Za tovare koje je Kovir transportovao morem, ne pristajući u redanjske ili temerske luke, Redanja je zahtevala banditske carine. Jasno je da kovirski brodovi nisu hteli da plaćaju – platili su samo oni koji nisu uspeli da pobegnu. Započeta igra mačke i miša na moru ubrzo je dovela do incidenta. Redanjska patrola je pokušala da uhapsi kovirskog trgovca, pojavile su se dve fregate i patrolni brod je izgoreo. Bilo je žrtava.
Ovo je prelilo čašu. Radovid Riđi je odlučio da nauči pameti neposlušnog vazala. Redanjska vojska od četiri hiljade vojnika prešla je reku Bra, a ekspedicijski korpus iz Kedvena išao je na Kaingorn.
Nakon nedelju dana, dve hiljade preživelih Redanjaca prelazilo je Bra na suprotnu stranu, a bedni preživeli iz kedvenskog korpusa vukli su se kućama preko prevoja Pustulskih planina. Pojavio se novi cilj kojem je poslužilo zlato severnih planina. Regularnu vojsku Kovira činilo je dvadeset pet hiljada iskusnih u boju – i razbojništvu – profesionalaca, kondotjera iz najdaljih zabiti sveta, bezgranično vernih kovirskoj kruni za nečuveno darežljivu vojničku platu i ugovorom garantovanu penziju. Ljudi spremnih za svaki rizik za nečuveno darežljivu premiju, koja se isplaćivala posle svake izvojevane bitke. Te bogate vojnike u boj su vodili iskusni, sposobni – i sada veoma bogati – komandanti, koje su Riđi i kralj Benda iz Kedvena odlično znali – bili su to isti koji su ne tako davno služili u njihovim armijama, ali su iznenada uzeli odmor i otišli u inostranstvo.
Riđi nije bio glupan i umeo je da uči na greškama. Smirio je pobunjene generale koji su zahtevali krstaški rat, nije slušao trgovce koji su zahtevali ekonomsku blokadu, odobrovoljio je Bendu iz Kedvena, željnog krvi i osvete zbog uništenja njegove elitne jedinice. Riđi je inicirao pregovore. Nije ga odvratilo ni poniženje, gorka pilula koju je morao da proguta – Kovir je pristao na razgovore, ali kod sebe, u Lan Ekseteru. Maca je morala da dođe na vratanca.
„Krenuli su tada u Lan Ekseter kao molitelji”, pomisli Dajkstra ogrćući se kaputom. „Kao poniženi molitelji. Isto kao i ja danas.”
Redanjska eskadrila ušla je u zaliv Prakseda i uputila se ka kovirskoj obali. S palube admiralskog broda „Alata”, Radovid Riđi, Benda iz Kedvena i njihov saputnik u ulozi pregovarača, hijerarh Novigrada, s divljenjem su gledali kako se izdižu valobrani u moru, nad kojima su se uznosili zidovi i ogromni bedemi tvrđave što je čuvala prilaz u grad Pont Vanis. A ploveći od Pont Vanisa na sever, prema ušću reke Tango, kraljevi su videli luke pored luka, brodogradilište pored brodogradilišta, pristanište pored pristaništa. Videli su šumu jarbola i belinu jedara koja bode oči. Kako se ispostavilo, Kovir je već imao lek protiv blokade, retorzije i carinskog rata. Kovir je očigledno bio spreman da vlada morima.
“Alata” je uplovila u široko ušće Tanga i bacila sidro u kamenite čeljusti otvorenog sidrišta. Ali kraljeve je, na njihovo iznenađenje, čekao još jedan put preko vode. Grad Lan Ekseter nije imao ulice, već kanale. Glavna arterija i osa metropole bio je Veliki kanal, koji je vodio od luke pravo do kraljevske rezidencije. Kraljevi su prešli na galiju dekorisanu skerletno-zlatnim girlandama i grbom na kom su Riđi i Benda sa čuđenjem prepoznali redanjskog orla i kedvenskog jednoroga.
Ploveći Velikim kanalom, kraljevi i njihova svita pogledavali su se i čuvali tišinu. U stvari, bolje bi bilo reći da su zanemeli. Pogrešili su što su mislili da znaju šta je bogatstvo i raskoš, da se oni ne mogu iznenaditi izobiljem niti bilo kakvom demonstracijom luksuza.
