Ovoga puta Nimue nije smatrala da je potrebno da potvrdi. Samo se nekoliko puta šibnula metlicom, ustala i pljusnula vodu na zagrejano kamenje. Para je buknula, a vrućina im je na časak oduzela dah.
Nimue izli na sebe ostatak vode iz čabrice. Kondviramurs se divila njenoj figuri. Iako malecna, čarobnica je bila veoma proporcionalno građena. Na oblinama i zategnutoj koži mogla joj je pozavideti dvadesetogodišnjakinja. Uzgred, Kondviramurs je imala dvadeset četiri godine. I zavidela joj je.
– Ako čak nešto i usnim – nastavi, ponovo brišući znojavo lice – kako ćemo biti sigurne da snivam pravu verziju? Zaista, ne znam...
– O tome ćemo uskoro – preseče je Nimue. – Unutra. Već mi je dosta sedenja u ovoj ključaloj vodi. Rashladimo se. A posle toga ćemo proćaskati.
Ovo je takođe bio deo rituala. Istrčaše iz saune, pljeskajući bosim stopama po daskama brvna, a zatim skočiše u jezero ispuštajući divlje vriske. Popljuskavši se, izašle su na brvno i cedile kosu.
Kralj Pecaroš, alarmiran pljuskanjem i piskom,. osvrnu se na svojoj lađi, baci pogled zaklanjajući oči dlanom, ali ubrzo se okrenu i preusmeri pažnju na ribolovački pribor. Kondviramurs je smatrala da je takvo ponašanje uvredljivo i za osudu. Njeno mišljenje o Kralju Pecarošu se dosta promenilo kada je primetila da je vreme koje nije provodio u lovu posvećivao čitanju. Išao je čak u klozet sa knjigom, a to je bila ni manje ni više nego Speculum aureum{18}, ozbiljno i teško delo. Ako se tokom prvih dana boravka u Inis Vitri Kondviramurs makar trunku čudila Nimue, sada je već prestala. Postalo je jasno da je Kralj Pecaroš bio samo prividno prostak i seljačina. Prilično dobra mimikrija.
Međutim, pomisli Kondviramurs, uvreda je i neoprostivo omalovažavanje vraćati se štapovima i mamcima dok po brvnu paradiraju dve nage žene sa telima dostojnim nimfi, od kojih ne bi smeo da se strgne pogled.
– Ako nešto usnim – vratila se temi, trljajući grudi ručnikom – koja će biti garancija da sam usnila pravu verziju? Znam sve književne verzije legende, od Nevenovih Pola veka poezije do Gospodarice Jezera Andreje Raviksa. Znam velečasnog Jarea, znam sve naučne studije, a da ne pominjem popularne edicije. Sve te lektire su ostavile trag, imale su uticaj, nisam u stanju da eliminišem to iz svojih snova. Postoji li šansa da se prodre kroz fikciju i usni istina?
– Postoji.
– Kolika?
– Ravna onoj – Nimue pokretom glave pokaza lađu na jezeru – kakvu ima Kralj Pecaroš. Sama vidiš, bez predaha baca svoje kuke. Zakačinje travu, korenje, potonule panjeve, stare čizme, utopljenike i vrag će ga znati šta još. Ali s vremena na vreme nešto ulovi.
– Onda, srećan lov – uzdahnu Kondviramurs oblačeći se. – Zabacimo mamac i pecajmo. Tražimo prave verzije legende, parajmo štofove i postave, pretražimo kovčeg tražeći drugo dno. A šta ako nema drugog dna? Uz dužno poštovanje, Nimue, nismo prve na ovom lovištu ribe. Kakva je šansa da je bilo kakva pojedinost i detalj promakao hordama istraživača koji su lovili pre nas? Da su nam ostavili makar jednu ribicu?
– Ostavili su – potvrdi samouvereno Nimue, češljajući mokru kosu. – Ono što sami nisu znali, zamalterisali su konfabulacijom i krasnorečjem. Ili su se kurtalisali ćutanjem.
– Na primer?
– Prvo mi pada na pamet kada je veštac u zimu boravio u Tusenu. Sve verzije legende mimoilaze tu epizodu kratkom rečenicom: “Junaci su proveli zimu u Tusenu.” Čak je i Neven, koji je svojim podvizima u tom kraljevstvu posvetio dva poglavlja, u pogledu vešca iznenađujuće zagonetan. Nije li vredno da saznamo šta se dogodilo te zime? Nakon bega iz Belhavena i susreta sa Avalak’hom u podzemnom kompleksu Tir na Bea Arain? Nakon čarke u Ked Mirkvidu i avanture sa druidima? Šta je radio veštac u Tusenu od oktobra do januara?
