Veče. Odmor. Noć. Put joj pokazuje Oko. Hod do potpune malaksalosti, koja je nastupila mnogo pre izlaska sunca. Odmor. Plitak san. Glad. Hladnoća. Nije bila sposobna da upotrebi ni magičnu energiju, pokušaj da iščara svetlost i toplotu bio je pravi fijasko. Žeđ se samo pojačavala od rose koju je izjutra olizivala sa kamena i oštrice korde.
Kad je sunce izašlo, zaspala je osećajući otopljavanje. Probudila ju je jara koja je pekla. Ustala je, išla je dalje.
Onesvestila se posle nepunog sata hodanja. Kada se osvestila, sunce je stajalo u zenitu, pržilo je. Nije imala snage da traži senku. Nije imala snage da ustane. Ali je ustala.
Išla je. Nije se predavala. Gotovo čitav naredni dan. I jedan deo noći.
Najveću vrućinu opet je prespavala, sklupčana ispod kose stene zarivene u pesak. San je bio plitak i mučan – sanjala je vodu, pijaću vodu. Velike bele vodopade okružene izmaglicom i dugom. Raspevane potoke. Male šumske izvore osenčene listovima paprati uronjene u vodu. Dvorske fontane koje mirišu na mokri mermer. U mahovinu obrasle bunare i čabrove iz kojih se preliva voda... Kapljice koje se slivaju iz ledenica što se tope... Voda. Hladna, životvorna voda, koja zadaje oštar bol zubima, ali voda tako čudesnog, neponovljivog ukusa...
Probudila se, skočila na noge lagane i uputila se u pravcu iz kog je i došla. Vraćala se, vrteći se i padajući. Morala je da se vrati! Prošla je pored vode dok je išla. Prošla je i nije se zaustavila, prošla je kraj potoka koji je šumeo među kamenjem! Kako je mogla da bude tako nesmotrena!
Osvestila se.
Vrelina je popustila, bližilo se veče. Sunce je pokazivalo zapad. Planine. Sunce nije moglo, nije imalo prava da bude iza njenih leđa. Ciri je oterala priviđenja, zaustavila je plač. Okrenula se i nastavila da hoda.
Hodala je cele noći, ali veoma sporo. Nije otišla daleko. Zaspivala je u hodu, sanjajući vodu. Sunce koje se rađa zateklo ju je kako sedi na kamenom bloku, zagledanu u oštricu korde i obnažene podlaktice.
Krv je tečna. Može da se pije.
Oterala je priviđenja i košmare. Olizala je sečivo prekriveno rosom i opet je hodala.
Onesvestila se. Pošto su je pržili sunce i zagrejano kamenje, došla je sebi.
Ispred sebe, iza zavese zatitrane od vreline, videla je istriženi, zupčasti planinski lanac.
Bliže je. Znatno bliže.
Ali više nije imala snage. Sela je.
Korda u njenoj ruci odbijala je zrake sunca, gorela je. Bila je oštra. Znala je to.
Zašto se mučiš, upitala ju je korda ozbiljnim, mirnim glasom pedantne čarobnice Tisaje de Friz. Zašto sebe osuđuješ na patnju? Završi s tim najzad!
Ne. Neću se predati.
Nećeš izdržati. Znaš li kako se umire od žeđi? Svakog trenutka možeš da poludiš, a tada će već biti prekasno. Tada više nećeš moći da to okončaš.
Ne. Neću se predati. Izdržaću.
Vratila je kordu u korice. Ustala je, zateturala se, pala. Ustala je, zateturala se, nastavila da hoda.
Iznad sebe, visoko na žutom nebu, ugledala je beloglavog supa.
Kad se ponovo osvestila, više se nije sećala pada. Nije se sećala koliko dugo je ležala. Pogledala je uvis. Beloglavom supu koji je kružio iznad nje pridružila su se još dva supa. Nije imala snage da ustane.
Shvatila je da je to kraj. Mirno je to prihvatila. Upravo sa olakšanjem.
Nešto ju je dotaklo.
Nešto lako i oprezno munulo ju je u ruku. Nakon dugotrajne usamljenosti, kad ju je okruživalo samo mrtrvo i nepomično kamenje, taj dodir je učinio da uprkos malaksalosti silovito đipi – ili je barem pokušala da se podigne. To što ju je dotaklo zanjištalo je i odskočilo, uz glasan topot.
Ciri s mukom ustade, brišući zglobovima krmeljave uglove očiju.
Poludela sam, pomislila je.