Piovili su Velikim kanalom, prolazeći pored impozantnog zdanja Admiralicije i sedišta Trgovačke gilde. Plovili su duž promenada ispunjenih šarenom i bogato odevenom masom. Plovili su kroz špalir izvanrednih velikaških palata i trgovačkih poseda koji su se odbijali u vodi kanala kao duga prelepo ukrašenih, čak neviđeno uskih frontalnih zidova. U Lan Ekseteru se plaćao porez za frontalni zid – što je zid veći, porez je progresivno viši.
Kanal su dodirivale stepenice palate Ensenad, kraljevske zimske rezidencije, jedine zgrade sa širokim frontalnim zidom, a na njima je već čekao pozdravni komitet i kraljevski par: Gedovij, vladar Kovira, i njegova supruga Gema. Par je dočekao goste elegantno, ljubazno... i netipično. „Dragi striko”, obrati se Gedovij Radovidu. „Voljeni deko”, osmehnu se Bendi Gema. Gedovij je svakako bio Trojdenid. Gama pak, kako se ispostavilo, vodila je poreklo od buntovne Aiden, koja je izbegla iz Kedvena, u čijim žilama je tekla krv kraljeva iz Ard Karaiga.
Dokazana srodnost popravila je raspoloženje i probudila simpatije, ali u pregovorima nije pomogla. U suštini, to što je nastupilo, to nisu bili pregovori. “Deca” su kratko rekla šta zahtevaju. “Dede” su poslušale. I potpisale dokument koji su pokolenja nazvala Prvi ekseterski traktat. Da bi se razlikovao od kasnijih, Prvi traktat nosi i naziv u skladu s prvim rečima njegove preambule: Mare liberum apertum.
More je slobodno i otvoreno. Trgovina je slobodna. Korist je sveta. Ljubi trgovinu i korist bližnjeg kao svoju vlastitu. Otežavanje nečije trgovine i sticanja koristi je rušenje zakona prirode. A Kovir nije ničiji vazal. On je nezavisno, samoupravno i neutralno kraljevstvo.
Nije izgledalo da bi Gedovij i Gema hteli – bar radi same ljubaznosti – učiniti makar jedan, makar najmanji ustupak, nešto što bi spaslo čast Radovida i Bende. Ali ipak su to uradili. Saglasili su se da Radovid Riđi – doživotno – koristi u zvaničnim dokumentima titulu kralja Kovira i Povisa, a Benda – doživotno – titulu kralja Kaingorna i Maleora.
Naravno, s klauzulom de non preiudicando{25}.
Gedovij i Gema su vladali dvadeset pet godina; s njihovim sinom Gerardom okončala se kraljevska loza Trojdenida. Na kovirski tron je stupio Esteril Tisen. Osnivač kuče Tisenida.
Neko vreme su kraljevi Kovira, sjedinjeni krvnim vezama sa svim ostalim dinastijama sveta, nepokolebljivo sledili ekseterske traktate. Nikada se nisu mešali u susedska pitanja. Nikada nisu povlačili pitanje tuđe sukcesije – iako je mnogo puta istorijski tok dovodio do toga da je kovirski kralj ili kraljević imao svakakvog osnova da se smatra zakonskim naslednikom trona Redanje, Edirna, Kedvena, Cidarisa ili čak Verdena ili Rivije. Nikada moćni Kovir nije kušao teritorijalne aneksije niti osvajanje, nije slao brodove naoružane katapultima i balistima na tuđe teritorijalne vode. Nikada nije iskoristio privilegiju “vlasti na talasima”. Koviru je bio dovoljan mare liberum apertum, more slobodno i otvoreno za trgovinu. Kovir je propovedao svetost trgovine i profita.
I apsolutnu, nepokolebljivu neutralnost.
Dajkstra je uspravio dabrov okovratnik kaputa kako bi sačuvao vrat od vetra i kapljica kiše što je rominjala. Pogledao je unaokolo, istrgnut iz razmišljanja. Voda u Velikom kanalu činila se crnom. U magli je čak i ponos Lan Eksetera, zgrada Admiralicije, izgledala kao kasarna. Čak su i trgovački posedi izgubili svoju uobičajenu raskoš – a njihovi uzani frontali izgledali su uže nego što je normalno. “A možda i jesu uži, dođavola”, pomisli Dajkstra. „Ako je kralj Esterad povisio porez, prepredenjaci su mogli i kuće da suze.”
– Odavno li je kod vas ovo rđavo vreme, ekselencijo? – upita da bi upitao, da bi prekinuo iritantnu tišinu.
– Od polovine septembra, grofe – odgovori ambasador. – Od punog meseca. Sprema se ranija zima. U Talgaru je već pao sneg.