– Šta je radio? Zimovao! – prasnu polaznica. – Pre otopljenja nije mogao preći prevoj, pa je zimovao i dosađivao se. Nije čudo što su kasniji autori preskakali taj dosadan fragment pomoću lakonskog: “Zima je prošla.” Ali, ako treba, pokušaću nešto da usnim. Imamo li neke slike ili crteže?
Nimue se osmehnu.
– Imamo čak jedan crtež u crtežu.
*
Na pećinskoj freski bila je predstavljena lovačka scena. Mršavi ljudi sa lukovima, nacrtani nemarnim pokretima četkice, gonili su u divljim poskocima velikog ljubičastog bizona. Bizon je sa strane imao tigraste pruge, a nad njegovim rogovima uvijenim poput lire uzdizalo se nešto što je podsećalo na vilinskog konjica.
– Dakle – klimnu glavom Regis – to je ta slika koju je nacrtao vilenjak Avalak’h. Vilenjak koji je mnogo znao.
– Da – potvrdi suvo Geralt. – To je baš ta slika.
– Problem je u tome što u pećinama, koje smo podrobno pretražili, nema ni traga od vilenjaka, niti drugih stvorova koje si spominjao.
– Bili su ovde. Sada su se sakrili. Ili su otišli.
– To je nesporna činjenica. Ne zaboravi, bila ti je dodeljena audijencija isključivo zbog flaminikinog zauzimanja. Očigledno je jedna audijencija bila dovoljna. Nakon što je flaminika na dosta kategoričan način odbila saradnju, stvarno ne znam šta još možeš da učiniš. Tumaramo po ovim pećinama ceo dan. Ne mogu da se oduprem utisku da je to besmisleno.
– Ni ja – reče gorko veštac – ne mogu da se oduprem takvom utisku. Nikada neću shvatiti vilenjake. Ali barem znam zašto većina ljudi nije luda za njima. Teško je odupreti se utisku da nam se oni podsmevaju. U svemu što rade, što govore, što misle, oni nam se podsmevaju, sprdaju se. Teraju šegu.
– Kroz tebe progovara antropomorfizam.
– Možda malo. Ali utisak ostaje.
– Šta ćemo?
– Vraćamo se u Ked Mirkvid, kod Kahira, kome su druitkinje sigurno već iscelile skalpiranu glavu. Potom sedamo na konje i idemo da iskoristimo poziv kneginje Ane Henrijete. Ne pravi face, vampiru. Milvi su rebra polomljena, Kahiru je razvaljena glava, malo odmora u Tusenu će biti dobro za oboje. Takođe, treba isplesti Nevena iz afere, pošto mi se čini da se valjano upleo.
– De, de – uzdahnu Regis – neka bude tako. Moraću da se držim podalje od ogledala i pasa, da obratim pažnju na čarobnjake i telepate... A ako me i pored toga otkriju, računam na tebe.
– Možeš da računaš – odgovori ozbiljno Geralt. – Neću te ostaviti na cedilu. Druže.
Vampir se osmehnu, a budući da su bili sami, pokazao je svoj set očnjaka.
– Druže?
– Progovara kroz mene antropomorfizam. Hajde, gubimo se iz ovih pećina, druže. Ovde možemo pronaći isključivo reumatizam.
– Isključivo. Osim ako... Geralte? U skladu sa onim što si rekao, Tir na Bea Arain, vilenjačka nekropola, nalazi se iza pećinske slike, tačno iza ovog zida... Možemo da dospemo tamo ako... Pa, znaš. Ako ga razvalimo. Nisi o tome razmišljao?
– Ne. Nisam razmišljao.
*
Kralju Pecarošu se opet osmehnula sreća, zato što su za večeru bile dimljene pastrmke. Riba je bila tako ukusna da je pouka otišla uz vetar. Kondviramurs se ponovo prejela.
*
Dimljene pastrmke ostavile su traga na Kondviramurs. Vreme je za spavanje, pomisli, shvativši po drugi put da mahinalno lista stranice knjige, uopšte ne registrujući sadržaj. Vreme je za san.
