Bespomoćna sam. I sama. Opet. Svi su me izdali, odbacili, ostavili samu. Kao nekada...
Ciri je osetila kako joj grlo stežu nevidljiva klešta, kako se od bola grče mišići u vilicama, kako počinju da drhte ispucala usta. Nema ogavnijeg prizora od uplakane čarobnice, setila se Jeneferinih reči. Ali... Pa niko me ovde neće videti... Niko...
Sklupčana pod kamenom gljivom, Ciri zajeca, zarida jezivim, suvim plačem. Bez suza.
Kad je otvorila oči, podigla otečene veđe koje su se trzale, zaključila je da je jara popustila, a još uvek žuto nebo poprimilo je boju kobalta, onu koja mu je svojstvena, čudo jedno, ispresecano čak tankim belim pojasevima oblaka. Sunčani štit je, niže se spustivši, pocrveneo, ali je i dalje skotrljavao na pustinju pulsirajuće talase vrućine. A možda je vrućina udarala od ugrejanog kamenja?
Sela je, konstatujući da je bol u lobanji i lomnom telu prestao da joj dodijava. Trenutno, bio je ništa u poređenju sa patnjom u želucu koja ju je usisavala, i sa okrutnim nadražajem u suvom grlu koji ju je terao na kašljanje.
Ne smem se predati, pomislila je. Predaja je nedopustiva. Kao u Kaer Morhenu, treba da ustanem, treba da nadjačam, pobedim, ugušim u sebi bol i slabost. Treba da ustanem i idem. Sada barem znam kuda. Tamo gde je sada sunce, tamo je zapad. Moram da idem, moram da nađem vodu i nešto za jelo. Moram. Inače ću umreti. Ovo je pustinja. Dospela sam u pustinju. To u šta sam ušla u Galebovoj kuli bio je magični portal, čarobnjačka naprava pomoću koje možeš da se prenosiš na velike razdaljine...
Portal u Tor Lari bio je čudan portal. Kad se popela na poslednji sprat, tamo nije bilo ničeg sem golih memljivih zidova. I na jednom zidu zasijao je nepravilni ovalni oblik u kojem je opalescentno svetlucalo. Pokolebala se, ali ju je portal privukao, prizivao, upravo ju je tražio. A drugog izlaza nije bilo, samo taj svetlucavi oval. Zatvorila je oči i ušla.
A onda su navrli zaslepljujuća svetlost i pomamni vir, vazdušni udar koji ti oduzima dah i koji pritiska rebra. Sećala se leta u tišini, hladnoći i pustinji, potom je ponovo blesnulo i zagrcnula se od vazduha. Gore je bilo plavetnilo, dole mutno sivilo.
O portalima sam čitala u hramu, setila se, istresajući pesak iz kose. U knjigama su se pominjale izvitoperene ili haotične teleportacije koje nose neznano kuda i bacaju te neznano gde. Portal u Galebovoj kuli sigurno je bio baš takav. Izbacio me je negde na kraj sveta. Niko ne zna gde. Niko me ovde neće tražiti i neće me naći. Ostanem li ovde, umreću.
Ustala je. Mobilišući svoje snage, posmatrajući stenu, učinila je prvi korak. Pa drugi. I treći.
Ti prvi koraci uverili su je da su joj kopče na desnoj čizmi pokidane, a da joj sara koja pada onemogućava kretanje. Sela je, ovog puta hotimično, neprimorano, pregledala odeću i opremu. Koncentrisana na tu aktivnost, zaboravila je umor i bol.
Prvo što je otkrila bila je korda. Zaboravila je na nju, korica joj je skliznula unazad. Pored korde, kao i obično, za pojasom joj je bila i vrećica. Poklon od Jenefer. U njoj je bilo sve što ’dama uvek treba da ima sa sobom’. Ciri razveza mošnju. Nažalost, standardna damska oprema nije predviđala situaciju u kojoj se našla. U torbici je bio češalj od kornjačevine, univerzalna nožić-turpija za nokte, upakovan sterilni tampon od lanene tkanine i kutijica od jadeita u kojoj je bila mast za ruke.
Ciri je momentalno namazala mašću ispucalo lice i usta, smesta je, takođe, halapljivo polizala mazivo sa usana. Bez premišljanja, izlizala je čitavu kutijicu naslađujući se mašću i mrvicom okrepljujuće vlage. Kamilica, amber i kamfor, koji su imali ulogu arome, stimulativno su delovali.