– Mislio sam – reče Dajkstra – da se sneg u Talgaru nikada ne topi.
Ambasador ga pogleda kao da ubeđuje sebe da je to bila šala, a ne neznanje.
– U Talgaru – sam reši da se našali – zima počinje u septembru, a završava se u maju. Ostala doba godine su proleće i jesen. Postoji i leto... obično pada na prvi utorak nakon avgustovskog mladog meseca. I traje čak do srede ujutro.
Dajkstra se nije nasmejao.
– Ali čak i tamo je – natmuri se amhasador – sneg pred kraj oktobra fenomen.
Ambasador, kao i većina redanjske aristokratije, nije podnosio Dajkstru. Neophodnost ugošćavanja i primanja arhišpijuna smatrao je ličnom uvredom, a činjenicu da je Regentski savet naložio Dajkstri da vodi pregovore s Kovirom, a ne njemu, smatrao je smrtnom klevetom. Gadilo mu se što on, De Rujter iz najslavnije loze porodice De Rujtera, grofova već devet poko
lenja, mora da oslovljava grofom tog prostaka i skorojevića. Ali kao iskusan diplomata, majstorski je sakrivao ogorčenost.
Vesla su se dizala i padala ravnomerno, lađa se brzo kretala po kanalu. Prošli su kraj malene, ali vrlo elegantne palate Kulture i Umetnosti.
– Plovimo u Ensenadu?
– Da, grofe – potvrdi ambasador. – Ministar spoljnih poslova je jasno naglasio da želi da se vidi s vama čim stignemo, zbog toga vas vodim pravo u Ensenadu. A uveče ću poslati lađu u palatu, pošto bih hteo da vas ugostim na večeri...
– Ekselencija neka mi oprosti – prekinu ga Dajkstra – ali obaveze mi to neće dozvoliti. Imam mnogo stvari da završim, a malo vremena, rnoram da obavim te poslove nauštrb zadovoljstva. Večeraćemo neki drugi put. U neka srećnija, mirnija vremena.
Ambasador se nakloni i krišom odahnu sa olakšanjem.
*
Naravno, u Ensenadu je stigao na zadnji ulaz. Zbog toga je bio veoma srećan. Do glavnog ulaza u zimsku kraljevsku rezidenciju, ispod divnog frontona oslonjenog na tanane stubove, pravo od Velikog kanala vodile su impozantne ali prokleto duge stepenice od belog mermera. Stepenice koje vode do jednog od brojnih zadnjih ulaza bile su nemerljivo manje efektne, ali bile su i lakše za savladavanje. Dok je koračao, Dajkstra je grizao usne i psovao tiho u bradu, kako ga ne bi čuli gardisti, lakeji i majordom, koji su ga pratili.
Unutar palate je čekalo još stepenica i još penjanja. Dajkstra je ponovo opsovao poluglasno. Sigurno su vlaga, hladnoća i neugodna poza u lađi dovele do toga da je noga, koja je bila polomljena u zglobu i potom magijski izlečena, počela da ga podseća tupim i rđavim bolom. I lošom uspomenom. Dajkstra je zaškripao zubima. Znao je da su krivcu za njegovu patnju – vešcu, takođe polornljene kosti. Duboko se nadao da i njega kida bol i svim srcem mu je želeo da ga kida što duže i što jače.
Napolju je već padao mrak, hodnici Ensenade bili su mračni. Put kojim je Dajkstra išao iza tihog majordoma osvetljavao je redak red lakeja sa svećnjacima. A pred vratima sobe u koju ga je vodio majordom stajali su gardisti s helebardama, napeti i kruti kao da su im opasane helebarde bile metnute u zadnjice. Lakeji sa svećama ovde su stajali gušće, svetlost je čak pekla oči. Dajkstra se malo začudio pompi s kakvom su ga dočekali.
Ušao je u sobu i odmah je prestao da se čudi. Naklonio se duboko.
– Dobro nam došao, Dajkstra – reče Esterad Tisen, kralj Kovira, Povisa, Naroka, Velhada i Talgara. – Ne stoj kod vrata, izvoli ovamo, bliže. Ostavićemo etikete po strani, ovo je nezvanična audijencija.
– Vaša milosti.
Supruga Esterada, kraljica Zulejka, malo rasejanim naklonom glave odgovori na Dajkstrin naklon pun poštovanja, ni na tren ne prekidajući vezenje.
Osim kraljevskog para, u sobi nije bilo žive duše.