Nekoliko koraka ispred nje stajao je konj. Zažmirkala je. Nije bila opsena. Bio je to pravi konj. Konjić, mladi konj, gotovo ždrebac.
Osvestila se. Oblizala je ispucale usne i nehotično se nakašljala. Konjić poskoči i udalji se, čagrljajući kopitima po šljunku. Kretao se veoma čudno i boja dlake mu je bila netipična – ni kulašasta ni siva. Ali možda je sanio tako izgledao jer mu je sunce bilo iza leđa.
Konjić je zafrktao i kročio nekoliko koraka napred. Sad je bolje mogla da ga vidi. Toliko bolje da je, sem faktički netipične boje diake, momentalno uspela da opazi čudne nepravilnosti građe – sitnu glavu, neobično vitak vrat, tanka putišta, dug, bujan rep. Konj se zaustavio i pogledao ju je, okrećući profil. Ciri bezglasno uzdahnu.
Sa konjićevog zasvođenog čela štrčao je rog, dug najmanje dva pedlja.
Nemoguće nad nemogućim, pomislila je Ciri osvešćujući se, sabirajući misli. Pa jednoroga više nema na svetu, pa izumrli su. Čak ni u Vešterskom zborniku u Kaer Morhenu nije bilo jednoroga! O njima sam čitala samo u Knjizi mitova u hramu... Aha, a u Physiologusu koji sam pregledala u Ðankardijevoj banci, bila je ilustracija koja predstavlja jednoroga. Ali jednorog sa crteža je više ličio na jarca nego na konja, imao je kosmata putišta i kozju bradicu, a rog mu je bio valjda dva lakta dug...
Čudilo ju je što se svega tako dobro seća, što pamti događaje koji su se desili pre stotinu godina. U glavi joj se najednom zavrtelo, utroba joj se uvijala od bola. Jauknula je i sklupčala se. Jednorog je zafrktao i koraknuo ka njoj, zaustavio se, visoko podigao glavu. Ciri se odjednom setila šta je pisalo u knjigama o jednorozima.
– Priđi slobodno... – iskrkljala je, pokušavajući da sedne. – Priđi jer ja sam...
Jednorog zafrkta, odskoči i odgalopira, kočoperno izvijajući repom. Ali časak zatim se zaustavi, zamahnu glavom, zagrebe kopitom i glasno zarza.
– To nije istina! – očajnički zaječa Ciri. – Jare me je samo jednom poljubio, a to se ne računa. Vrati se!
Od učinjenog napora zamrači joj se pred očima, bespomoćno pade na kamenje. Kad je najzad uspela da podigne glavu, jednorog je opet bio blizu. Gledajući je ispitivački, nagnuo je glavu i tiho zafrktao.
– Ne boj se mene... – šapnula je. – Ne moraš, jer... Jer ja umirem...
Jednorog zarza, mašući glavom. Ciri izgubi svest.
Kada se prenula, bila je sama. Bolna, ukočena, žedna, gladna i sama samcita. Jednorog je bio opsena, iluzija, san. I nestao je isto tako kao što nestaje san. Shvatila je to, prihvatila je, a ipak je osećala žalost i očajanje, kao da je stvorenje faktički postojalo, bilo pored nje i napustilo je. Kao što su je svi napustili.
Želela je da ustane, ali nije mogla. Naslonila je lice na kamenje. Polako je posegnula ka svom boku, napipala je dršku kratkog mača.
Krv je tečna. Moram da pijem.
Čula je lupu kopita, frktanje.
– Vratio si se... – šapnula je, podižući glavu. – Stvarno si se vratio?
Jednorog glasno zafrkta. Ugledala je njegova kopita, blizu, tik pored sebe. Kopita su bila mokra. S njih se slivala voda.
Nada ju je osnažila, ispunila euforijom. Jednorog je predvodio, Ciri je išla za njim, i dalje u neverici da li je to san. Kad ju je zamor ipak nadjačao, krenula je četvoronoške. Zatim je puzala.
Jednorog ju je uveo između stena, u plitku jarugu čije je dno bilo posuto peskom. Ciri je puzala ostacima snage. Ali je puzala. Jer pesak je bio mokar.
Jednorog se zaustavio nad vidljivim udubljenjem u pesku, zarzao, snažno zagrebao kopitom, jednom, dvaput, triput. Shvatila je. Dopuzala je bliže, pomogla mu je. Rila je po zemlji, lomeći nokte, kopala je, odgrtala. Dok je to radila, verovatno je jecala, nije bila sigurna. Kad se na dnu udubljenja pojavila blatnjava tečnost, smesta je priljubila usta uz nju, mutnu vodu pomešanu s peskom srkala je tako halapljivo da je tečnost nestala. Ciri se s ogromnim naporom savladala, produbila dno, pomažući se kordom, a onda je sela i čekala. Škripao joj je pesak u ustima, drhtala je od nestrpljenja, ali je čekala dok se udubljenje opet ne napuni vodom. A onda je pila. Dugo.