Saru što joj je spadala zaveza kaišićem koji je izvukla iz rukava, ustade, trupnu nekoliko puta, probe radi. Otpakova tampon, razvi ga i napravi od njega široku povesku za razbijene slepoočnice i čelo, koje je izgorelo od sunca.
Ustade, namesti pojas, premesti kordu bliže levom kuku, mahinalno je izvuče iz futrole, proveri njen vrh. Bila je oštra. Znala je to.
Imam oružje, pomisli. Ja sam čarobnica. Ne, neću se ovde izgubiti. Ma kakva glad, izdržaću ja, u Melitelinom hramu ponekad se postilo i dva dana. A voda... Vodu moram da nađem. Hodaću dokle god je ne nađem. Ovoj prokletoj pustinji negde mora biti kraj. Da je pustinja velika, znala bih o njoj nešto, primetila bih je na mapama koje sam gledala s Jareom. Jare... Da mi je znati šta on sada radi...
Krećem, odlučila je. Idem na zapad, vidim da je tamo gde sunce zalazi jedini siguran pravac. Pa ja nikad ne zalutam, uvek znam u kom pravcu treba da idem. Ako bude trebalo, ići ću cele noći. Ja sam čarobnica. Čim povratim snagu, trčaću kao po Putanji. Tada ću brzo dospeti do kraja ove pustošije. Izdržaću. Moram da izdržim... Eh, Geralt je sigurno često bivao u pustinjama kao što je ova, ko zna, možda i u gorim...
Idem.
Krajolik se nije promenio posle prvog sata hoda. Unaokolo i dalje nije bilo ničega, samo kamenje, sivkasto-crveno, oštro, odronjavalo se pod nogama, iziskivalo veliki oprez. Retko šiblje, suvo i bodljikavo, izbacivalo je pred nju iz raselina izuvrtane izdanke. Na svakom koraku Ciri se zaustavljala računajući da će naići na listove i mlade grane koje može da isisa i sažvaće. Ali žbun je imao samo trnje koje je ranjavalo prste. Ni štap iz njega nisi mogao da odlomiš. Drugi i treći žbun bili su isti, naredne nije ni pogledala, prošla ih je ne zadržavajući se.
Brzo se smrkavalo. Sunce se spustilo nad zupčasti, istriženi horizont, nebo je blesnulo od rumeni i purpura. Sa sumrakom je dolazila i hladnoća. Isprva joj se zaradovala, hladnoća je umirivala ispucalu kožu. Ubrzo je, ipak, postalo još hladnije, i Ciri je počela da cvokoće. Ubrzala je korak, računajući na to da će je odsečan hod zagrejati, ali napor je opet pobudio bol u kuku i u kolenu. Počela je da hramlje. Da stvar bude gora, sunce se potpuno sakrilo iza horizonta i momentalno je zavladao mrak. Mesec je bio mlad, a zvezde, od kojih se iskrilo nebo, nisu bile od pomoći. Ciri uskoro nije videla put pred sobom. Nekoliko puta je pala, osetivši bol zbog oguljene kože na korenu šake. Dvaput je natrapala nogom na raselinu između kamenja, i samo ju je izvežbani veštičarski manevar prilikom pada spasao od izvrtanja i lomljenja noge. Shvatila je da ništa od toga neće biti. Hodati po mraku bilo je nemogućno.
Sela je na ravnu bazaltnu stenu, iznurena od očajanja. Nije pojma imala da li je održavala pravac dok je išla, već odavno je izgubila mesto gde je sunce nestalo iza horizonta, potpuno je izgubila iz vida svetlucaj kojim se rukovodila za vreme prvih sati posle zalaska sunca. Unaokolo je bilo već samo neprozirno zift-crnilo. I oštra hladnoća. Hladnoća koja ju je paralisala, štipala do kostiju, primoravala je da se grbi i uvlači glavu među bolno zgrčena ramena. Ciri je počela da čezne za suncem, mada je znala da će sa njegovim izlaskom pokuljati na stene i jara koju neće biti u stanju da podnese. Po kojoj neće biti u stanju da i dalje hoda. Opet je osetila kako grlo sputava njenu želju da zaplače, kako je obuzima talas očajanja i beznađa. Ali ovog puta očajanje i beznađe prometnuše se u bes.
– Neću da plačem! – vrisnu u mraku. – Ja sam čarobnica! Ja sam...
Čarobnica.
Ciri podiže ruke, prisloni šake na slepoočnice. Moć je svuda. U vodi, u vazduhu, u zemlji...