– Upravo tako – Esterad primeti pogled. – Porazgovaraćemo u četiri oka, izvinjavam se, šest očiju. Ipak mi se nešto čini da će tako biti bolje.
Dajkstra je seo na pokazanu stolicu, naspram Esterada. Kralj je imao na ramenima krmezan kaput opšiven lasičjim krznom, a na glavi aksamitni šapo, koji je bio u tonu s kaputom. Kao i svi muškarci iz klana Tisenida, bio je visok, snažno građen i kriminalno zgodan. Uvek je izgledao krepko i zdravo poput mornara koji se upravo vratio s mora – doslovno je iz njega izbijao miris morske vode i hladan slani vetar. Kao i kod svih Tisenida, bilo je teško odrediti koliko kralj tačno ima godina. Gledajući kosu, kožu i ruke – mesta koja najbolje govore o starosti – Esteradu se moglo dati četrdeset pet godina. Dajkstra je znao da je kralj imao pedeset šest.
– Zulejka – kralj se nagnu ka ženi. – Pogledaj ga. Da ne znaš da je špijun, da li bi verovala?
Kraljica Zulejka nije bila visoka, pre punačka i simpatično ružna. Oblačila se na način dosta tipičan za žene njene lepote, koji se zasnivao na biranju elemenata garderobe tako da niko ne pogodi da je prava baba. Taj efekat je Zulejka postizala noseći široke haljine, nikakvog kroja i obojene tamnosivim tonovima. Na glavu je stavljala kapu nasleđenu od predaka. Nije se šminkala i nije nosila nikakav nakit.
– Dobra knjiga – progovori tihim i milim glasićem – uči nas da se suzdržavamo od procenjivanja bližnjih. Zato što će i nas nekad procenjivati. A sigurno ne po izgledu.
Esterad Tisen podari ženi topao pogled. Kao što je već poznato, voleo ju je bezgranično, ljubavlju koja se posle dvadeset devet godina braka nije prigasila ni za trunku, naprotiv, sada je plamtela sve jasnije i vrelije. Esterad, kako su tvrdili, nikada nije izneverio Zulejku. Dajkstra nije mnogo verovao u nešto tako neverovatno, ali sam je tri puta pokušao da poturi – čak podgurne – kralju efektivne agentkinje, kandidatkinje za miljenice, odlične izvore informacija. Ništa od toga nije bilo.
– Ne volim da okolišam – reče kralj – stoga ću ti odmah otkriti, Dajkstra, zašto sam odlučio da lično s tobom razgovaram. Ima nekoliko razloga. Kao prvo, ja znam da se ti ne libiš korupcije. U suštini sam siguran u svoje činovnike, ali zašto ih stavljati na teške probe, terati u iskušenja? Kakav mito si nameravao da ponudiš ministru spoljnih posiova?
– Hiljadu novigradskih korona – odgovori bez treptanja špijun. – Da smo se cenkali, došao bih do hiljadu petsto.
– I zato te volim – reče nakon kratkog ćutanja Esterad Tisen. – Strašan si kurvin sin. Podsećaš me na moju mladost. Gledam tebe i vidim sebe u tim godinama.
Dajkstra se zahvali naklonom. Bio je mlađi od kralja samo osam godina. Bio je uveren da Esterad to dobro zna.
– Strašan si kurvin sin – ponovi kralj, postajući ozbiljniji. – Ali ispravan i pristojan kurvin sin. A to je retkost u ovim bednim vremenima.
Dajkstra se ponovo nakloni.
– Vidiš – nastavi Esterad – u svakoj državi možeš sresti ljude koji su slepi fanatici ideje društvenog mira. Odani toj ideji, spremni su na sve radi nje. Na zločin takođe, pošto cilj po njihovom mišijenju opravdava sredstva i menja značenje pojmova. Oni ne ubijaju, oni spasavaju poredak. Oni ne maltretiraju, ne ucenjuju, oni osiguravaju interese države i bore se za mir. Život jedinke, ako jedinka narušava dogme ustaljenog poretka, nije za takve ljude vredan ni pare ni sleganja ramena. To da se društvo sastoji upravo iz jedinki, takvi ljudi to jednostavno ne prihvataju. Takvi ljudi raspolažu takozvanim širokim pogledom... a takav pogled je najsigurniji način da ne primetiš druge ljude.
– Nikodemus de Bot – ne izdrža Dajkstra.
