Odaja, za razliku od ostalih, nije imala na zidovima lamperiju i tapiseriju, samo je bila okrečena, pa je zato bila veoma svetla. Štaviše, bila je svetlija, jer se tu nalazio ogroman trodelni prozor i staklena vrata koja su vodila ka terasi nad jezerom.
Jedini nameštaj u odaji bile su dve fotelje, ogromno ogledalo u ovalnom ramu od mahagonija i neka vrsta stalka sa poprečnom horizontalnom prečkom na kojoj je visio goblen. Goblen je imao nekih pet sa sedam stopa i rubovima je sezao do poda.
Goblen je predstavljao stenovitu urvinu iznad planinskog jezera. Činilo se da je zamak smešten u urvini bio deo stenovitog zida. Zamak za koji je Kondviramurs dobro znala. Iz ličnih ilustracija.
– Vilgeforcova citadela, mesto gde je utamničena Jenefer. Mesto gde se okončala legenda.
– Tako je – dobaci tobože ravnodušno Nimue. – Tamo se okončala legenda, barem po njenim poznatim verzijama. Znamo tu verziju i zbog toga nam se čini da znamo svršetak. Ciri je pobegla iz Lastavičje kule, gde je, kako si to usnila, bila zatvorenik. Kada je ukapirala šta žele da joj učine, pobegla je. Legenda pruža mnogo verzija tog bega...
– Meni se – ubaci se Kondviramurs – najviše dopada ona sa predmetima koje je bacala iza sebe. Češalj, jabuka, maramica. Ali...
– Kondviramurs.
– Izvinjavam se.
– Kao što sam kazala, ima mnogo verzija bega. Ali i dalje nije potpuno jasno na koji način je Ciri iz Lastavičje kule dospela pravu u Vilgeforcov zamak. Ne možeš da usniš Lastavičju kulu. Pokušaj da usniš zamak. Dobro se zagledaj u taj goblen... Slušaš li me?
– To ogledalo... Magično je, zar ne?
– Ne. Ispred njega cedim bubuljice.
– Izvinjavam se.
– To je Zrcalo Hartmana – pojasni Nimue videći naboran nos i nadureno lice polaznice. – Ako želiš, baci pogled. Ali molim te, budi oprezna.
– Da li je istina – upita Kondviramurs glasom drhtavim od uzbuđenja – da se iz Hartmana može preći u druge...
– Svetove? Dabome. Ali ne odmah, ne bez pripreme, meditacije, koncentracije i mnoštva drugih stvari. Savetujući ti opreznost, imala sam nešto drugo u vidu.
– Šta?
– To deluje dvostrano. Iz Hartmana uvek nešto može izaći.
*
– Znaš, Nimue... Kada gledam u taj goblen...
– Usnila si?
– Usnila sam. Ali čudno. Iz ptičjeg leta. Bila sam ptica... Videla sam taj zamak spolja. Nisam mogla da uđem u njega. Nešto mi je branilo pristup.
– Gledaj goblen – naredi Nimue. – Gledaj citadelu. Gledaj je pažljivo, usmeri pažnju na svaki detalj. Jako se koncentriši, oštro zarij tu sliku u sećanje. Želim da u snu dospeš tamo, da uđeš. Važno je da uđeš tamo.
*
Spolja, van zidina zamka, sigurno je besnela đavolska oluja, pošto je unutra vatra u kaminu hučala, brzo proždirući cepanice. Jenefer je uživala u toplom. Njena sadašnja ćelija bila je mnogo toplija od vlažne tamnice u kojoj je provela sigurno dva meseca, ali zubi su joj svejedno cvokotali od hladnoće. U tamnici je potpuno izgubila pojam o vremenu, kasnije niko nije žurio da je informiše o datumima, ali bila je sigurna da je zima, decembar, možda čak januar.
– Jedi, Jenefer – reče Vilgeforc. – Jedi, molim te, ne ustručavaj se.
Čarobnici nije ni padalo na pamet da se ustručava. A ako se vrlo sporo i bespomoćno borila sa piletinom, to je bilo isključivo zato što su joj jedva zarasli prsti bili trapavi i kruti, teško joj je bilo da u njima drži nož i viljušku. A nije htela da jede prstima – žudela je da pokaže uzvišenost Vilgeforcu i ostalim gozbenicima, čarobnjakovim gostima. Nije poznavala nikog od njih.