Ustade brzo, ispruži ruke, polako, nesigurno kroči nekoliko koraka, grozničavo tražeći izvor. Imala je sreće. Gotovo istog trenutka osetila je u ušima poznati šum i pulsiranje, osetila je energiju koja udara iz vodene žile skrivene u dubinama zemlje. Crpla je Moć oprezno, suzdržavajući udisaj, jer je bila svesna da je u stanju iscrpljenosti usled iznenadne dezoksidacije mozga momentalno mogla da ostane bez svesti, čime bi svi njeni napori bili upropašćeni. Energija ju je polako ispunjavala, donosila je poznatu, trenutnu euforiju. Pluća su ubrzala i pojačala rad. Ciri je savladala ubrzano disanje – suviše intenzivno napajanje kiseonikom takođe je moglo imati katastrofalne posledice.
Uspela je.
Najpre umor, pomisli, najpre taj bol koji parališe ruke i noge. Zatim hladnoća. Moram podići telesnu temperaturu...
Postepeno, prisećala se pokreta i magijskih formula. Neke je izvodila i izgovarala suviše brzo – najednom su je uhvatili grčevi i drhtav
ice, silovita spazma i vrtoglavica sasekoše je u kolenima. Sede na bazaltnu ploču, umiri uzdrhtale ruke, ovlada aritmičnim, isprekidanim disanjem.
Ponovila je formule, primoravajući sebe da bude smirena i precizna, usredsređena i puna volje. I ovog puta rezultat je bio momentalan. Toplotu koja ju je podilazila rastrljala je po butinama i vratu. Ustala je, osećajući da umor nestaje, a bolni mišići se opuštaju.
– Ja sam čarobnica! – povika trijumfalno, visoko podigavši ruku. – Dođi, Svetlosti besmrtna! Prizivam te. Aen’drean va, eveigh Aine!
Nevelika, topla svetlosna kugla odlepršala je iz njene ruke kao leptir, bacajući po kamenju pokretne mozaike-senke. Lagano pomičući ruku, stabilizovala je kuglu, postavila ju je tako da visi ispred nje. To nije bilo najsrećnije rešenje – svetlo ju je zaslepljivalo. Pokušala je da smesti kuglu iza leđa, ali i to je dalo rđav efekat – njena sopstvena senka ležala je na putu, kvarila je vidljivost. Ciri je polako premeštala svetleću kuglu u stranu, okačila ju je malo iznad desnog ramena. Mada kugla nije bila ni prineti pravoj magičnoj Aine, devojčica je bila neobično ponosna na svoj podvig.
– Oho! – rekla je šepureći se. – Šteta što Jenefer to ne vidi!
Živo i energično stade da hoda; koračala je brzo i sigurno, birajući put u treperavoj i nesigurnoj kjaroskuro{32} perspektivi koju je davala svetlosna kugla. Dok je hodala, trudila se da se priseti drugih magijskih formula, ali joj se nijedna nije učinila adekvatna, prikladna u toj situaciji, a povrh toga, neke su bile vrlo iscrpljujuće, pribojavala ih se, nije htela da ih koristi ako nije slučaj krajnje nužde. Nažalost, nije znala nijednu koja bi joj stvorila vodu ili hranu. Znala je da takve postoje, ali ona nije umela da primeni nijednu od njih.
U svetlu magije, dotad mrtva priroda najednom je živnula. Ispod Cirinih nogu bežali su nezgrapni svetlucavi balegari i dlakavi pauci. Neveliki crvenkastožuti škorpion koji je vukao za sobom člankoviti rep hitro joj prepreči put, zbrisa u pukotinu između kamenja. Zeleni dugorepi gušter kidnuo je u mrak, šuškajući po šljunku. Hvatali su maglu pred njom glodari nalik velikim miševima, okretno i visoko poskakujući na zadnjim nogama. Nekoliko puta u mraku je ugledala odblesak očiju, a jednom je čula i siktanje od kojeg se ledi krv u žilama, koje je dopiralo iz stenovitih razvalina. Ako se isprva i nosila mišlju da ulovi nešto što bi mogla pojesti, siktanje joj je potpuno ubilo volju da čeprka po kamenju. Počela je pažljivije da gleda ispod nogu, a pred očima su joj bile gravire iz knjiga koje je videla u Kaer Morhenu. Gigantski škorpion. Skerletija. Himera. Karakondžula. Lamija. Krabzila{33}. Čudovišta koja žive u pustinjama. Išla je, osvrćući se plašljivo i budno ćuleći uši, stiskajući u oznojenoj ruci balčak korde.