Zevnu i odloži knjigu. Razbaca jastuke, menjajući raspored za čitanje u rekreativni. Ugasi lampu činima. Odaje momentalno utonuše u neprobojan mrak gust poput melase{19}. Teški velurni zastori bili su potpuno navučeni – polaznica je već odavno došla do zaključka da se u mraku bolje sneva. Šta da izaberem, pomisli, pružajući se i prevrćući na postelji. Da idem na oneiroidalni element ili da probam sa sidrom?
Uprkos gordim ubeđivanjima, snevačice se nisu sećale ni polovine svojih proročkih snova, znatan deo je ostajao u sećanju oneiromantkinja kao haos slika koje menjaju boje i oblike poput kaleidoskopa, dečje igračke od ogledalaca i staklića. Ni po jada ako su slike bile lišene ma kakvog reda ili čak privida značenja, tada su mogle mirne glave da pređu preko njih. Po principu: ne sećam se, dakle – nije bilo vredno zapamtiti. U žargonu snevačica takvi snovi su se zva
li “kit{20}“.
Gora i pomalo sramežljiva stvar bile su “prikaze” – snovi od kojih su snevačice pamtile samo fragmente, isključivo isečke značenja, snove posle kojih je ujutru ostajao samo nejasan osećaj primljenog signala. Ako bi se “prikaza” ponavljala, onda su mogle biti sigurne da su imale posla sa snom znatne oneiroidalne vrednosti. Tada se snevačica trudila da pomoću koncentracije i autosugestije natera sebe na ponovno, ovog puta podrobnije, prosanjavanje konkretne “prikaze”. Najbolje rezultate davala je metoda samoprimoravanja na novi san odmah nakon buđenja – to se zvalo “zakačinjanje”. Ako taj san nije mogao da se “zakači”, ostajala je proba ponovnog izazivanja date snene vizije tokom neke od narednih seansi, pomoću prethodnog koncentrisanja i meditacije. Takvo programiranje snivanja nosilo je naziv “sidrenje”.
Nakon dvanaest noći provedenih na ostrvu, Kondviramurs je imala već tri liste, tri kompleta snova. Postojala je lista uspeha dostojna šepurenja – lista “prikaza” koje je snevačica uspešno “zakačila” ili “usidrila”. Takvoj listi su pripadali snovi o pobuni na ostrvu Taned i o putu vešca i njegove družine kroz mećavu na prevoju Melor, kroz prolećne pljuskove i razmekšale puteve u dolini Sudut. Postojala je – polaznica to nije priznavala Nimue – lista promašaja, snova koji su uprkos naporima i dalje ostajali enigma. I postojala je radna lista – lista snova koji su čekali na svoj red.
Postojao je i jedan san, čudan ali veoma prijatan, koji se vraćao u isečcima i treptajima, nedokučivih zvukova i svilenih dodira.
Mio, nežan san.
Dobro, reče Kondviramurs, sklapajući oči. Neka bude.
*
– Čini mi se da znam čime se bavio veštac, zimujući u Tusenu.
– Pričaj, pričaj – Nimue podiže pogled iznad naočara i kožnog grimoara{21} koji je prelistavala. – Ipak si nešto konačno usnila?
– Nego šta! – reče hvalisavo Kondviramurs. – Usnila sam! Vešca Geralta i ženu kratke crne kose i zelenih očiju. Ne znam ko je to mogao biti. Možda ona kneginja o kojoj piše Neven u memoarima?
– Verovatno nisi pažljivo čitala – rashladi je malo čarobnica. – Neven detaljno opisuje kneginju Anrijetu, a drugi izvori potvrđuju da joj je kosa bila, citiram, kestenjaste boje, sjajna, sa oreolom zlatu sličnom.
– Onda to nije ta – složi se polaznica. – Moja žena je bila crna. Uistinu, kao ovaj ugljen. A san je bio... Hm... Zanimljiv.
– Slušam te pažljivo.
– Razgovarali su. Ali to nije bio običan razgovor.
– Bilo je nešto neobično u njemu?
– Veći deo vremena je ona držala noge na njegovim ramenima.
*
– Reci mi, Geralte, veruješ li u ljubav na prvi pogled?
– A ti veruješ?
– Verujem.
– Sada znam šta nas je spojilo. Suprotnosti se privlače.
– Ne budi ciničan.
– Zašto? Cinizam tobože dokazuje inteligenciju.