– Sa velikim žalom moram te obavestiti – kaza Vilgeforc, gladeći prstima nožicu putira – da se Ciri, tvoja štićenica, rastala sa ovim svetom. Za to možeš kriviti isključivo sebe, Jenefer. I svoju besmislenu tvrdoglavost.
Jedan od gostiju, nizak i tamnokos muškarac, snažno kinu i išmrknu u maramicu od batista. Nos mu je bio otečen, crven i evidentno sasvim zapušen.
– Nazdravlje – reče Jenefer, koja se uopšte nije uzbudila zloslutnim Vilgeforcovim rečima. – Kako ste tako strašno nazebli, mili gospodine? Stajali ste na promaji posle kupanja?
Drugi gost, stariji, velik, mršav, sablasno belih očiju, odjednom se zacereka. A onaj prehlađeni, iako mu se lice zgrčilo od zlobe, zahvali čarobnici naklonom i kratkom kijavičnom rečenicom. Nedovoljno kratkom da ne ulovi nilfgardski akcenat.
Vilgeforc okrenu lice ka njoj. Više nije nosio na glavi zlatnu konstrukciju ni kristalno sočivo u očnoj šupljini, ali izgledao je još strašnije nego onda, pre mnogo godina, kada ga je prvi put videla osakaćenog. Regenerisana leva očna jabučica već je bila funkcionalna, ali znatno manja od desne. Prizor je oduzimao dah.
– Ti, Jenefer – procedi – sigurno misliš da lažem, da te hvatam u zamku, pokušavam da te pređem. Sa kakvim ciljem bih to radio? Vest o Cirinoj smrti me je pogodila isto kao i tebe, ma šta ja pričam, više nego tebe. Na kraju krajeva, ja sam polagao vrlo konkretne nade u devojčicu, gradio sam planove koji bi odlučili o mojoj budućnosti. Sada devojka nije živa, a moji planovi su propali.
– Odlično. – Sa naporom držeći nož među krutim prstima, Jenefer je sekla svinjski kotlet nadeven šljivama.
– Tebe je pak – nastavi čarobnjak, ne obraćajući pažnju na komentar – sa Ciri vezivao isključivo bezuman sentiment, koji se u ravnim častima sastojao iz tuge izazvane sopstvenom jalovošću i osećaja krivice. Da, da, Jenefer, osećaj krivice! Aktivno si učestvovala u ukrštanju parova, u uzgoju, zahvaljujući čemu je Ciri došla na svet. I prelila si svoja osećanja na plod genetskog eksperimenta, uzgred, neuspešnog. Zato što je eksperimentatorima ponestalo znanja.
Jenefer ga otpozdravi peharom, moleći se u dubini duše da joj ne isklizne iz prstiju. Polako je dolazila do zaključka da će joj najmanje dva prsta ostati ukrućena veoma dugo. Možda permanentno.
Vilgeforca ozlojedi njen gest.
– Sada je već prekasno, dogodilo se – reče kroz stisnute zube. – Ipak, znaj, Jenefer, da sam ja imao znanje. Kada bih imao i devojku, pretvorio bih to znanje u korist. Stvarno, imaš za čim da žališ, ojačao bih tvoj oštećeni surogat materinskog instinkta. Iako si suva i sterilna kao kamen, zahvaljujući meni bi imala ne samo kćerku već i unuku. Ili barem surogat unuke.
Jenefer frknu ravnodušno, mada je u sebi ključala od besa.
– Sa najvećim žalom ću morati da pokvarim tvoje odlično raspoloženje, draga moja – čarobnjak kaza hladno. – Jer će te sigurno rastužiti vest da je veštac Geralt iz Rivije takođe mrtav. Da, da, onaj isti veštac Geralt za koga te je, isto kao i Ciri, vezao surogat osećanja, smešan, nesmotren sentiment, sladunjav da ti se smuči. Znaj, Jenefer, da se naš dragi veštac oprostio od ovog sveta na odista vatren i spektakularan način. Međutim, zbog toga ne treba sebi nimalo da prebacuješ. Za veščevu smrt ti nisi kriva ni u najmanjoj meri. Za ceo metež sam zaslužan ja. Probaj marinirane kruške, stvarno su izvrsne.
U ljubičastim Jeneferinim očima rasplamsa se hladna mržnja. Vilgeforc se zasmeja.
– Tako te volim – reče. – Stvarno, da nije narukvice od dvimerita, spalila bi me do pepela. Ali dvimerit deluje, tako da me možeš paliti isključivo pogledom.
