– Pomisli samo – reče veštac posle dugog ćutanja – da sam baš nedavno mislio da ništa više ne može da me iznenadi. Veruj mi, Vilgeforce, dugo ću se sećati banketa i čarobnog prizora tog značajnog zbitija. To je zbilja zaslužilo sliku. Njen naslov: Geralt napušta ostrvo Taned pucajući od smeha.
– Nisam shvatio – blago se nagnuo čarobnjak. – Izgubio sam se u tvojoj kitnjastoj besedi, tom gustom prepletu prefinjenih izraza.
– Uzroci nesporazuma meni su jasni. Suviše se razlikujemo da bismo se razumeli. Ovde si moćni mag iz Kaptola koji je postigao jedinstvo s Prirodom. Ja sam vucibatina, veštac, mutant koji putuje po svetu i za novac tamani čudovišta...
– Banalno je – prekide čarobnjak – potisnulo kitnjasto.
– Suviše se razlikujemo – Geralt nije dozvolio da ga prekine. – A sitna činjenica da je moja majka, slučajno, bila čarobnica ne može da tu razliku zatre. A iz puke radoznalosti: ko je bila tvoja majka?
–Nemam pojma – mirno je rekao Vilgeforc.
Veštac je smesta ućutao.
– Druidi iz Kovirskog okruga – malo zatim nastavi čarobnjak – našli su me u slivniku u Lan Ekseteru. Usvojili su me i vaspitali. Da budem druid, razume se. Znaš ko je druid? Mutant, vucibatina koja hodi po svetu i klanja se svetim hrastovima.
Veštac je ćutao.
– A onda – nastavio je Vilgeforc – za vreme pojedinih druidskih rituala, obelodanile su se moje sposobnosti. Sposobnosti koje su evidentno i neoborivo omogućavale da se definiše moj rodoslov. Bio sam dete dvoje ljudskih bića od kojih je barem jedno bilo čarobnjak.
Geralt je ćutao.
– Onaj ko je moje skromne sposobnosti otkrio bio je, naravno, čarobnjak kojeg sam slučajno sreo – mirno je nastavio Vilgeforc. – I upravo taj je ispoljio prema meni ogromnu milost: ponudio mi je obrazovanje i usavršavanje, a u perspektivi i da pristupim Bratstvu magova.
– I ti si – muklo će veštac – prihvatio ponudu.
– Nisam – Vilgeforcov glas postajao je sve hladniji i neprijatniji. – Odbio sam ponudu nepristojno, prostački. Iskalio sam sav bes na starkelji. Želeo sam da oseti krivicu, i on i čitavo njegovo magovsko bratstvo. Krivicu zbog, naravno, slivnika u Lan Ekseteru, krivicu što me je jedno od to dvoje podlih magova, tih bezosećajnih uštvi koje nemaju srca, bacilo u taj slivnik posle, a ne pre rođenja. Čarobnjak, jasno je, niti je razumeo to što sam mu tada rekao, niti se uzrujao zbog toga. Slegnuo je ramenima i otišao, i tako je pokazao da su i on i njegovi komilitoni bezosećajni, arogantni kurvini sinovi koji zavređuju najveće prezrenje.
Geralt je ćutao.
– Druidi su mi se pošteno smučili – nastavi Vilgeforc. – Napustio sam, dakle, svete dubrave i krenuo u svet. Razne stvari sam radio. Nekih se i danas stidim. Na kraju sam postao plaćeni vojnik. Kasnija moja priključenija, kao što pretpostavljaš, bila su stereotipna. Vojnik pobednik, vojnik gubitnik, maroder, razbojnik, silovatelj, ubica, najzad begunac koji juri na kraj sveta ispred vešala. Odmaglio sam na kraj sveta. I tamo sam upoznao ženu. Čarobnicu.
– Pazi – začkilji očima veštac i šapnu mu. – Pazi, Vilgeforce, da te iznuđene sličnosti ne odvedu predaleko.