– Nije istina. Cinizam, u celom svom pseudointeligentnom okviru, jeste ogavno neiskren. Ja ne podnosim nikakvu neiskrenost. Kada smo već kod toga... Reci mi, vešče, šta najviše voliš kod mene?
– Ovo.
– Iz cinizma prelaziš u trivijalnost i banalnost. Pokušaj još jedanput.
– Najviše kod tebe volim tvoj um, tvoju inteligenciju i tvoju duhovnu dubinu. Tvoju nezavisnost i slobodu, tvoju...
– Ne razumem otkuda u tebi toliko sarkazma.
– To nije bio sarkazam, to je bila šala.
– Ne trpim takve šale. Pogotovo ne u pogrešan čas. Sve, dragi moj, ima svoje vreme i za sve stvari pod nebesima je naznačen čas. Postoji vreme ćutnje i vreme priče, vreme plača i vreme smeha, vreme sejanja i dodirivanja, pardon, ubiranja, vreme šala i vreme ozbiljnosti...
– Vreme strasnih zagrljala i vreme suzdržavanja od istih?
– Ajde, ne shvataj to tako bukvalno! Hajde bolje da pretpostavimo da je ovo vreme komplimenata. Ljubav bez komplimenata zaudara mi na fiziologiju, a fiziologija je površna. Govori mi komplimente!
– Niko, od Jaruge do Buine, nema tako divnu zadnjicu kao ti.
– Eto ti belaja, sada me za promenu meri po nekakvim varvarskim južnjačkim rečicama. Ako potpuno zanemarimo kvantitet metafore, zar nisi mogao da kažeš: od Albe do Velde? Ili: od Albe do Sansretura?
– Nikad u životu nisam bio kod Albe. Trudim se da izbegavam da donosim sud ako nije potkrepljen solidnim iskustvom.
– Oh! Stvarno? Onda smatram da si zadnjica – pošto je o njima bila reč – video sasvim dovoljno da bi mogao da sudiš. Šta je, belokosi? Koliko si to žena imao pre mene? A? Postavila sam ti pitanje, vešče! Ne, ne, pusti, makni šape, tako se nećeš izvući od odgovora. Koliko si imao žena pre mene?
– Nijednu. Ti si mi prva.
– Napokon.
*
Nimue je već duže piljila u sliku suptilnog kjaroskuroa, na kojoj je bilo predstavljeno deset žena za okruglim stolom.
– Šteta – progovori najzad – što ne znamo kako su one zaista izgledale.
– Velike majstorice? – frknu Kondviramurs. – Pa ima mnogo njihovih portreta. Samo u Aretuzi...
– Rekla sam: zaista – preseče je Nimue. – Nisam mislila na laskave kopije naslikane na osnovu drugih laskavih kopija. Ne zaboravi, bilo je vreme kada su uništavane slike čarobnica. I same čarobnice. Posle toga je došlo vreme propagande, kada su majstorice morale svojim izgledom da bude poštovanje, divljenje i bogobojažljiv strah. Iz tog vremena potiču svi Zborovi Loze, Zavere i Sabori, platna i grafike na kojima je sto, a za njim deset izvanrednih, fascinantno lepih žena. A pravih, autentičnih portreta nema. Izuzev dva. Autentičan je portret Margarite Lo Antij, koji visi u Aretuzi na ostrvu Taned, a koji se nekim čudom spasao od požara. Autentičan je portret Šile de Tankarvil u Ensenadi u Lan Ekseteru.
– A portret Frančeske Findaber u vengerberškoj pinakoteci koji su naslikali vilenjaci?
– Falsifikat. Kada su otvorene Dveri i kada su vilenjaci otišli, poneli su sa sobom ili uništili sva umetnička dela, nisu ostavili niti jednu sliku. Ne znamo da li je Margeta iz Dolina bila stvarno tako lepa kako glasi predanje. Uopšte ne znamo kako je izgledala Ida Emean. A budući da su u Nilfgardu hitno i smotreno uništavali slike čarobnica, nemamo pojma o pravom izgledu Asire var Anahid i Fringile Vigo.
– Ipak, hajde da uzmemo i složimo se – uzdahnu Kondviramurs – da su one sve baš tako izgledale kako su ih kasnije portretisali. Dostojne, vladarske, dobre i mudre, promišljene, ispravne i plemenite. I lepe, očaravajuće lepe... Uzmimo da je tako. Onda je nekako lakši život.
