Ćutao je. Njegova ruka govorila je umesto njega.
– A uostalom, što bih i znala. Vampir će uskoro da mi odvar pripremi... Ostavićete me u nekom selu... Ne govori, ćuti. Znam kakav si ti. Ti čak ni ćudljivu kobilu nećeš ostaviti, drugom je nećeš zameniti, mada pretiš vazda. Nisi ti od onih koji ostavljaju. Ali sada moraš. Posle odvara od ražne glavnice u samar sesti neću. Ali i ovo znaj: kad ozdravim, krećem u stopu za vama. Jer bih želela da pronađeš svoju Ciri, vešče. Da je uz moju pomoć pronađeš i vratiš.
– Zato si pošla sa mnom – rekao je brišući čelo. – Zato.
Oborila je glavu.
– Zato si pošla sa mnom – ponovio je. – Krenula si da pomogneš da se spase tuđe dete. Htela si da se odužiš. Da platiš dug pod kojim si bila još onda kada si kretala, tako si mislila... Tuđe dete za svoje. A ja sam ti obećao pomoć ako ti zatreba. Ne mogu ti pomoći, Milva. Veruj mi da ne mogu.
Sada je ćutala ona, a on nije mogao, nije smeo više da ćuti.
– Onda, u Brokilonu, ja sam se zadužio kod tebe i zarekao sam se da ću ti dug vratiti. Nepromišljeno. Nerazumno. Pritekla si mi u pomoć u trenutku kad mi je zaista bila veoma potrebna. Nema načina da se takav dug plati. Neki tvrde da svaka, apsolutno svaka stvar na svetu ima svoju cenu. To je neistina. Postoje stvari koje nemaju cenu, koje su bescene. Najlakše ih je prepoznati po tome što su jednom izgubljene – zauvek izgubljene. Sam sam izgubio mnogo takvih stvari. Zbog toga danas ne mogu da ti pomognem.
– Upravo si pomogao – odvratila je, vrlo spokojno. – Čak i ne znaš kako si mi pomogao. Sad odlazi, molim te. Ostavi me samu. Odlazi, vešče. Odlazi pre nego što načisto rasturiš moj svet.
*
Kad su u osvit zore nastavili put, Milva je išla napred, smirena i nasmešena. A kada je Neven, koji je jahao iza nje, počeo da prebira po lauti, zviždukala je u taktu melodije.
Geralt i Regis su bili na kraju povorke. U jednom trenutku vampir je pogledao vešca, osmehnuo se, klimnuo glavom s poštovanjem i divljenjem. Bez reči. Zatim je izvukao iz svoje medicinske vrećice malenu flašu od tamnog stakla, pokazao ju je Geraltu. Osmehnuo se opet i hitnuo bočicu u žbunje.
Veštac je ćutao.
*
Pošto se zaustaviše da napoje konje, Geralt odvuče Regisa u stranu.
– Menjamo plan – oporo izjavi. – Nećemo ići kroz Izgit.
Vampir je kratko ćutao, zurio je u njega svojim crnim očima.
– Da ne znam – reče najzad – da te kao vešca samo stvarne opasnosti plaše, pomislio bih da si uzrujan zbog nerazumnog brbljanja nenormalne žene.
– Ali znaš. Pa razmisli logičnije.
– Razume se. Ipak, želeo bih da ti skrenem pažnju na dve stvari. Prvo, stanje u kojem se nalazi Milva nije ni bolest ni hendikep. Devojka mora da brine o sebi, ali je potpuno zdrava i potpuno fizički sposobna. Rekao bih čak sposobnija, zbog hormona...
– Ostavi se mentorskog i visokoparnog tona – prekide ga Geralt. – Jer počinje da mi ide na nerve.
– To je bila prva stvar koju sam želeo da kažem – podseti Regis. – Drugo: kad Milva bude videla tvoju preteranu brigu, kad shvati da je tetošiš i drhtiš nad njom kao nad jajetom koje može da se slomi, razbesneće se. A onda će doživeti stres, koji nipošto nije preporučljiv. Geralte, ja ne želim da budem mentor. Želim da budem racionalan.
Veštac nije odgovorio.
– Ima i treća stvar – dodade Regis, i dalje ga streljajući pogledom. – Ne teraju nas entuzijazam i avanturizam da idemo kroz Izgit, nego nužda. Po brdima haraju vojske, a mi moramo da dospemo do druida u Ked Duu. Mislio sam da ti se žuri, da ti je stalo da što pre dobiješ informacije i pritekneš svojoj Ciri u pomoć.
– Stalo mi je – skrenu pogled veštac. – Veoma mi je stalo. Želim da spasem Ciri i vratim je. Donedavno sam mislio po svaku cenu. Pa ipak, po tu jednu ne. Tu cenu neću da platim, taj rizik ne smem da prihvatim. Nećemo ići kroz Izgit.
– Koja je alternativa?