– Sličnostima je došao kraj – čarobnjak obori pogled. – Ja nisam izašao na kraj sa osećanjima koja sam gajio prema toj ženi. Njena osećanja nisam shvatio, a ona se nije trudila da mi u tome pomogne. Ostavio sam je. Bila je promiskuitetna, arogantna, zlurada, bezosećajna i hladna. Nisi mogao da njome dominiraš, a njena dominacija bila je ponižavajuća. Ostavio sam je, jer sam znao da sam je zanimao samo zbog toga što su moja inteligencija, moja ličnost i očaravajuća tajanstvenost zatirale činjenicu da nisam bio čarobnjak, a ona je isključivo čarobnjake bila navikla da udostojava više nego jednu noć. Ostavio sam je jer... Jer je bila kao moja majka. Najednom sam shvatio da to što prema njoj osećam uopšte nije ljubav, već komplikovanije osećanje, jako, ali teško za klasifikaciju: mešavina straha, kajanja, besa, griže savesti i potrebe za ispaštanjem, osećanje krivice, gubitka i nepravde, perverzne potrebe za patnjom i kajanjem. Ono što sam osećao prema toj ženi bila je mržnja.
Geralt je ćutao. Vilgeforc je gledao u stranu.
– Ostavio sam je – nastavi malo zatim. – I nisam mogao da živim sa prazninom koja me je obuzela. I najednom sam shvatio da to što izaziva tu prazninu nije odsustvo žene, već nedostafak onoga što sam tada osećao. Paradoksalno, zar ne? Verovatno ne moram da završim, pretpostavljaš šta sledi. Postao sam čarobnjak. Iz mržnje. I tek tada sam razumeo kako sam bio glup. Pobrkao sam nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju na površini jezera.
– Kao što si dobro primetio, paralele između nas nisu do kraja bile paralelne – promrsio je Geralt. – Uprkos prividima, malo toga nam je zajedničko, Vilgeforce. Šta si hteo da dokažeš tom svojom pričom? To da je put do čarobnjačkog majstorstva – mada vijugav i težak – dostupan svima? Čak i, oprosti na paraleli, kopiladi i nahočadi, vucibatinama ili vešcima...
– Ne – prekide čarobnjak. – Nisam nameravao da dokazujem da je taj put dostupan svima, jer je to očigledno i odavno dokazano. Ni činjenicu da za neke ljude drugog puta jednostavno nema – takođe ne treba dokazivati.
– Dakle – osmehnu se veštac – nema mi izlaza? Moram da sklopim s tobom taj pakt koji treba da postane tema slike i da postanem čarobnjak? Ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog naslednih osobina? Koješta! Znam ponešto i iz zakonitosti nasleđivanja osobina. Moj otac, to saznanje me je nemalog truda koštalo, bio je probisvet i pustolov, đilkoš i krvavi gazija. Mogućno je, dakle, da je pretežnije u meni patrilinearno nego matrilinearno nasleđivanje. Izgleda da činjenica da i sam lako pod mač stavljam to potvrđuje.
– Pravo zboriš – čarobnjak se podsmešljivo osmehnu. – Peščani sat se bezmalo presuo, a ja, Vilgeforc iz Rogevena, majstor magije, član Kaptola, i dalje rado razgovaram sa đilkošem i gazijom, sinom đilkoša, krvavog gazije i probisveta. Govorimo o stvarima i pitanjima što su, kao što je opštepoznato, đilkoškim gazijama uobičajeni predmeti diskusije pored vatre. O pitanjima kao što su, na primer, matrilinearno i patrilinearno nasleđivanje. Otkud tebi, dragi moj gazijo, uopšte te reči? Naučio si ih u hramovnoj školici u Elanderu, gde uče da sriču slogove i pišu dvadeset četiri rune? Šta te je navelo da čitaš knjige u kojima možeš da nađeš takve reči? Gde si cizelirao retoriku i elokvenciju? I zašto si to radio? Da bi razgovarao sa vampirima? Moj dragi patrilinearni probisvetu, kojem se Tisaja de Friz smeška, vešče moj i gazijo koji očaravaš Filipu Ejlhart toliko da joj ruke drhte, na čiji se pomen Tris Merigold obliva rumenilom. O Jenefer iz Vengerberga da i ne govorim.
– Možda je i dobro da o njoj ne govoriš. U peščanom satu je ionako ostalo toliko malo peska da gotovo zrnca možeš da izbrojiš. Ostavi se slika, Vilgeforce. Govori, o čemu je reč. Kaži mi to prostim rečima. Zamisli da sedimo pored vatre, dva probisveta, pečemo prase koje tek što smo zdipili negde, i bezuspešno pokušavamo da se napijemo brezinim sokom. Pitanje je prosto. Sledi odgovor. Kao kad probisvet odgovara probisvetu.
– Kako glasi to prosto pitanje?
– Kakav mi to pakt nudiš? Kakvu to nagodbu treba da sklopimo? Zašto hoćeš da me strpaš u svoj lonac, Vilgeforce? U kotao u kojem, kako vidim, počinje da vri? Šta ovde, osim kandelabara, lebdi u vazduhu?
