Sada, uzaludno pokušavajući da se seti sna, čula je samo još tihe zvuke laute i flaute, zveckanje daira, pevanje i smeh. Neven i grupa slučajno upoznatih putujućih glumaca i dalje su se zabavljali sve u šesnaest u odaji na kraju hodnika.
Kroz prozor je ulazio mlaz mesečeve svetlosti koji je donekle rasvetljavao mrak i odaji u Loksiji davao izgled snolikog mesta. Ciri je zbacila čaršav. Bila je znojava, kosa joj se lepila za čelo. Uveče dugo nije mogla da zaspi, nije mogla da dođe do vazduha mada je prozor bio širom otvoren. Znala je šta je uzrok tome. Pre nego što je izašla s Geraltom, Jenefer je obložila sobu zaštitnim čarima. Tobože da bi onemogućila da bilo ko uđe, ali Ciri je pretpostavljala da je pre njoj onemogućeno da izađe. Bila je, jednostavno, zarobljena. Jenefer, mada očigledno zadovoljna susretom sa Geraltom, nije zaboravila, i još joj nije oprostila, samovoljno i ludačko bežanje u Hirundum, zahvaljujući kojem je do ovog susreta i došlo.
Nju je susret sa Geraltom rastužio i razočarao. Veštac je bio ćutljiv, zatvoren, uznemiren i izrazito neiskren. Njihovi razgovori prekidali su se i posrtali, zapinjali su na nedovršenim, napola prekinutim rečima, pitanjima i rečenicama. Veščeve oči i misli udaljavale su se od nje i odlazile u nevid. Ciri je znala kuda nestaju.
Iz odaje na kraju hodnika dopirao je usamljen i tužan Nevenov poj, muzika sa struna laute koja šumi kao potok po kamenju. Prepoznala je melodiju koju je bard komponovao već nekoliko dana. Balada je – Neven se nekoliko puta time pohvalio – nosila naslov Neuhvatljiva, i trebalo je da pesniku donese trijumf na ovogodišnjem turniru bardova koji se održavao u poznu jesen u zamku Vartburg. Ciri je pažljivo slušala reči pesme.
Svrh mokrih krovova prhnućeš
U žute lokvanje zaronićeš
Svejedno –ja ću ionako da te razumem
Samo ukoliko te, naravno, stignem...
Tutnjala su kopita, jahači su galopirali u noć, nebo se na horizontu rumenilo od požara. Grabljivica je zakreštala i raširila krila, vinula se da poleti. Ciri je ponovo utonula u san, nekoliko puta čuvši da neko izgovara njeno ime. Jednom je to bio Geralt, jednom Jenefer, jednom Tris Merigold, najzad – i to nekoliko puta – dozivala ju je nepoznata, vitka, plavokosa i tužna devojčica koja ju je gledala sa minijature uokvirene u mesing i rog.
Onda je ugledala crno-belu mačku, a malo potom ta mačka je bila ona, gledala je njenim očima. U tuđoj, mračnoj kući. Videla je velike regale pune knjiga, pisaći sto osvetljen nekolikim svećnjacima, za stolom su stajala dva muškaraca nagnuta nad svicima. Jedan od njih je kašljao i maramicom brisao usta. Drugi, patuljak ogromne glave, sedeo je u fotelji na točkiće. Bio je bez obe noge.
*
– Nečuveno... – uzdahnu Fen, prelećući pogledom po istrulelom pergamentu. – Da ne poveruješ... Odakle ti ta dokumenta?
– Ne bi verovao kad bih ti rekao – zakašljao se Kodringer. – Da li si sada shvatio ko je zaista Cirila, princeza Cintre? Čedo Drevne krvi... Poslednji izdanak tod prokletog drveta mržnje! Poslednja grana i na njoj poslednja otrovna jabuka...
– Drevna krv... Tako daleko unazad... Paveta, Kalante, Adalija, Elen, Fiona...
– I Falka.
– Za ime bogova, to je nemoguće! Prvo, Falka nije imala dece! Drugo, Fiona je bila legalna ćerka...
– Prvo, o Falkinoj mladosti ne znamo ništa. Drugo, ne zasmejavaj me, Fene. Znaš i sam da se silno razveselim kad čujem reč ’legalni’. Ja verujem u taj dokument, jer je po mom mišljenju on autentičan i govori istinu. Fiona, Pavetina čukunbaba, bila je Falkina ćerka, ćerka tog čudovišta u ljudskoj koži. Dođavola, ne verujem u sve te ludačke vradžbine, proročanstva i druge gluposti, ali kad se setim sada Itlininog proročanstva...