Onaj prehlađeni kinu, išmrknu i zakašlja se toliko da su mu suze potekle iz očiju. Visoki je buljio u čarobnicu svojim neprijatnim ribljim pogledom.
– A gde je gos’n Rjens? – upita Jenefer, otežući reči. – Gos’n Rjens, koji mi je toliko obećavao i kazivao šta će sa mnom učiniti. Gde je gos’n Širu, koji nikada nije propuštao priliku da me gurne i šutne? Zašto su stražari, još doskora prostački i brutalni, počeli da se ophode sa strahopoštovanjem? Ne, Vilgeforce, ne moraš da odgovaraš. Ja znam. To što govoriš jeste jedna velika izmišljotina. Ciri ti je umakla i Geralt ti je umakao, a usput su organizovali tvojim banditima krvavo kupanje. I šta sad? Planovi su propali, pretvorili su se u prašinu, sam si to priznao, snovi o moći raspršili su se kao dim. A čarobnjaci i Dajkstra vas lociraju ve?
?, lociraju. Nisi bez razloga i iz milosti prestao da me mučiš i teraš na skeniranje. A car Emhir steže obruč i sigurno je veoma, veoma ljut. Ess a tearth, me tiarn? A’pleine a cales, ellea?
– Govorim zajedničkim jezikom – reče prehlađeni, odolevajući njenom pogledu. – A zovem se Stefan Skelen. I nimalo, ama baš nimalo mi nisu pune gaće. Ha, svakako mi se čini da sam u mnogo boljoj poziciji nego vi, gđice Jenefer.
Govor ga je zamorio, ponovo se raskašljao i išmrkavao nos u već pretopljen batist. Vilgeforc udari šakom o sto.
– Dosta igre – reče, grozovito kolutajući svojim minijaturnim okom. – Znaj, Jenefer, da mi više nisi potrebna. U suštini, trebalo bi da naredim da te strpaju u vreću i utope u jezeru, ali ja vrlo nerado pribegavam takvim metodima. Sve dok mi okolnosti ne ukažu ili me primoraju na drugu odluku, boravićeš u izolaciji. Međutim, upozoravam te da neću dozvoliti da mi priređuješ neprilike. Ukoliko se ponovo odlučiš na gladovanje, znaj da neću, kao u oktobru, traćiti vreme na to da te hranim preko cevčice. Jednostavno ću te pustiti da umreš od gladi. A u slučaju da pokušaš da pobegneš, stražari su dobili jednoznačne naredbe. A sada zbogom. Naravno, ukoliko si već namirila...
– Ne – Jenefer ustade i baci salvetu na sto. – Možda bih još nešto pojela, ali mi društvo ubija apetit. Zbogom, gospodo.
Stefan Skelen kinu i raskašlja se. Bledooki je odmeri rđavim pogledom i osmehnu se. Vilgeforc je gledao u stranu.
Kao i obično kada su je sprovodili iz ćelije ili u ćeliju, Jenefer je pokušavala da shvati gde se nalazi, da dobije makar mrvicu informacije koja bi joj mogla pomoći u planiranom begu. I svaki put je nailazila na razočaranje. Zamak nije imao nijedan prozor kroz koji bi mogla videti okolni teren, ili barem sunce, zahvaljujući čemu bi mogla da odredi stranu sveta. Telepatija je bila nemoguća, dve teške narukvice i okovratnik od dvimerita efektivno su onemogućavali svaki pokušaj korišćenja magije.
Odaja u kojoj je bila zatvorena bila je hladna i surova poput isposničke ćelije. Jenefer se ipak prisećala radosnog dana kada su je doveli tu iz tamnice. Iz podruma, na čijem je podu večito stajala bara smrdljive vode, a na zidovima cvetale šalitra i so. Iz podruma, gde su je hranili ogrizinama, koje su joj pacovi bez muke otimali iz osakaćenih prstiju. Kada su joj nakon dva meseca skinuli okove i odvukli je odatle i dozvolili joj da se presvuče i okupa, Jeneferinoj sreći nije bilo kraja. Odajica u koju su je doneli izgledala joj je kao kraljevska spavaća soba, a retka čorba koju su joj donosili, supa od lastavičjih gnezda činila joj se dostojnom carskog stola. Stvar je jasna, nakon nekog vremena, čorba je ipak postala bljutava splačina, tvrd ležaj postao je tvrd ležaj, a ćelija je postala ćelija. Hladna, tesna ćelija, u kojoj se u četiri koraka naletalo na zid.