– Hmm – čarobnjak se zamislio, ili se pretvarao da to čini. – Pitanje nije prosto, ali pokušaću da odgovorim. Ali ne kao probisvet probisvetu. Odgovoriću... kao jedan plaćeni gazija drugome, sebi sličnom.
– U redu.
– Slušaj onda, prikane gazijo. Na pomolu je gadan krkljanac. Grdan pokolj, na život i smrt, bez pardona. Jedni će pobediti, druge će raskljuvati lešinari. Reći ću ti, druže: priključi se onima koji imaju veće šanse. Priključi se nama. Te druge odbaci i pljuni na njih, jer oni nemaju nikakve šanse, pa što bi onda kog vraga ginuo zajedno s njima? Ne, ne, prikane, ne krevelji mi se tu, znam šta hoćeš da kažeš. Hoćeš da kažeš da si neutralan. Da te je baš briga i za jedne i za druge, da ćeš jednostavno sačekati da prođe karantin u planinama, u Kaer Morhenu.
To ti nije dobra ideja, prijaško. S nama ćeš imati sve što voliš. Ako se nama ne priključiš, sve ćeš izgubiti. A onda će te već progutati praznina, ništavilo i mržnja. Uništiće te vreme prezira, koje nailazi. Budi zato razuman i stavi se na pravu stranu kad dođe vreme da biraš. A doći će to vreme. Možeš da mi veruješ.
– Neverovatno – gadno se osmehnu veštac – do koje mere moja neutralnost sve razbešnjuje. Do koje mere mi odasvud nude paktove i ugovore, saradnju, i dokle sežu ta objašnjenja o nužnosti da napravim izbor i svrstam se na pravu stranu. Da završimo ovaj razgovor, Vilgeforce. Gubiš vreme. Nisam ti u ovoj igri ravnopravan partner. Ne vidim mogućnosti da se nađemo obojica na jednoj slici u Galeriji slavne istorije. Naročito ne u delima istorijskog slikarstva.
Čarobnjak je ćutao.
– Samo ti raspoređuj – nastavi Geralt – na svojoj šahovskoj tabli kraljeve, dame, laufere i topove, i ne brigaj za mene, jer na toj šahovnici ja značim isto koliko i prašina koja je pokriva. To nije moja igra. Tvrdiš da ću morati da biram? A ja ti kažem da grešiš. Neću da biram. Prilagodiću se događajima. Prilagodiću se onome što drugi odaberu. Uvek sam tako radio.
– Fatalista si.
– Jesam. Mada je to još jedna reč koju nisam dužan da znam. Ponavljam ti, to nije moja igra.
– Misliš? – Vilgeforc se nagnu preko stola. – U toj igri, vešče, na šahovnici već stoji crni konj, sudbinski s tobom povezan, u dobru i u zlu. Znaš o kome govorim, zar ne? Nećeš valjda da je izgubiš? Znaš da postoji samo jedan način da je ne izgubiš.
Veštac začkilji očima.
– Šta vi hoćete od tog deteta?
– Postoji samo jedan način da to saznaš.
– Upozoravam vas. Neću dopustiti da joj išta učinite nažao.
– Samo je jedan način na koji to možeš da izvedeš. Njega sam ti i ponudio, Geralte od Rivije. Razmisli o mojoj ponudi. Imaš za to celu noć. Misli dok gledaš u nebo. U zvezde. I ne brkaj ih sa njihovim odrazom na površini jezera. Peščani sat je iscurio.
*
– Bojim se za Ciri, Jen.
– Nema potrebe.
– Ali...
– Veruj mi – zagrlila ga je. – Molim te da mi veruješ. Pusti Vilgeforca. Igrač je to. Hteo je da ti podiđe, da te isprovocira. I u tome je delimično uspeo. Ali to je beznačajno. Ciri je pod mojom zaštitom, a u Aretuzi će biti bezbedna, moći će ovde da razvije svoje sposobnosti i niko joj u tome neće smetati. Niko. A na to da može da postane vešterica ipak zaboravi. Ona ima drugačije talente. I za drugačija dela je predodređena. Možeš da mi veruješ.
– Verujem ti.
– To je značajan pomak. A za Vilgeforca ne brini. Sutrašnji dan će objasniti mnogo toga i razrešiće mnoge probleme.