Posle nekoliko sati svetlosna kugla je postala mutna, svetlost koju je bacala oslabila je, ugasla, rasplinula se. Naprežući se da bi se koncentrisala, ponovo je izgovorila magijsku formulu. Kugla je nekoliko sekundi pulsirala dajući svetliji odsjaj, ali je smesta pocrnela i opet ugasla. Ciri je napor zanjihao, zaleluja se, pred očima su joj zaigrale crne i crvene mrlje. Tromo sede, zaškripaše šljunak i kamenčići.
Kugla je potpuno zgasla. Ciri više nije pokušavala sa magijskim formulama; klonula i obesnažena u toj pustinji, unapred je bila osuđena na neuspeh.
Ispred nje, daleko na horizontu, pomaljalo se maglovito svetlo. Pogrešila sam put, zaključila je zaprepašćeno. Sve sam pobrkala... Isprva sam išla na zapad, a sunce sad izlazi pravo ispred mene, što znači...
Iznurenoj od premora i pospanosti, čak joj ni hladnoća od koje se tresla nije rasterivala san sa očiju. Neću zaspati, odlučila je. Ne smem da zaspim... Ne smem...
Probudila ju je prodorna hladnoća i sve jača svetlost, osvestio ju je bol u stomaku koji je svrdlao po njenoj utrobi, suvo i dosadno peckanje u grlu. Pokušala je da ustane. Nije mogla. Bolni i ukrućeni udovi odbijali su poslušnost. Pipajući prstima unaokolo, osetila je na prstima vlagu.
– Voda... – iskrkljala je. – Voda!
Sva zadrhta, postavi se četvoronoške, priljubi usne uz bazaltnu stenu, gorljivo skupljajući kapljice jezikom s glatke površine, isisavajući vlagu iz udubljenja na neravnoj površini stene. U jednom cugu je skupila bezmalo pola šake rose – posrkala ju je zajedno sa peskom i šljunkom, nije se usuđivala da ispljune. Osvrnula se oko sebe.
Oprezno, da joj ne ispadne ni najmanja kap, skupljala je jezikom sjajne kapljice koje su visile na trnju patuljastog žbuna što je zagonetno uspeo da nikne između kamenja. Na zemlji je ležala njena korda. Nije se sećala kad ju je izvadila iz korica. Oštrica je bila mutna od slojeva rose. Pedantno i detaljno polizala je hladni metal.
Savlađujući bol od kojeg joj se kočilo telo, krenula je napred, četvoronoške, prateći tragove vlage na drugom kamenju. Ali zlatni sunčev disk već se probio preko krševitog horizonta, zalio je pustinju zaslepljujućom žutom svetlošću, munjevito osušio stene. Ciri radosno dočeka to otopljavanje, svesna ipak činjenice da će uskoro, pod suncem koje nemilosrdno prži, početi da čezne za noćnom hladnoćom.
Okrete leđa bleštavoj kugli. Tamo gde je svetlela bio je istok. A ona je morala da ide na zapad. Morala je.
Vrelina je uzimala maha, bivala sve jača, uskoro je bila neizdržljiva. U podne ju je toliko iznurila da je htela – ne htela morala da promeni pravac kretanja u potrazi za hladovinom. Konačno je pronašla zaklon: veliku stenu koja liči na pečurku. Upuzala je pod nju.
I tada je između kamenja ugledala predmet: bila je to kutija od jadeita u kojoj je bila mast za ruke, olizana do poslednje mrvice.
Nije našla u sebi dovoljno snage da bi mogla da zaplače.
Glad i žeđ nadjačale su iscrpljenost i rezignaciju. Zateturavši se, počela je da hoda. Sunce je pržilo.
Daleko na horizontu, iza lelujave zavese vreline, ugledala je nešto što je moglo da bude samo planinski lanac. Veoma dalek planinski lanac.
Kada je pala noć, s ogromnim trudom zacrpla je Moć, ali je magija čarobne kugle uspela tek posle nekoliko pokušaja, i toliko ju je iscrpla da nije mogla da ide dalje. Izgubila je svu energiju, čarobne formule zagrevanja i opuštanja nisu uspele uprkos mnogim pokušajima. Čarolijom stvoreno svetlo ohrabrivalo ju je i bodrilo, ali ju je hladnoća iznurivala. Od prodorne, oštre hladnoće drhtala je celim telom do samog svitanja. Cvokotala je, nestrpljivo očekujući izlazak sunca. Izvadila je svoju kordu iz korica, oprezno ju je položila na kamen tako da metal prekrije rosa. Bila je strahovito iznemogla, ali su glad i žeđ rasterivale san. Izdržala je do zore. Još uvek je bilo hladno kad je halapljivo počela da liže rosu sa oštrice noža. Kad se razdanilo, smesta se bacila na zemlju, četvoronoške tražeći vlagu u udubljenjima i pukotinama.