Jenefer opsova, uzdahnu i zasede na stoličicu, koja joj je, osim ležaja, bila jedini nameštaj na raspolaganju.
On uđe tako tiho da ga gotovo nije čula.
– Zovem se Bonhart – kaza. – Dobro bi bilo da zapamtiš to ime, veštice. Da ga dobro zariješ sebi u sećanje.
– Jebi se, puvanderu.
– Ja sam – zaškrguta zubima – lovac na ljude. Da, da, naćuli uši, čarobnice. U avgustu, pre tri meseca, u Ebingu sam ulovio tvoje kopile. Onu Ciri o kojoj se ovde mnogo govori.
Jenefer naćuli uši. Avgust. Ebing. Ulovio. Ali nje nema. Možda laže?
– Sivokosa veštica školovana u Kaer Morhenu. Naredio sam joj da se bori u areni, da ubija ljude pod vriskom publike. Polako, polako sam se pretvorio u zver. Podučavao sam je toj ulozi bičem, pesnicom i potpeticom. Dugo sam je podučavao. Ali pobegla mi je, zelenooka zmija.
Jenefer neprimetno odahnu.
– Pobegla mi je na onaj svet. Ali srešćemo se mi još. Siguran sam da ćemo se jednom sresti. Da, čarobnice. A ako žalim za nečim, onda je to samo za tim što su tvog veštičjeg ljubavnika, onog Geralta, spalili na lomači. Rado bih mu dao da okusi moju oštricu, prokleti čudak.
Jenefer frknu.
– Slušaj, Bonharte, ili kako već. Ne zasmejavaj me. Ti nisi dorastao vešcu ni do peta. Ne možeš da se meriš s njime. Ni u kakvom takmičenju. Kako si i sam priznao, ti si strvoder i šinter. Ali dobro ti ide s malim psima. Sa veoma malim psima.
– Pogledaj ovamo, veštice.
Naglim pokretom raskopča kaput i košulju i, zamrsivši lančiće, izvuče tri srebrna medaljona. Jedan je bio u obliku mačje glave, drugi u obliku orla ili grifona. Treći nije valjano videla, ali je to verovatno bio vuk.
– Ovakvih stvari – frknu opet Jenefer, praveći se ravnodušnom – ima mnogo na vašarima.
– Ove nisu sa vašara.
– Ma šta reče.
– Beše vreme – zasikta Bonhart – kada su se pristojni ljudi bojali veštaca više nego stvorova. Stvorovi su, ruku na srce, sedeli u šumama i žbunju, a vešci su imali drskost da šetaju po ulicama, ulaze u kafane, kruže oko hramova, ureda, škola i igrališta. Pristojni ljudi su to s razlogom smatrali skandalom. Stoga su potražili nekoga ko bi mogao da dovede u red bezočne vešce. I pronašli su nekog takvog. Ne lako, ne brzo, ne blizu, ali pronašli su. Kao što vidiš, uhvatio sam trojicu. Nijedan čudak se više nije pojavio u okolini i nije nervirao pristojne meštane svojim prizorom. A kada bi se pojavio, rešio bih ga se kao i prethodne trojice.
– U snu? – iskrivi se Jenefer. – Iz samostrela, iza ugla? Ili si im možda dao otrov?
Bonhart sakri medaljone pod košulju i načini dva koraka ka njoj.
– Iritiraš me, veštice.
– To mi je i bila namera.
– Ah, znači tako? Onda ću ti odmah pokazati, kurvo, da sa tvojim vešcem ljubavnikom mogu da se takmičim u svakoj oblasti. Ha, da sam čak bolji od njega.
Stražari koji su stajali pored vrata poskočiše začuvši iz ćelije lupnjavu, tresku, huk, urlanje i skamukanje. A da su stražari nekada ranije u životu čuli vrisku pantera ulovljenog u zamku, onda bi se zakleli da je u ćeliji upravo panter.
Potom su stražari začuli iz ćelije strahotnu riku, istu-istijatu kao u ranjenog lava, koga uostalom stražari isto nisu nikada čuli, već su ga samo gledali na grbovima. Osvrnuli su se oko sebe. Klimnuli glavama. A zatim upali unutra.