Treći put je pustila da se voda unekoliko slegne, ispila je četiri gutljaja bez peska, samo sa muljem. I tada se setila jednoroga.
– Sigurn
o si i ti žedan, Konjiću – rekla je. – Ali nećeš da piješ blato. Nijedan konjić ne pije blato.
Jednorog zarza.
Ciri produbi udubljenje, kamenjem je ojačala njegove ivice.
– Sačekaj, Konjiću. Neka malo odstoji...
’Konjić’ zafrkta, zatopta, okrete glavu.
– Ne duri se. Pij.
Jednorog oprezno primače nozdrve vodi.
– Pij, Konjiću. Ovo nije san. Ovo je prava voda.
Ciri je isprva odugovlačila, nije želela da ode od izvora. Upravo je izmislila nov način ispijanja: potapanjem maramice u udubljenje isisavala je vodu koja se tako cedila od peska i mulja. Ali jednorog je navaljivao, rzao, toptao, udaljavao se, ponovo se vraćao. Pozivao ju je da hoda i pokazivao joj put. Ciri je posle dužeg razmišljanja poslušala – životinja je bila u pravu, trebalo je ići prema planinama, trebalo je izaći iz pustinje. Krenula je za jednorogom, osvrćući se i detaljno beležeći u sećanju položaj izvora. Nije htela da zaluta ako bi opet morala ovde da se vrati.
Išli su zajedno čitav dan. Jednorog, kog je nazivala Konjić, vodio ju je. Bio je to čudan konjić. Grizao je i žvakao travuljinu koju ne bi taknula ni izgladnela koza, a kamoli konj. A kad je uhvatio na delu kolonu velikih mrava koji su tumarali između kamenja, počeo je i njih da jede. Ciri je to najpre gledala sa čuđenjem, a onda je i sama pristupila gozbi. Bila je gladna.
Mravi su bili strašno kiseli, ali možda joj se baš zahvaljujući tome nije povraćalo. Sem toga, mrava je bilo mnogo, mogla je lepo da razradi ukočenu vilicu. Jednorog ih je jeo u komadu, a ona se zadovoljavala trbušnim delom, ispljuvavajući tvrde delove hitinskog oklopa.
Krenuli su dalje. Jednorog je ugledao nekoliko busenova požutelih čičaka i sa slašću ih pojeo. Ovog puta Ciri mu se nije pridružila. Ali kad je Konjić u pesku ugledao gušterova jaja, ona je jela, a on je gledao. Krenuli su dalje. Ciri je uočila busen čička, pokazala ga je Konjiću. Posle nekog vremena Konjić joj je skrenuo pažnju na ogromnog crnog škorpiona s repom dugim verovatno jedan i po pedalj. Ciri je zgazila nakazu. Videvši da ona ne žuri da jede škorpiona, jednorog ga je pojeo sam, a nedugo potom pokazao joj je sledeće gušterovo gnezdo.
Njihova saradnja, kao što se pokazalo, bila je dosta dobra.
Išli su.
Planinski lanac bio je sve bliži.
Kad je pala duboka noć, jednorog se zaustavio. Spavao je stojećki. Ciri, koja je imala iskustva s konjima, najpre je pokušavala da ga nagovori da legne – mogia je da pokuša da spava na njemu i iskoristi njegovu toplinu. Ništa od toga nije ispalo. Konjić se durio, i dalje se držeći na odstojanju. Njegovo ponašanje uopšte nije bilo tipično, kao što je bilo opisano u naučnim knjigama – očito nije imao ni najmanje namere da stavi glavu u njeno krilo. Ciri je bila puna sumnje. Nije isključivala da su knjige lagale u pogledu jednoroga i devica, ali je postojala i druga mogućnost. Jednorog je bio očigledno ždrebe jednoroga, kao mladunče nije imao blage veze o devicama. Mogućnost da je Konjić bio u stanju da oseti i ozbiljno tretira tih nekoliko davnih snova – odbacila je. Pa ko bi mogao ozbiljno da shvata snove?