– Blizu, ali nije tačno – kralj Kovira iskezi alabasterskobele zube. – To je bio Visogota iz Korva. Manje poznat, ali isto dobar etičar i filozof. Pročitaj ga, preporučujem. Možda je kod vas ostala još neka njegova knjiga, možda niste sve spalili? Dobro, vratimo se na stvar. Ti se, Dajkstra, takođe bez skrupula poslužuješ intrigom, podmićivanjem, ucenama i torturom. Ni okom ne trepneš kad osuđuješ nekog na smrt ili naređuješ da nekog tajno ubiju. To da sve radiš zbog kraljevstva kom verno služiš ne opravdava te i ne čini simpatičnijim u mojim očima. Ni najmanje. Znaj to.
Špijun klimnu glavom u znak odobravanja.
– Ipak – nastavi Esterad – ti si, kako se kaže, kurvin sin pravog karaktera. I zbog toga te volim i poštujem, zbog toga sam ti omogućio privatnu audijenciju. Zato što ti, Dajkstra, imajući milion prilika, nikada u životu nisi učinio nešto za sebe i nisi ukrao ni paru iz državne kase. Čak ni pola pare. Zulejka, gledaj! Pocrveneo je ili mi se čini?
Kraljica podiže glavu s vezenja.
– Po njihovoj skromnosti poznaćete njihove ispravnosti – citirala je deo iz Dobre knjige, iako je sigurno videla da na špijunovom licu nije bilo ni traga od rumenila.
– Dobro – reče Esterad. – Na stvar. Vreme je da pređemo na državna pitanja. Zulejka, on je preplovio more vođen patriotskom obavezom. Redanja, njegova otadžbina, ugrožena je. Od tragične smrti kralja Vizimira tamo vlada haos. Redanjom upravlja banda aristokratskih idiota koja se zove Regentski savet. Ta banda, moja Zulejka, ništa neće učiniti za Redanju. Kada osete opasnost, pobeći će ili početi kao psi da puze do perlama opšivenih čizama nilfgardskog cara. Ta banda prezire Dajkstru, zato što je on špijun, ubica
, skorojević i prostak. Ali Dajkstra je preplovio more da bi spasao Redanju, demonstrirajući time kome Redanja zaista pripada.
Esterad Tisen zaćuta, zevnu izmoren govorom, popravi krmezni šapo, koji mu je lagano skliznuo na nos.
– Deder, Dajkstra – šta tišti tvoje kraljevstvo? Osim nedostatka novca, razume se?
– Osim nedostatka novca – špijunovo lice je bilo kao od kamena – hvala, svi su zdravo.
– Aha – kralj klimnu glavom, šapo ponovo skliznu na nos i ponovo ga je morao popraviti. – Aha, razumem.
– Shvatam – nastavi. – I aplaudiram ideji. Kada imaš novac, možeš kupiti lek za bilo koju drugu muku. U tom grmu leži zec, treba imati novac. Vi nemate. Da ga imate, ne bi bio ovde. Da li shvatam dobro?
– Bez greške.
– A koliko vam to treba, radoznao sam?
– Ne mnogo. Milion bizanata.
– Ne mnogo? – Esterad Tisen preteranim gestom uhvati oberučke šapo. – To nije mnogo? Aj-aj!
– Za vašu kraljevsku milost – promrmlja špijun – takva suma je svakako sitnica...
– Sitnica? – kralj pusti šapo i podiže ruke ka plafonu. – Aj-aj! Milion bizanata sitnica, čuješ, Zulejka, šta on govori? A znaš li ti, Dajkstra, da nemati milion i imati milion – to je ukupno dva miliona? Ja razumem, ja shvatam da ti i Filipa Elkhart brzo i panično tražite koncept za odbranu od Nilfgarda, ali šta vi hoćete, da kupite ceo Nilfgard?
Dajkstra nije odgovorio. Zulejka je zauzeto vezla. Esterad se na tren pretvarao da se divi golim nimfama na plafonu.
– Hodi – ustao je naglo i klimnuo špijunu.
Otišli su do ogromne slike na kojoj je bio predstavljen kralj Gedovij kako sedi na sivom konju i mačem pokazuje nešto što se ne vidi na platnu, sigurno valjan pravac. Esterad je iskopao iz džepa sićušan pozlaćen štapić, dotakao njime ram slike i poluglasom izgovorio čini. Gedovij i sivi konj su nestali, pojavila se plastična mapa poznatog sveta. Kralj je dotakao štapićem srebrno dugme u uglu mape i magično promenio razmeru, suzivši vidnu površinu sveta na Dolinu Jaruge i Četiri Kraljevstva.