– Ukaljana krv?
– Ukaljana, zagađena, prokleta, različito se može shvatiti. A prema legendi, ako se sećaš, upravo je Falka bila prokleta, jer je Lara Doren ep Šijadal bacila kletvu na njenu majku...
– To su bajke, Kodringeru.
– U pravu si, jesu bajke. Ali znaš li kada bajke prestaju da budu bajke? U trenutku kad neko počne da u njih veruje. A u bajku o Drevnoj krvi neko veruje. Naročito u fragment koji govori o tome da će se iz Falkine krvi roditi osvetnik koji će uništiti stari svet i na njegovim ruševinama izgraditi novi.
– I taj osvetnik bi trebalo da bude Cirila?
– Ne Cirila. Njen sin.
– A Cirilu traži...
– Emhir var Emreis, nilfgardski car – hladno dovrši Kodringer. – Jasno ti je sada? Cirila, nezavisno od svoje volje, treba da postane majka naslednika prestola. Velikog kneza Tame, potomka i osvetnika te đavolice Falke. Osveta, a kasnije obnova sveta, treba, kako mi se čini, da se odvija kontrolisano, rukovođeno.
Bogalj je dugo ćutao.
– Ne misliš li – upita najzad – da bi o tome trebalo obavestiti Geralta?
– Geralta? – Kodringer se iskrevelji. – A ko je to? Nije li to slučajno ona naivčina koja me je nedavno uveravala da ne radi za profit? O, verujem ja da on ne radi za lični profit, radi za tuđi, nesvesno, uostalom. Prati Rjensa, kog povode na užetu, a ogrlicu oko svoga vrata ne oseća. Ja treba da ga informišem? Da pomažem onima koji hoće da sami zagospodare nad tom kokom koja nosi zlatna jaja, da ucenjujem Emhira ili da zadobijem njegovu blagonaklonost? Ne, Fene. Toliko glup baš nisam.
– Veštac je na nečijem povocu? Čijem?
– Razmisli.
– Dođavola!
– Tačno tako! Jedina ličnost koja na njega ima uticaja. Kojoj on veruje. Ali ja joj ne verujem. I nikad joj nisam verovao. Sam ću se uključiti u tu igru.
– To je opasna igra, Kodringeru.
– Nema bezopasnih igara. Postoje samo igre koje su vredne ili nisu vredne truda. Fene, brate, zar ne razumeš šta imamo u rukama? Zlatna koka koja će nama, a ne nekome drugome, snesti ogromno jaje, sve od žutog zlata...
Kodringer se zakašlja. Kad je odmakao maramicu od usta, video je na njoj tragove krvi.
– Od toga te – reče Fen gledajući maramicu u ruci svog ortaka – zlato neće izlečiti. Niti će meni da vrati noge.
– Ko to zna?
Neko je zakucao na vrata. Fen se uzvrpolji u fotelji na točkiće.
– Očekuješ nekoga, Kodringeru?
– Naravno. Ljude koje šaljem u Taned. Po zlatnu koku.
*
Ne otvaraj, povika Ciri. Ne otvaraj ta vrata! Iza njih je smrt! Ne otvaraj ta vrata!
*
– Evo! – povika Kodringer, sklanjajući zasun, a onda se okrete prema mački, koja je mjaukala. – Ućuti, gaduro jedna...
Prekide. Na vratima nisu stajali oni koje je očekivao. Na vratima su stajale tri ličnosti koje nije poznavao.
– Milostivi gospodin Kodringer?
– Milostivi je otputovao poslom – advokat napravi tupav izraz lica i izmeni glas u piskutav. – Ja sam sobar njegove milosti, zovem se Glomb, Mikael Glomb. Kako mogu da vam pomognem, milostiva gospodo?
– Nikako – reče jedan, visoki poluvilenjak. – Kad milostivi nije tu, ostavićemo mu samo pismo i obaveštenje. Evo pisma.
– Preneću mu, bez brige – Kodringer se, prekrasno uživljen u ulogu glupavog lakeja, ponizno naklonio, te izvukao ruku da dohvati svitak pergamenta obmotan crvenom trakom. – A vest?