*
Malo ju je razočarao. Putovali su dva dana i dve noći, a on nije našao vodu, mada ju je tražio. Nekoliko puta se zaustavljao, mahao glavom, vodio rogom, a onda išao kasom, pronicao u stenovite raseline, grebao kopitima po pesku. Nalazio je mrave, njihova jaja i larve. Nalazio je i gušterova gnezda. Našao je i šarenu zmiju, koju je vešto izgazio. Ali vodu nije našao.
Ciri je primetila da jednorog vrluda, da se ne drži prave linije kretanja. Počela je opravdano da sumnja da to stvorenje uopšte nije ni živelo u pustinji. Da je jednostavno zalutalo. Isto kao i ona.
Mravi, koje su sve češće nalazili u obilju, sadržavali su u sebi kiselu vlagu, ali Ciri je sve ozbiljnije razmišljala o povratku na izvor. Ako odu još dalje i ne nađu vodu, ne bi imala dovoljno snage da se vrati. Vrućina nije jenjavala, hodanje ju je iznurivalo.
Već je htela to da počne da objašnjava Konjiću kad on najednom otegnuto zarza, mahnu repom i pobeže galopom nizbrdo, među zupčaste stene. Ciri krenu za njim, jedući u hodu mravlje zatke.
Veliki prostor između stena ispunjavao je široki peščani sprud, a u njemu se jasno videla udoljica.
– Gle! – obradova se Ciri. – Mudar si ti konjić, Konjiću. Opet si našao izvor. U toj jami mora da ima vode!
Jednorog je otegnuto frktao, lakim kasom praveći krug oko udoljice. Ciri se približila. Udoljica je bila velika, u najmanju ruku prečnika šest metara. Imala je pravilan i pedantan kružni oblik, podsećala je na levak toliko pravilnog oblika kao da je neko u pesku otisnuo gigantsko jaje. Ciri je najednom shvatila da tako pravilan oblik nije mogao stihijski da nastane. Ali već je bilo prekasno.
Na dnu levka nešto se pomerilo, a Ciri po licu naglo zapljusnuše pesak i šljunak. Odskočila je, pala i zapazila da tone. Prskanje šljunkovite fontane nije šibalo samo po njoj, nego i po ivici levka, a ivica se odronjavala u talasima i vukla na dno. Smesta je shvatila da siloviti pokreti samo pogoršavaju stvar, potpomažu osipanje peska. Okrenula se poleđuške, zarila se u tlo potpeticama i široko razmahnula rukama. Na dnu jarka pomerio se i zatalasao pesak, i videla je da pod njim vire smeđa, dobrih pola hvata dugačka klešta koja su se završavala kukama. Ponovo je vrisnula, ovog puta znatno glasnije.
Šljunak je odjednom prestao da pljušti po njoj, počeo je da šiba po suprotnoj ivici levka. Jednorog je stao kao ukopan, pomahnitalo je njištao, ivica jarka odronila se pod njim. Pokušavao je da se otme iz peska u koji je greznuo, ali uzalud – sve više i sve brže je greznuo u pesak i survavao se prema dnu. Stravična klešta silovito zaškljockaše.
Jednorogočajnički zarza, otimao se, bespomoćno udarajući prednjim kopitima po pesku koji se osipao. Zadnje noge bile su mu potpuno zarobljene. Kad se otklizao na samo dno jaruge, ščepaše ga jezive štipaljke stvora koji se skrivao u pesku.
Čuvši žestoku bolnu pisku, Ciri je besno dreknula i bacila se u jamu, čupajući kordu iz korica. Čim se našla na dnu, shvatila je da je pogrešila. Čudovište se krilo duboko, ubodi korde nisu do njega dopirali preko slojeva peska. Da stvar bude još gora, monstrum je jednoroga, uvučenog u peščanu stupicu, držao u svojim kleštima, i jednorog je mahnitao od bola, skičao je, udarao je nasumice prednjim kopitima, preteći da joj polomi kosti.
Veštičarski plesovi i trikovi ovde nimalo nisu bili od koristi. Ali postojala je jedna prilično jednostavna magijska formula. Ciri je prizvala Moć i udarila telekinezom.
Oblak peska zalepršao je uvis, otkrivajući skrivenog monstruma u čije je vilice bio zariven but jednoroga koji je skičao. Ciri je vrisnula od užasa. U životu još nije videla nešto toliko gadno, ni u jednoj veštičarskoj knjizi nije videla takvu ilustraciju. Nešto toliko skaredno nije mogla čak ni da zamisli.
Nakaza je bila prljavosiva, obla i bućasta kao stenica koja se napila krvi, uske delove bokastog trupa pokrivala je retka dlaka. Noge, činilo se, uopšte nije ni imala, dok su klešta bila dugačka koliko i ona sama.