Jenefer je sedela u uglu odaje među ostacima ležaja. Kosa joj je bila raščupana, haljina i košulja poderane od vrha do samog dna, njene male devojačke grudi oštro su se uzdizale u ritmu teških izdaha. Iz nosa joj je tekla krv, na licu joj je brzo rastao otok i pruge od noktiju oticale su na desnom ramenu.
Bonhart je sedeo na drugom kraju izbe među ulomcima stoličice, oberučke se držeći za međicu. I njemu je krv tekla iz nosa, bojeći mu sede brkove u boju zagasitog karmina. Lice mu je bilo ispresecano krvavim ogrebotinama. Jeneferini jedva zaceljeni prsti bili su žalosno oružje, ali katanci narukvica od dvimerita imali su savršeno oštre krajeve.
Na otečenom Bonhartovom obrazu, pravo u jabučnoj kosti, zabodena veoma duboko, štrčala je viljuška koju je Jenefer zdipila sa stola tokom večere.
– Samo sa malim psima, šinteru – brektala je čarobnica pokušavajući da zakloni poprsje ostacima haljine. – A od kurvi se drži podalje. Preslab si za njih, bitango.
Nije mogla sebi da oprosti što nije pogodila tamo gde je nameravala – u oko. Ali šta sad, cilj se pomerao, a osim toga, niko nije savršen.
Bonhart riknu, ustade, iščupa viljušku, zaječa i posrnu od bola. Gnusno opsova.
U međuvremenu, u ćeliju su stigla još dva stražara.
– Hej vi! – dreknu Bonhart, brišući krv sa lica. – Ovamo! Dovucite mi tu drolju nasred poda, raširite joj noge i držite je!
Stražari pogledaše jedan u drugog. Potom u pod.
– Bolje je da odete odavde, gospodine – reče jedan. – Neće ovde biti ni širenja, ni držanja. To ne spada u naše obaveze.
– A osim toga – promumla drugi – nemamo nameru da završimo kao Rjens ili Širu.
*
Kondviramurs odloži na gomilu karton na kojem je bila naslikana zatvorska ćelija. U ćeliji pak žena kako sedi spuštene glave, sa lisicama, okovana za kameni zid.
_ Nju su zarobi
li – promumla – a veštac je terevenčio u Tusenu s nekim brinetama.
– Osuđuješ ga? – upita oštro Nimue. – Ne znajući praktično ništa?
– Ne. Ne osuđujem, ali...
– Nema ali. Začepi, molim te.
Sedele su neko vreme u tišini, prevrćući kartone grafika i akvarela.
– Sve verzije legende – Kondviramurs pokaza na jednu od grafika – kao mesto njenog svršetka, finala, poslednje borbe Dobra i Zla, gotovo Armagedona, navode zamak Ris-Run. Sve verzije. Osim jedne.
– Osim jedne – klimnu glavom Nimue. – Osim anonimne, malo popularne verzije, poznate kao Crna knjiga iz Elandera.
– Crna knjiga navodi da se finale legende odigralo u citadeli Stiga.
– Dabome. Knjiga iz Elandera navodi na način koji znatno odudara od kanona.
– Intrigira me – Kondviramurs podiže glavu – koji je od tih zamkova oslikan na ilustracijama? Koji je utkan na tvom goblenu? Koja slika je prava?
– To nikada nećemo znati. Zamak koji je gledao finale legende ne postoji. Uništen je, nije ostalo nikakvog traga od njega, sa čime se slažu sve verzije, čak i ona u knjizi iz Elandera. Nijedna od lokacija navedenih u izvorima nije uverljiva. Ne znamo i nećemo znati kako je taj zamak izgledao i gde se nalazio.
– Ali istina...
– Za istinu – prekinu je oštro Nimue – to nema baš nikakvog značaja. Ne zaboravi, ne znamo kako je zaista izgledala Ciri. Ali ovde, na ovom kartonu koji je naslikala Vilma Veseli, u žustrom razgovoru sa vilenjakom Avalak’hom, na pozadini makabrističkih dečjih kipova, to je sigurno ona. Ciri. U to nema nikakve sumnje.
– Ali – nije odustajala Kondviramurs – tvoj goblen...
– Predstavlja zamak u kom se odigralo finale legende.
Ćutale su dugo. Šuštali su prevrtani kartoni.
– Ne volim – progovori Kondviramurs – verziju legende iz Crne knjige. Tako je... tako...
– Ružno istinita – dovrši Nimue, klimajući glavom.
*