Vrpca koja je vezivala rolnu otvori se kao zmija u napadu, ošinu ga i tesno mu oplete koren šake. Visoki je snažno vukao. Kodringer izgubi ravnotežu, polete napred; da se ne bi srušio na poluvilenjaka, mahinalno je oslonio levu šaku na njegove grudi. U tom položaju nije bio u stanju da izbegne oštricu koju su mu zaboli u stomak. Iz njega se ote mukli krik i on se trže unazad, ali ga magična vrpca, ovijena oko zgloba, nije puštala. Poluvilenjak ga ponovo privuče k sebi i ubode ga još jednom. Ovoga puta Kodringer je visio na sečivu.
– Evo ti i vest i pozdrav od Rjensa – prosikta visoki poluvilenjak, snažno povlačeči oštricu nagore i burazeći advokata kao da čisti ribu. – U ad sišao, Kodringeru. U paklu goreo!
Kodringer je zakrkljao. Osećao je kako mu oštrica mizerikordije{18} škrguće i hriplje na rebrima i grudnoj kosti. Skljo
kao se na zemlju, klupčajući se. Hteo je da vikne, da upozori Fena, ali je jedino stigao da zaskiči, a kreštanje je momentalno ugušio talas krvi.
Visoki poluvilenjak prešao je preko tela, a za njim su ušla preostala dvojica. Oni su bili ljudi.
Fen nije dopustio da ga iznenade.
Škljocnula je tedva, jedan žbir pade nauznak, pogođen čeličnim zrnom posred čela. Fen se odmače s foteljom od pulta, drhtavim rukama uzalud pokušavajući da repetira samostrel.
Visoki doskoči do njega, snažnim šutom prevrnu fotelju. Kepec se otkotrlja među papire razbacane po podu. Bespomoćno mičući ručice i patrljke nogu, ličio je na osakaćenog pauka.
Poluvilenjak šutnu arbalestu{19}, uklanjajući je tako iz Fenovog dometa. Ne obraćajući pažnju na bogalja, koji je pokušavao da puzi, brzo je pregledao dokumenta što su ležala na radnom stolu. Pažnju mu je privukla u rog i mesing uokvirena minijatura plavokose devojčice. Podigao ju je zajedno sa svitkom hartije koji je za nju bio pričvršćen.
Drugi žbir hitnu pogođenog zrnom iz arbaleste, približi se. Poluvilenjak upitno podiže obrve. Žbir zavrte glavom.
Poluvilenjak sakri pod pazuhom minijaturu i nekoliko dokumenata koje je pokupio sa stola. Zatim izvuče iz mastionice stručak pera i zapali ih na svećnjaku. Okretao ih je kako bi plamen što bolje zahvatio isperke, a onda ih je bacio na sto, među svitke hartije, koji se momentalno zapališe.
Fen dreknu.
Visoki poluvilenjak sa stola koji je već goreo uze flašu sa tečnošću za čišćenje mastila, stade nad kepeca koji se koprcao i izli na njega čitavu sadržinu boce. Fen otegnuto zaurla. Drugi žbir izvuče iz regala naramak svitaka i prekri njima bogalja.
Vatra sa stola buknu sve do drvene tavanice. Druga, manja flaša s tečnošću za čišćenje mastila eksplodirala je s treskom, plamenovi su lizali regale. Svici, rolne i portfelji sa spisima počeše da se crne, uvijaju i hrane vatrom. Fen je zavijao. Visoki ustuknu od stola u plamenu, i urola još jedan papir za pripalu. Drugi žbir baci preko bogalja još jedan naramak svitaka velen-papira.
Fen je urlao.
Poluvilenjak stade iznad njega držeći u ruci zapaljena pera.
Kodringerov crno-beli mačor sede na obližnji zidić. U njegovim žutim očima titrao je odblesak požara koji je prijatnu noć pretvarao u strašnu parodiju dana. Vriska je odjekivaia po okolini. Oganj! Palež! Vode! Ljudi su trčali prema kući. Mačak je zamro, gledajući ih sa čuđenjem i prezirom. Ti glupaci očito su smerali tamo, prema toj plamenoj čeljusti iz koje je on jedva uspeo da se izvuče.
Okrenuvši se ravnodušno, Kodringerov mačak ponovo poliza šapu umočenu u krv.
