži. Krunisanje će biti spojeno s venčanjem. Naime, rešio sam da vaskrsnem drevni običaj kraljeva Keraka, zakon ustanovljen pre mnogo vekova. Koji glasi da se zaručnicom, ako mladoženja umre pre venčanja, mora oženiti najbliži neoženjen rođak.
Ildiko Brekl, poznavalo se to po njenom blistavom licu, bila je spremna da se iz istih stopa preda tom drevnom običaju. Ostali okupljeni su ćutali, sigurno pokušavajući da se prisete ko je, kada i povodom čega ustanovio taj običaj. I na koji način je taj običaj mogao biti ustanovljen pre mnogo vekova, budući da kraljevstvo Kerak nije postojalo ni sto godina. Cela dvorana, namrštena od misaonog napora, ipak se brzo izgladila. Svi su kao jedan došli do pravog zaključka. Iako još nije bilo krunisanje i iako je on samo njegovo visočanstvo, Viraksas je praktično već kralj, a kralj je uvek u pravu.
– Nestani odavde, vešče – šapnu Ferant de Letenhov, tutkajući Geraltu u ruku njegov mač. – Vodi Julijana odavde. Nestanite obojica. Ništa niste videli, ništa niste čuli. Da vas niko ne dovodi u vezu s ovim.
– Shvatam i – Viraksas odmeri pogledom okupljene dvorane – mogu da razumem da je situacija nekima ovde prisutnim iznenađujuća. Da za neke previše neočekivano i naglo dolazi do promena, a da se događaji dešavaju prebrzo. Ne mogu da isključim ni da se za neke od ovde prisutnih stvari ne odvijaju po njihovoj zamisli i da im stanje stvari nije po volji. Pukovnik De Santis je odmah stao na pravu stranu i zakleo mi se na vernost. Isto očekujem od ostalih ovde prisutnih.
– Počećemo – mahnu – od vernog sluge mog neprežaljenog oca. Kao i izvršioca naređenja mojeg brata, koji se drznuo na život oca. Počećemo od kraljevskog javnog tužioca, gospodina Feranta de Letenhova.
Tužilac se nakloni.
– Istraga te neće zaobići – obavesti ga Viraksas. – Ona će obelodaniti kakvu si ulogu odigrao u zaveri kneževa. Zavera je bila fijasko, a to kvalifikuje zaverenike kao nesposobne. Grešku bih mogao oprostiti, nesposobnost ne. Ne kod tužioca, čuvara zakona. Ali o tome kasnije, počećemo pak od osnovnih stvari. Približi se, Ferante. Hoćemo da pokažeš i dokažeš kome služiš. Hoćemo da nam izraziš dužno poštovanje. Da klekneš ispred trona. I poljubiš našu kraljevsku ruku.
Tužilac poslušno krenu u pra
vcu podijuma.
– Nestani odavde – uspeo je još da šapne. – Nestani što pre, vešče.
•
Zabava u vrtovima uveliko je trajala.
Lita Nejd je odmah primetila krv na manžetni Geraltove košulje. Mozaik je takođe spazila, ali je, za razliku od Lite, pobledela.
Neven zgrabi dve čaše s poslužavnika paža koji je prolazio, ispi ih naiskap jednu za drugom. Zgrabi još dve i ponudi damama. One odbiše. Neven popi jednu, a drugu, odugovlačeći, uruči Geraltu. Koral je, mršteći oči, posmatrala vešca, vidno napeta.
– Šta se desilo?
– Ubrzo ćeš saznati.
Zvono na kampanili poče udarati. Udaralo je tako zloslutno, tako mrtvo i tako žalosno, da pirujući gosti utihnuše.
Na podijum koji je podsećao na gubilište izašli su dvorski maršal i herold.
– Obuzet tugom i patnjom – maršal progovori usred tišine – moram vam, gospodo, saopštiti tužnu vest. Kralj Belohun Prvi, naš obožavani, dobri i milostivi vladar, poražen surovom rukom sudbine iznenada je umro, otišao je s ovoga sveta. Ali kraljevi Keraka ne umiru! Kralj je umro, živeo kralj! Živelo njegovo kraljevsko veličanstvo, kralj Viraksas! Prvorođeni sin pokojnog kralja, zakoniti naslednik trona i krune! Kralj Viraksas Prvi! Triput: živeo! Živeo! Živeo!
Hor udvorica, ulizica i dupeuvlakuša nadoveza se na poklič. Maršal ih primiri gestom.
– Kralj Viraksas je obrvan žalošću, kao i čitav dvor. Gozba je otkazana, gosti se mole da napuste teren palate. Kralj planira hitno sopstveno venčanje, tada će gozba biti ponovljena. Kako hrana ne bi propala, kralj je naredio da se odnese u grad i iznese na pijacu. Hrana će biti darovana i narodu Palmire. Za Kerak dolazi vreme sreće i blagostanja!