Sutrašnji dan, pomislio je. Ona skriva nešto od mene. A ja se bojim da pitam. Kodringer je bio u pravu. Upao sam u gadan škripac. A sad nemam kud. Moram da sačekam to što će doneti taj sutrašnji dan, koji, navodno, sve treba da reši. Moram joj verovati. Znam da će se nešto desiti. Sačekaću. I prilagodiću se situaciji.
Pogledao je sekreter.
– Jen?
– Molim.
– Kad si ti bila učenica u Aretuzi... Kad si spavala u sobici kao što je ova... Da li si imala lutkicu bez koje ne bi mogla da zaspiš? Koju si preko dana držala na sekreteru?
– Ne – Jenefer se snažno pomakla. – Ja čak i nisam imala lutkicu. Ne pitaj me o tome, Geralte, molim te.
– Aretuza – prošaptao je, osvrćući se. – Aretuza na ostrvu Taned. Njena kuća. Za tolike silne godine... Kad odatle bude izašla, biće zrela žena...
– Prestani. Ne misli o tome i ne govori o tome. Umesto toga...
– Šta, Jen?
– Voli me.
Obujmio ju je. Dodirnuo. Pronašao. Jenefer, neverovatno meka i tvrda istovremeno, glasno je uzdahnula. Reči koje su izgovarali kidale su se, iščezavale između uzdaha i ubrzanog disanja, obeznačavale su se, raspršivale. Zato su ućutali i prepustili se traženju jedno drugog, traženju istine. Tražili su dugo, nežno, i vrlo precizno, bojeći se svetogrdne brzopletosti, lakomislenosti i nonšalancije. Tražili su snažno, intenzivno i strastveno, bojeći se svetogrdne sumnje i neodlučnosti. Tražili su oprezno, bojeći se svetogrdne nedelikatnosti.
Pronašli su se, pobedili su strah, a malo zatim otkrili su istinu koja im je eksplodirala pod kapcima zastrašujućom, zaslepljujućom očiglednošću, jaukom rascepala odlučno stisnute usne. I tada je vreme spazmatično zadrhtalo i zamrlo, sve je nestalo, i jedino funkcionalno čulo postalo je dodir.
Prošla je večnost, vratila se stvarnost, a vreme je po drugi put zatreperilo i ponovo se pomaklo s mesta, polako, otežalo, kao velika natovarena kola. Geralt je pogledao u prozor. Mesec je i dalje visio na nebu, mada bi ono što se malopre desilo u načelu trebalo da ga strese na zemlju.
– Oh-oh – uzdahnula je nakon jednog dugog trenutka Jenefer, sporim pokretom brišući suze sa obraza.
Ležali su nepomično u uvrtloženoj posteljini, u drhtaju, u toploti koja je isparavala i sreći koja je gasnula, u ćutanju, a okolo se klupčala nejasna tama, natopljena mirisom noći i glasovima cvrčaka. Geralt je znao da su u takvim trenucima telepatske sklonosti čarobnice izoštrene i vrlo snažne, mislio je, dakle, intenzivno o lepim stvarima. O stvarima koje bi joj donele radost. O svetlosti koja grane kad izađe sunce. O magli koja visi zorom nad gorskim jezerom. O kristalnim vodopadima preko kojih skaču lososi, tako sjajni kao da su od izlivenog srebra. O toplim kapima kiše koje udaraju u listove čička teške od rose.
Mislio je za nju. Jenefer se smeškala, slušajući njegove misli. Osmeh je drhturio na njenom obrazu osenčenom polumesecom trepavica.
*
– Kuća? – odjednom upita Jenefer. – Kakva kuća? Ti imaš kuću? Hoćeš da izgradiš kuću? Ah... Oprosti. Nije trebalo da...
Ćutao je. Bio je ljut na samog sebe. Misleći za nju, nehotično joj je dozvolio da pročita misao o njoj.
– Lepo sanjarenje – Jenefer ga je pomazila po ruci. – Kuća. Svojeručno napravljena kuća, u toj kući ti i ja. Ti bi gajio konje i ovce, ja bih obrađivala baštu, kuvala ručak i grebenala vunu koju bismo vozili na pijacu. Za novac od prodaje vune i raznih plodova zemlje kupovali bismo ono što nam je neophodno, recimo, bronzane kotliće i gvozdene grabulje. Svaki čas posećivala bi nas Ciri s mužem i troje dece, ponekad bi svratila Tris Merigold na nekoliko dana. Starili bismo lepo i dostojanstveno. A kad bih se dosađivala, uveče bi mi svirao na gajdama koje si sam napravio. Svirka na gajdama, kao što je opštepoznato, najbolji je remedijum čemeru.