*
Ciri se probudi oblivena znojem, ruke je do bola zarila u čaršav. Obavijali su je tišina i mek mrak proboden mlazom mesečeve svetlosti kao bodežom.
Požar. Vatra. Krv. Košmar... Ne sećam se, ničega se ne sećam...
Duboko je udahnula rezak noćni vazduh. Utisak zagušijivosti je nestao. Znala je zašto.
Zaštitne magijske formule nisu delovale.
Nešto se desilo, pomislila je Ciri. Iskoči iz kreveta i brzo se obuče. Priveza kordu. Mač nije imala, Jenefer joj ga je oduzela i dala Nevenu na čuvanje. Pesnik je sigurno spavao, u Loksiji je vladala tišina. Ciri je već razmišljala da li da ode i probudi ga, kad najednom oseti snažno pulsiranje u ušima i kako joj krv šumi.
Trak mesečeve svetlosti koji je ulazio kroz prozor postao je put. Na kraju puta, u daljini, bila su vrata. Vrata su se otvorila, na njima je stajala Jenefer.
Dođi.
Iza čarobničinih leđa otvarala su se nova vrata. Jedna za drugima. Beskonačno mnogo vrata. U mraku su se nejasno ocrtavali crni obrisi stubova. Možda kipova... Ja sanjam, pomisli Ciri, ni sama u to ne verujući. Ja sanjam. To nije nikakav put, to je svetlo, mlaz svetlosti. Po tome ne može da se hoda...
Dođi.
Čula je.
*
Da nije bilo veščevih glupih skrupula, njegovih beživotnih principa, mnogi kasniji događaji imali bi potpuno drugačiji tok. Do mnogih ispada verovatno uopšte ne bi ni došlo. I istorija sveta tada bi imala drugačiji tok.
Ali istorija sveta tekla je tako kako je tekla, i to samo zbog činjenice da je veštac imao skrupule. Kad se probudio ujutru i osetio nuždu, nije učinio ono što bi svako učinio – nije izašao na terasu i ispišao se u saksiju dragoljuba. Imao je skrupule. Obukao se tiho, ne budeći Jenefer koja je tvrdo spavala, nepomično i bezmalo ne dišući. Izašao je iz prostorijice i otišao u baštu.
Banket je i dalje trajao mada bi se po odjecima moglo reći da su to bili poslednji akordi zabave. Prozori balske dvorane svejednako su goreli svetlom koje je oblivalo predvorje i rondele božura. Veštac pođe nešto dalje, u veći gustiš, tamo se zagleda u nebo koje je svetlelo, koje je od horizonta već plamtelo purpurnom prugom zore.
Dok se polako vraćao, razmišljajući o važnim stvarima, njegov medaljon snažno je zatitrao. Zaustavi ga rukom, osećajući prodiranje vibracije kroz celo telo. Nije bilo sumnje – neko je u Aretuzi izgovarao magijske formule. Geralt naćuli uši i ču prigušene krike, huku i tutnjavu koja je dopirala iz klaustra s leve strane dvorca.
Svako drugi bi se bez oklevanja okrenuo i brzim korakom pošao svojim putem, pretvarajući se da ništa nije čuo. I tada bi, isto tako, istorija sveta možda pošla drugačijim tokom. Ali veštac je bio skrupulozan i naviknut na to da se u svojim postupcima ne pridržava mudrih i životnih načela.
Istrčao je u klaustar i u hodnik, a tamo se vodila borba. Nekoliko žbireva u sivim gunjevima paralisalo je nevisokog čarobnjaka i oborilo ga na zemlju. Time je rukovodio Dajkstra, šef obaveštajne službe redanjskog kralja Vizimira. Pre nego što je Geralt stigao bilo šta da preduzme, i sam je bio paralisan – dvojica drugih starih žbireva prikovali su ga za zid, a treći mu je prislonio na grudi šiljke trozupca.
Svi žbirovi imali su na grudima goržet sa ugraviranim redanjskim orlom.
– To se zove ’uvaliti se u govna’ – tiho je objasnio Dajkstra, primaknuvši se. – A ti, Geralte, verovatno imaš urođen talenat za takvo uvaljivanje. Stoj mirno i potrudi se da ne privlačiš na sebe ničiju pažnju.
Redanjci su paralisali, najzad, nevisokog čarobnjaka i podigli ga, držeći ga za ruke. Bio je to Arto Teranova, član Kaptola.