*
Svakodnevne obaveze u Inis Vitri poprimile su karakteristike učmale rutine. Kondviramursina analiza snova, koja je započinjala još uz doručak, odugovlačila se sve do podneva. Vreme između podneva i ručka polaznica je provodila u šetnji – a i one su ubrzo postale rutinske i dosadnjikave. Nije ni čudo. U toku jednog sata ostrvo se moglo obići dva puta, a pritom se i nagledati tako zabavnih stvari kao što su granit, patuljasti bor, šljunak, barske školjke, voda i galebovi.
Po ručku, po dugoj dremci, sledile su diskusije, pregledanje knjiga, svitaka i manuskripta, posmatranje slika, grafika i mapa. I duge debate koje su se otezale do kasno u noć, o uzajamnim odnosima legende i istine...
A posle su sledile noći i snovi. Razni snovi. Celibat je učinio svoje. Umesto zagonetaka veštičje legende, Kondviramurs je sanjala Kralja Pecaroša u raznoraznim situacijama, od krajnje neurotičnih do ekstremno erotičnih. U krajne neerotskom snu, Kralj Pecaroš ju je vukao na užetu iza lađe. Veslao je sporo i pospano, a ona je padala pod vodu, tonula, davila se, a još ju je trzao i grozan strah – osećala je da se nešto zastrašujuće odguruje sa dna jezera i pliva ka površini, nešto što želi da proguta nju, mamac vučen iza lađe. Taman da je to nešto zgrabi, kad Kralj Pecaroš jače zapne na vesla, odvlačeći je od domašaja čeljusti nevidljivog predatora. Vučena tako, davila se vodom i na kraju budila.
U nedvosmisleno erotskom snu klečala je na dnu zaljuljane lađe, držeći se za reling, a Kralj Pec
aroš ju je držao za vrat i entuzijastično je kresao, pritom gunđajući, frkćući i pljujući. Osim fizičke prijatnosti, Kondviramurs je osećala strah od kog joj se utroba prevrtala – šta će biti ako ih Nimue uhvati? Iznenada bi u vodi videla zaljuljano, grozno lice male čarobnice... i budila se, oblivena znojem.
Tada bi ustala, otvorila prozor, opijala se noćnim povetarcem, mesečevim zrakom, maglom koja je dopirala sa jezera.
I snevala je dalje.
*
Kula Inis Vitre imala je terasu, poduprtu stubovima, koja je visila iznad jezera. U početku, Kondviramurs tome nije posvećivala pažnju, ali konačno je počela da mozga o tome. Terasa je bila čudna zato što je bila apsolutno nedostupna. Ni iz jedne njoj poznate prostorije kule nije se moglo izaći na tu terasu.
Svesna da sedišta čarobnica ne mogu da prođu sa takvim tajnim anomalijama, Kondviramurs nije postavljala pitanja. Čak ni kada je šetajući obalom jezera videla Nimue kako je posmatra sa te terase. Nedostupne, kako se činilo, samo za nepozvane i profane.
Pomalo ljuta što je smatraju profanom, uzjogunila se i pravila da se ništa nije dogodilo. Ali to nije potrajalo dugo, a tajna se razjasnila.
Bilo je to nakon što ju je spopala serija snova koje su izazvali akvareli Vilme Veseli. Očito fascinirana fragmentom legende, slikarka je posvetila sva svoja dela Ciri u Lastavičjoj kuli.
– Imam čudne snove od ovih slika – požali se polaznica narednog jutra. – Sanjam... slike. Uvek iste slike. Ne situacije, ne scene, već slike. Ciri na grudobranu kule... Nepomična slika.
– I ništa više? Nikakvih doživljaja osim vizuelnih?
Jasno je, Nimue je znala da snevačica sposobna kao Kondviramurs snuje svim čulima – ne prima snove samo pogledom, kao većina ljudi, već i sluhom, dodirom, mirisom – pa čak i ukusom.
– Ništa – odmahnu glavom Kondviramurs. – Samo...
– Šta, šta?
– Misao. Uporna misao. Da na ovom jezeru, u ovoj kuli, uopšte nisam gospodarica, već zatvorenik.
– Pođi sa mnom.
Kako je i pretpostavljala Kondviramurs, pristup terasi bio je moguć samo iz privatnih odaja čarobnice, čistih, pedantno uređenih, mirisnih na drvo sandalovine, lavandu i naftalin. Trebalo je poslužiti se malim tajnim vratancima i pokretnim stepenicama koje su vodile nadole. Tada se stizalo na pravo mesto.