Veštac je ćutao. Čarobnica se tiho nakašljala.
– Izvini – reče trenutak potom.
Podigao se na lakat, nagnuo, poljubio ju je. Naglo se pomakla, zagrlila ga je. Ćutke.
– Reci nešto.
– Ne bih želeo da te izgubim, Jen.
– Pa imaš me.
– Ovoj noći će doći kraj.
– Svemu dođe kraj.
Ne, pomislio je. Neću da bude tako. Umoran sam. Previše sam umoran da bih prihvatio perspektivu krajeva koji su počeci, od kojih treba sve počinjati iz početka. Ja bih želeo...
– Ne govori – brzim pokretom prstiju Jenefer mu prekri usne. – Ne govori mi šta bi želeo i za čim žudiš. Jer se može pokazati da neću moći da ispunim te tvoje želje, a to će mi naneti bol.
– A šta ti želiš, Jen? O čemu sanjariš?
– Samo o dostižnim stvarima.
– A šta je sa mnom?
– Tebe već imam.
Dugo je ćutao. I dočekao je tren da ona prekine ćutanje.
– Geralte?
– Mmm?
– Voli me, molim te.
Isprva, zadovoljeni jedno drugim, oboje su bili puni mašte i inventivnosti, domišljati, željni istraživanja i novina. Kao i obično, brzo se pokazalo da je to ujedno i previše i premalo. Shvatili su to u isti čas i ponovo su pokazali ljubav jedno drugom.
Kad je Geralt došao sebi, mesec je i dalje bio na svom mestu. Cvrčci su uporno pevali, kao da su i oni svojim lud
ilom i samozaboravom suzbijali nemir i strah. Sa obližnjeg prozora na levom krilu Aretuze neko se, željan sna, drao i strogo je grdio nekoga, tražeći tišinu. S prozora s druge strane, neko drugi, očito umetničkije duše, entuzijastički je aplaudirao i čestitao.
– Oh, Jen... – šapnuo je veštac prekorno.
– Imala sam razloga... – poljubila ga je, a onda zagnjurila obraz u jastuk. – Imala sam razloga da vičem. Pa sam i vikala. To ne treba da se prigušuje, to je nezdravo i neprirodno. Obgrli me, ako možeš.
Larin teleport, poznat i kao Benaventov portal, po imenu njegovog pronalazača, nalazi se na ostrvu Taned, na poslednjem spratu Galebove kule. Postojan, periodično aktivan. Principi funkcionisanja: nepoznati. Destinacija: nepoznata, verovatno izvitoperena usled spontanog raspada, nisu isključena brojna račvanja i rasejavanja.
Pažnja: teleport je haotičan i smrtno opasan. Kategorički se zabranjuje vršenje eksperimenata. Zabranjeno je upotrebljavati magiju kako u Galebovoj kuli, tako i u najbližoj okolini, naročito teleportaciju. U vanrednim slučajevima, Kaptol razmatra molbe za omogućavanje pristupa Tor Lari i pregledanje teleporta. Molbu je neophodno upotpuniti obrazloženjem o započetim istraživačkim radovima i stručnim usavršavanjem u datoj oblasti.
Bibliografija: Džefri Monk, Magija Drevnog naroda; Imanuel Benavent, Portal iz Tor Lare; Nina Fjoravanti, Teorija i praksa teleportacije; Rensan Alvaro, Kapije tajne.
Prohibita (spisak zabranjenih artefakata), Ars Magica, izd. LVIII
Četvrto poglavlje
Na početku, bio je samo treperavi, svetlucavi haos i slapovi slika, vrtloženje, provalija puna zvukova i glasova. Ciri je videla kulu koja je dosezala nebo, na čijem su krovu plesale munje. Čula je vrištanje grabljivice, i sama je bila ta ptica. Letela je ogromnom brzinom, a pod njom je bilo uzburkano more. Videla je malu krpenu lutku i, najednom, ona je bila ta lutkica, a oko nje se klupčao mrak u kojem su se orili glasovi cvrčaka. Videla je veliku crno-belu mačku i odjednom je postala ta mačka, a oko nje je bila mračna kuća, potamnela lamperija, miris sveća i starih knjiga. Čula je kako nekoliko puta neko izgovara njeno ime, doziva je. Videla je srebrne losose koji preskaču vodopade, čula je šum kiše koja udara o lišće. A onda je čula čudan, otegnut Jeneferin vrisak. I taj vrisak ju je probudio, otrgao iz provalije bezvremena i haosa.