Svetlost koja je omogućavala da se vide detalji dopirala je sa tornja povrh glave Keire Mec, čarobnice s kojom je Geralt sinoć ćaskao na lunketu. Jedva ju je prepoznao – lepršavi til zamenila je grubom muškom odećom, o boku je držala bodež.
– Okujte ga – komandovala je kratko. U njenoj ruci zazvoniše okovi od plavičastog metala.
– Da se nisi usudila da mi to natakneš! – dreknu Teranova. – Ne usuđuj se, Mecova! Ja sam član Kaptola.
– Bio si. Sad si običan izdajica. I bićeš i tretiran kao izdajica.
– A ti si šugava kurva koju...
Keira ustuknu korak, blago zanjiha bedrima i iz sve snage opali ga pesnicom po licu. Čarobnjakova glava odskoči unazad tako da je Geralt načas imao utisak da će se otkinuti od trupa. Teranova klonu na ruke ljudi koji su ga držali, iz nosa i iz usta mu je curila krv. Čarobnica nije zadala drugi udarac, mada joj je ruka bila podignuta. Veštac je uočio mesingani odblesak boksera na njenim prstima. Nije se začudio. Keira je imala sitnu figuru, takav udarac nije mogla zadati gola pesnica.
Nije se ni pomerio. Žbirovi su ga držali snažno, a šiljak korseke{20} udarao ga je u grudi. Geralt nije bio siguran da bi se pomerio i da je bio slobodan. Nije bio siguran da li bi znao šta da radi.
Redanjci staviše okove na čarobnjakove ruke, izvrnute na leđima. Teranova vrisnu, trgnu se, povi, zakrklja kao da će da povrati. Geralt je već znao od čega su napravljeni okovi. Bila je to legura gvožđa i dvimerita, retkog metala koji je imao takva svojstva da uguši magijske sposobnosti. Takvo davljenje pratile su nusposledice prilično neprijatne za magove.
Keira Mec podiže glavu, sklanjajući kosu sa čela. I tada ga je ugledala.
– Šta on ovde radi, dođavola?! Otkud se on ovde pojavio?
– Upao je – odvra
ti ravnodušno Dajkstra. – On je talentovan za to. Šta da radim s njim?
Keira se smrknu, nekoliko puta lupi potpeticom visoke čizme.
– Pazi na njega. Nemam sad vremena.
Otišla je brzo, za njom su pošli Redanjci, vukući Teranovu. Svetleća kugla odlepršala je za čarobnicom, ali već je bila zora, brzo je svitalo. Na Dajkstrin znak žbirovi su pustili Geralta. Špijun se približio i pogledao vešcu u oči.
– Ostani bezuslovno miran.
– Šta se ovde dešava? Šta se...
– I bezuslovno nem.
Keira Mec se vratila malo zatim, ne sama. Pratio ju je pepeljastokosi čarobnjak kojeg su Geraltu juče predstavili kao Detmolda iz Ban Arda. Kad je video vešca, ovaj opsova i lupi pesnicom o dlan.
– Bestraga mu! Je l’ to onaj Jeneferin mezimac?
– On je – potvrdila je Keira. – Geralt iz Rivije. Problem je u tome što ne znam kako stoje stvari sa Jenefer...
– Ne znam ni ja – slegnu ramenima Detmold. – U svakom slučaju, već je umešan. Previše toga je video. Odvedite ga Filipi, ona će odlučiti. Okujte ga.
– Nema potrebe – prividno pospano rekao je Dajkstra. – Ja odgovaram za njega. Odvešću ga tamo gde treba.
– Sjajno – klimnu glavom Detmold. – Jer mi nemamo vremena. Dođi, Keira, tamo gore se komplikuju stvari...
– Ala su se unervozili – promrmlja redanjski špijun, gledajući za onima koji su odlazili. – Neuvežbanost, ništa drugo. A atentati i pučevi su kao pihtije. Treba ih jesti hladne. Idemo, Geralte. I upamti: mirno, dostojanstveno, bez skandala. Nemoj da mi bude žao što nisam naredio da te okuju ili svežu.
– Šta se ovde dešava, Dajkstra?
– Još nisi pogodio? – špijun je hodao pored njega, trojica Redanjaca išla su pozadi. – Reci, iskreno, Geralte, kako to da si se ti stvorio ovde?