Čula je siktanje.
Veliki šareni gušter na obližnjem kamenom bloku razjapljivao je svoju bezubu vilicu, kostrešio impozantni hrbat, nadimao gušu i šibao repom po kamenu. Ispred guštera se videla malena pukotina sa vodom.
Ciri se najpre prestrašeno povukla, ali ju je odmah obuzeo očaj i neobuzdan bes. Pipajući naokolo drhtavim rukama, dočepala se ćoškastog komadića stene.
– To je moja voda! – zaurlala je. – Moja!
Hitnula je kamen. Promašila je. Gušter poskoči otkrivajući duge kandže na svojim nogama, okretno umače u stenoviti lavirint. Ciri se prisloni uz kamen, isisa ostatke vode iz pukotine. I onda ih ugleda.
Iza kamena, u okruglom koritu, ležalo je sedam jaja izvirujući iz crvenkastog peska. Devojčica nije razmišljala nijedan tren. Na kolenima je dopuzala do gnezda, dohvatila jedno jaje i zarila zube u njega. Kožurasta skrama je napukla i smlohavila se u njenoj ruci, gusta lepljiva masa curila joj je u rukav. Ciri je isisala jaje, olizala ruku. S mukom je gutala, uopšte ne osećajući ukus.
Isisala je sva jaja i ostala u četvoronožnom položaju, lepljiva, prljava, zasuta peskom, iz zuba joj se cedila bala, grozničavo je grebala po pesku, a iz nje je provaljivao neljudski jecaj. Zamrla je.
(Ispravi se, princezo! Ne naslanjaj laktove na sto. Pazi kako uzimaš činiju, uprljaćeš čipke na rukavima! Obriši usta salvetom i prestani da mljackaš! Za ime božje, zar niko nije naučio ovo de
te kako treba da se ponaša za stolom? Cirila!)
Naslonivši glavu na kolena, Ciri se rasplakala.
Izdržala je u hodu do podneva, a onda ju je vrućina savladala i morala je da se odmori. Dugo je dremala, skrivena u hladu pod kamenom raselinom. Senka joj nije davala hladovinu, ali je bila bolja od sunca koje je pržilo. Žeđ i glad rasterivale su san.
Daleki planinski lanac, činilo joj se, plamteo je i sijao pod zracima sunca. Možda na vrhovima tih planina, pomislila je, ima snega, možda tamo ima leda, možda je i potok tamo. Moram donde stići, moram, brzo.
Hodala je skoro cele noći. Rešila je da se upravlja zvezdama. Čitavo nebo bilo je u zvezdama. Ciri je žalila što nije pazila na časovima, što nije želela da proučava astronomske atlase iz hramovne biblioteke. Znala je, razume se, najvažnija sazvežđa – Sedam koza, Krčag, Srp, Zmaj i Zimska devica – ali ona su se nalazila visoko na nebeskom svodu i teško je bilo upravljati se njima dok hodaš. Pa ipak, iz treperavog mravinjaka uspela je da odabere jednu dosta jasnu zvezdu, koja je, po njenom mišljenju, pokazivala odgovarajući pravac. Nije znala koja je to zvezda, pa joj je sama nadenula ime. Nazvala ju je Oko.
Hodala je. Činilo se da se planinskom lancu prema kojem se kretala nimalo nije približila – rastojanje je bilo isto kao i juče. Ali bio joj je putokaz.
Dok je išla, pažljivo je osmatrala. Pronašla je još jedno guštersko gnezdo, u njemu su bila četiri jajeta. Opazila je zelenu biljku, ne dužu od malog prsta, koja je nekim čudom uspela da nikne među stenama. Otkrila je trag velike smeđe bube. I tankonogog pauka.
Sve je pojela.
U podne je ispovraćala to što je pojela, a onda je izgubila svest. Kad je došla sebi, potražila je malu hladovinu, ležala je, sklupčana, rukama stežući bolni stomak.
Kad je sunce zašlo, krenula je. Udirečena, kao automat. Nekoliko puta je padala, ustajala, išla dalje.
Išla je. Morala je da ide.