– Šta ćeš – izjavi Koral, popravljajući kosu. – Ima mnogo istine u tvrdnji da smrt mladoženje može ozbiljno poremetiti svadbene svečanosti. Belohun nije bio bez mana, ali nije bio ni najgori, neka počiva u miru i neka mu je laka zemlja. Hajdemo odavde. Ionako je počelo biti dosadno. A pošto je lep dan, hajdemo da šetamo po terasama, gledaćemo more. Pesniče, budi ljubazan i pruži ruku mojoj učenici. Ja ću poći s Geraltom. Jer mislim da ima nešto da mi kaže.
Bilo je kasno popodne. Tek. Nije se dalo poverovati da se toliko toga dogodilo za tako kratko vreme.
Ratnik ne umire lako. Smrt se mora boriti da bi ga uzela. Ratnik se smrti ne predaje tek tako.
Karlos Kastaneda, Točak vremena
Devetnaesto poglavlje
– Hej! Gledajte! – Neven iznenada povika. – Pacov!
Geralt nije reagovao. Poznavao je pesnika, znao je da običavao da se plaši bilo čega, oduševljava bilo čime i traži senzaciju tamo gde apsolutno ništa nije zasluživalo taj naziv.
– Pacov! – Neven nije odustajao. – O, drugi! Treći! Četvrti! Prokletstvo! Geralte, pogledaj!
Uzdahnu, pogleda.
Podnožje urvine ispod terase vrvelo je od pacova. Teren između Palmire i brda bio je živ, kretao se, talasao i cijukao. Stotine, možda hiljade glodara bežalo je iz rejona luke u ušće reke, hitalo je uzbrdo, duž palisade, u brda, u šume. I drugi prolaznici su primetili pojavu, odasvud su se razlegali povici čuđenja i straha.
– Pacovi beže iz Palmire i luke – reče Neven – zato što su poplašeni! Znam šta se dogodilo! Sigurno je na obalu pristigao brod pacolovaca!
Niko nije imao želju da komentariše. Geralt obrisa znoj s kapaka, žega je bila užasna, vreo vazduh otežavao je disanje. Pogleda u nebo, prozirno, bez ijednog oblaka.
– Ide oluja – Lita reče naglas ono što je i sam pomislio. – Jaka oluja. Pacovi to osećaju. I ja to osećam. Osećam to u vazduhu.
I ja, pomisli veštac.
– Oluja – ponovi Koral. – Oluja će doći s mora.
– Kakva opet oluja? – Neven se ohladi šeširićem. – Otkud? Vreme je kao naslikano, nebo je čisto, nema ni najmanjeg vetrića. Šteta, na ovakvu žegu bi dobro došao vetrić. Morska briza...
Pre no što je završio rečenicu zaduvalo je. Laka briza nosila je miris mora, pružala prijatno olakšanje, osvežavala. I brzo dobijala na snazi. Zastavice na jarbolima koje su doskora ležerno i melanholično visile pomakle su se, zalepršale.
Nebo na horizontu je potamnelo. Vetar se pojačavao. Blag šušanj menjao se u šum, a šum je prelazio u fijuk.
Zastavice na jarbolima naglo zašuštaše i zalepršaše. Zaškripaše vetrokazi na krovovima i kulama, zaškrgutaše i zazvoniše limeni poklopci na dimnjacima. Zalupaše prozorska okna. Uzleteše oblaci prašine.
Neven oberučke uhvati šeširić, u poslednjem trenutku, inače bi odleteo s vetrom.
Mozaik uhvati haljinu, nagli lahor zadiže šifon visoko, gotovo do bedara. Pre nego što je savladala tkaninu trzanu vetrom, Geralt sa zadovoljstvom osmotri njene noge. Zapazila je njegov pogled. Nije skrenula pogled.
– Oluja... – Koral, kako bi mogla da govori, morala je da se okrene, vetar je već toliko duvao da je prigušivao reči. – Oluja! Ide oluja!
– Za ime bogova! – kriknu Neven, koji nije verovao ni u kakve bogove. – Za ime bogova! Šta se zbiva? Da li je ovo kraj sveta?
Nebo se brzo smrkavalo. A horizont je iz tamnoplave prelazio u crnu boju.
Vetar je narastao, sablasno fijučući.
Na sidrištu iza rta more je bujalo zapenušanim valovima, talasi su udarali u valobran, rasprskavala se bela pena. Šum mora se pojačavao. Postalo je mračno kao da je noć.
Među brodovima poredanim u sidrištu moglo se videti komešanje. Posada nekoliko brodova, uključujući poštanski kliper ,,Eho“ i novigradski škuner „Pandora Parvi“, užurbano je dizala jedra, spremna da pobegne na otvoreno more. Ostali brodovi spuštali su jedra, ostavši na sidrima. Geralt se sećao nekih, posmatrao ih je s terase Koraline vile. ,,Alke“, koga iz Cidarisa. ,,Fuksija“, nije se sećao odakle. I galeoni: „Ponos Cintre“ pod zastavom s plavim krstom. Trojarbolni „Vertigo“ iz Lan Eksetera. Redanjski „Albatros", koji ima dvadeset stopa između statvi. Nekoliko drugih. Među njima i fregata „Aherontija“ pod crnim jarbolima.