Pošto je ostala bez svoje peščane zaštite, grdoba smesta ispusti jednoroga i stade da se zakopava brzim, silovitim okretima svog nabreklog tela. Izuzetno vešto je to izvodila, a jednorog, koji se kobeljao iz levka, još joj je u tome i pomagao, potiskujući nadole naslage peska. Ciri obuze bes i žudnja za osvetom. Bacila se na gnusobu, već jedva vidljivu pod peskom, i zarila svoju kordu u njena povijena leđa. Napala je monstruma otpozadi, oprezno se držeći podalje od štektavih klešta, kojima je, kako se pokazalo, uspevao da dosegne dosta daleko unazad. Opet je zabola, a čudovište se zakopavalo neverovatnom brzinom. Ali to nije činilo zato da bi pobeglo, nego da bi napalo. Za potpuno skrivanje bilo je dovoljno da dvaput uvije telo. Skriven, monstrum je pokrenuo silovit talas šljunka, zatrpavajući Ciri do polovine butine. Otimala se i bacila unatrag, ali nije imala kud da beži – i dalje je bila u levku sipljivog peska, svaki pokret ju je vukao ka dnu. A pesak na dnu se ispupčio u talasu koji je kuljao prema njoj, dok su se iz talasa promolila šteketava klešta sa oštrim kukama na krajevima.
Spasao ju je Konji?
?. Skliznuvši na dno levka, snažno je udario kopitima u peščano ispupčenje koje je odavalo plitko pokrivenu nakazu. Sivi hrbat otkrio se pod divljim šutevima. Jednorog je naherio glavu i zakucao strašilo rogom, precizno, na mestu gde se kleštima naoružana glava spajala sa bokastim trupom. Videvši da štipaljke za zemlju prignječenog monstruma bespomoćno oru po pesku, Ciri doskoči, zamahnu i zabode kordu u telesinu koja je pocupkivala. Iščupa oštricu, pa udari još jednom. I još jednom. Jednorog istrže rog i svom silinom spusti prednja kopita na bokasti trup.
Izgaženi monstrum više nije pokušavao da se zakopava. Nije se uopšte pomerao. Pesak oko njega počeo je da se vlaži od zelenkaste tečnosti.
Nije bilo lako izvući se iz levka. Udaljivši se nekoliko koraka, Ciri se bespomoćno stropoštala na pesak, teško dahćući i podrhtavajući pod talasom adrenalina koji joj je napadao grkljan i slepoočnice. Jednorog je obišao krug oko nje. Nespretno je gazio, iz rane na butini tekla mu je krv, niz nogu je tekla do putišta, crvenim tragom obeležavajući korake. Ciri se pridiže, četvoronoške, i naglo se ispovraća. Malo zatim je ustala, zateturala se, prišla jednorogu, ali Konjić nije dao da ga dira. Udaljio se, a onda se prućio i uvaljao u pesak. Zatim je očistio rog, zarivajući ga nekoliko puta u pesak.
Ciri je takođe očistila i obrisala oštricu korde, svaki čas uznemireno gvireći prema obližnjem levku. Jednorog ustade, zarza, krenu ka njoj.
– Želela bih da vidim tvoju ranu, Konjiću.
Konjić zarza i zamahnu rogatom glavom.
– Ako nećeš, ništa! Ako možeš da ideš, onda idemo. Bolje da ovde ne ostajemo.
Nedugo zatim pojavio se na njihovom putu još jedan prostrani peščani sprud, koji je do samih ivica stena što su ga okruživale bio išaran kraterima iskopanim u pesku. Ciri je užasnuto posmatrala – neki krateri bili su, u najmanju ruku, dvaput veći od onog u kom su se donedavno borili za život.
Nisu se usudili da preseku sprud, lavirali su između kratera. Ciri je bila uverena da su krateri klopke za neoprezne žrtve, a monstrumi s dugačkim kleštima koji su u njima sedeli bili su opasni samo za žrtve koje su u kratere upadale. Ostajući u stanju opreza i držeći se daleko od jaruga, mogao si da prevališ peščani teren prečicom i da se ne bojiš da će čudovište ispuzati iz levka i početi da te juri. Bila je sigurna da nije rizično, ali je više volela da ne proverava. Jednorog je očito delio to mišljenje – frktao je, brecao se i udaljavao, odvlačio ju je od peščanih dina. Produžili su put, zaobilazeći opasan teren u širokom luku, držeći se stena i tvrdog kamenog tla, koje nijedno čudovište ne bi bilo u stanju da prekopa.