Vetar nije više fijukao. Zavijao je. Geralt je video kako iz kompleksa Palmire u nebo poleće prvi krov, kako se raspada u vazduhu. Nije morao dugo čekati drugi. Treći. I četvrti. A vetar je konstantno jačao. Lepršanje zastavica prešlo je u neprestani tresak, prozori su tutnjali, krovovi i oluci padali kao kiša, dimnjaci su se svaljivali, saksije su se razbijale o kaldrmu. Zvono na kampanili pokrenuto vetrom počelo je udarati, isprekidanim, prestrašenim, zloslutnim zvukom.
A vetar je duvao, duvao je sve jače. I terao ka obali sve veće talase. Šum mora je rastao, postajao sve glasniji. Uskoro to više nije bio šum. Bio je to monoton i gluv huk, kao tutnjanje neke đavolske mašine. Talasi su rasli, valovi ovenčani belom penom kotrljali su se ka obali. Zemlja je drhtala pod nogama. Vetar je zavijao.
,,Eho“ i „Pandora Parvi“ nisu uspeli da pobegnu. Vratili su se u sidrište i bacili sidra.
Krici ljudi okupljenih na terasama odjekivali su glasnije, puni čuđenja i preneraženi. Ispružene ruke pokazivale su ka moru.
Morem je išao veliki talas. Kolosalni vodeni zid. Izgledalo je kao da se uznosi podjednako visoko kao jarboli galeona.
Koral zgrabi vešca za ruku. Govorila je nešto, bolje reći pokušavala da govori, vihor joj je uspešno zapušavao usta.
– ... žimo! Geralte! Moramo da bežimo odavde!
Talas se svali na luku. Ljudi su vrištali. Pod pritiskom mase vode molo se razlete u paramparčad, poleteše grede i daske. Dok se strovali, slomiše se i padoše kranovi i piloni dizalica. Lađe i barkase postavljene uz obalu odleteše uvis kao dečje igračke, kao čamčići od kore koje puštaju uličari u slivnicima. Kolibe i šupe koje su stajale bliže plaži jednostavno su počišćene, od njih nije ostao ni trag. Talas se probio do ušća reke, momentalno ga promenivši u pakleni vrtlog. Iz potopljene Palmire bežale su gomile ljudi, većina je uzmicala ka Gornjem gradu, ka stražarskoj kuli. Oni su preživeli. Deo je izabrao obalu reke kao put za beg. Geralt je video kako ih voda guta.
– Drugi talas! – Neven je kričao.
– Drugi talas!
Istina, bio je drugi. A potom treći. Četvrti. Peti. I šesti. Vodeni zidovi kotrljali su se ka sidrištu i luci.
Talasi su ogromnom snagom udarili u usidrene brodove, a oni su se divljački trzali na lancima. Geralt je video kako s paluba padaju ljudi.
Brodovi okrenuti pramcima nasuprot vetru hrabro su se borili. Neko vreme. Gubili su jarbole, jedan za drugim. Zatim su talasi počeli da ih prekrivaju. Nestajali su u peni i izronjavali, nestajali i izranjavali.
Prvi je prestao da izranjava poštanski kliper „Eho“. Jednostavno je iščezao. Ubrzo je ista sudbina zadesila ,,Fuksiju“, galera se prosto raspala. Nategnut sidreni lanac rastrgao je trup ,,Alke“, koja je za tren oka nestala u bezdanu. Kljun i pramčani kaštel „Albatrosa" odvalili su se pod pritiskom, a razlupani brod krenuo je na dno kao kamen. Sidro „Vertiga" otkinulo se, galeon je zaplesao na hrbatu talasa, okrenuo se i razlupao o valobran.
„Aherontija“, „Ponos Cintre“, „Pandora Parvi“ i dva Geraltu nepoznata galeona bacili su sidra, talasi su ih poneli ka obali. Intervencija je samo naizgled bila očajnički samoubilačka. Kapetani su mogli da biraju između sigurne pogibije na sidrištu ili rizičnog manevra ulaska u ušće reke.
Nepoznati galeoni nisu imali šansi. Nijedan nije uspeo ni da se postavi kako treba. Oba su se razlupala o gat.
„Ponos Cintre“ i ,,Aherontija“ takođe nisu održali upravljivost. Naletele su jedna na drugu, sudarile se, talasi su ih gurnuli na obalu i razneli u komade. Delove je ponela voda.
„Pandora Parvi“ plesala je i skakala po talasima kao delfin. Ali je držala kurs, nošena pravo u ušće Adalate u kojem je vrilo kao u kotlu. Geralt je čuo krike ljudi, kako bodre kapetana.
Koral vrisnu, pokazujući.
Išao je sedmi talas.
Prethodne, ravne jarbolima brodova, Geralt je procenio na nekih pet, šest sežnjeva, trideset do četrdeset stopa. Ono što je sada išlo s mora, pokrivajući nebo, bilo je dvostruko više.
Ljudi koji su bežali iz Palmire, okupljeni oko stražarske kule, počeli su da vrište. Vihor ih je obaljivao, bacao na zemlju, gnječio uz palisadu.