– Druga obala Jaruge. Krenućemo uzvodno, daleko od baruština. Kad pređemo Jarugu, ponovo ćemo se popeti do Ked Dua. Ako to bude bilo teško, onda ćemo otići samo nas dvojica. Ja ću preplivati, a ti ćeš kao slepi miš preleteti. Šta me gledaš tako? Pa valjda je samo mit ili sujeverje to da je reka za vampira prepreka. Ili možda grešim?
– Ne grešiš. Ali mogu da letim samo kad je pun mesec.
– To su samo dve nedelje. Kad dospemo na mesto, biće već skoro pun mesec.
– Geralte – reče vampir, ne spuštajući pogleda s vešca. – Čudan si ti čovek. Ne u pejorativnom smislu. Dobro onda, odustajemo od Izgita, opasnog za ženu u drugom stanju. Prebacićemo se na drugu obalu Jaruge, za koju misliš da je bezbednija.
– Umem da procenim stepen rizika.
– Ne sumnjam.
– Milvi i ostalima ni reči. Ako pitaju, to je deo našeg plana.
– Naravno. Počinjemo da tražimo čamac.
*
Nisu tražili dugo, a ono što su našli nadmašilo je njihova očekivanja. To nije bio čamac nego skela. Našli su je skrivenu u vrbama, vešto maskiranu granama i bokorima ševara; odavao ju je konopac koji ju je spajao s levom obalom. Našli su i skeledžiju. Sakrio se u žbunju dok su se oni primicali, ali ga je Milva otkrila i izvukla odatle vukući ga za kragnu, isterujući i njegovog pomoćnika, momka idiotskog lica kao od brega odvaljenog. Prevoznik se tresao od straha, a pogled mu je švrljao tamo-amo kao par miševa po pustom ambaru.
– Na onu obalu? – zastenjao je kad je saznao šta od njega hoće. – Ni za šta! Tamo je nilfgardska zemlja, a sad je ratno vreme! Uhvatiće me i na kolac će me nabiti. Neću da plovim, pa makar me ubili!
– Mogli bismo da te ubijemo – zaškrguta zubima Milva. – Pre toga možemo da te prebijemo. Zucni samo još jednom pa ćeš videti da možemo.
– Ratne prilike – vampir prostreli pogledom skeledžiju – sigurno te ne ometaju u krijumčarenju, ha, dobri čoveče? Za to i služi tvoja skela, mudro ukotvljena daleko od kraljevskih i nilfgardskih dacija{71}, ako se ne varam. Onda, hajde, porinjuj je.
– Tako će biti razumnije – dodade Kahir, gladeći balčak mača. – Budeš li odugovlačio, prevešćemo se bez tebe, sami, a tada će tvoja skela da ostane na drugoj obali, pa ćeš, da bi je vratio, morati da plivaš prsno. A ovako ćeš prevesti i nas i vratićeš se. Sat vremena ćeš se plašiti, a onda ćeš zaboraviti na to.
– A budeš li se opirao, nedotupavče – zareža opet Milva – tako ću te mlatnuti da nas do zime nećeš zaboraviti.
Pred čvrstim argumentima koji ne podležu diskusiji, skeledžija je popustio i ubrzo je cela družina bila na skeli. Neki konji, naročito Ukljeva, opirali su se i nisu hteli da brode, ali skeledžija i njegov tupavi pomoćnik staviše im nosne brunde. To su izveli s toliko veštine da se videlo da im nije bio prvi put da krijumčare ukradene konje preko Jaruge. Tupson-grmalj stade da okreće točak koji je skelu pokretao i transport je otpočeo.
Kad su isplovili na poloj i kad ih je vetar zapahnuo, raspoloženje im se popravilo. Transport preko Jaruge bila je nova, izražajna etapa, koja je ukazivala na napredak u putovanju. Pred njima je bila nilfgardska obala, pograničje, granica. Svi su odjednom živnuli. Čak i glupavi skeledžijin pomoćnik počeo je odjednom da zvižduće i pevuši neku kretensku melodiju. I Geralt je osećao čudnu euforiju, kao da će se iz jovika na levoj obali svakog časa pomoliti Ciri i radosno vrisnuti pošto ga ugleda.
Umesto toga, vrisnuo je skeledžija. I nimalo radosno.
– Za ime bogova! Propadosmo!
Geralt pogleda u pokazanom pravcu i opsova. Među jovama na visokoj obali blesnuše panciri, zatutnjaše kopita. Za časak se leva obala zavrvela od konjanika.
– Crni! – dreknu skeledžija, ubledevši i ispustivši točak. – Nilfgardijci! Smrt! Nek su nam bogovi u pomoći!
– Drži konje, Nevene! – razdrala se Milva, pokušavajući jednom rukom da izvuče luk iz korica od like. – Drži konje!
– Nisu to carski vojnici – rekao je Kahir. – Ne bih rekao...
Njegov glas zaglušiše pokliči ko
njanika na pristaništu. I skeledžijina dreka. Poteran drekom, nedotupavni pomoćnik uze sekiru, zamahnu i udari oštricom po konopcu. Skeledžija mu pomože s drugom sekirom. Konjanici na pristaništu to videše, pa i oni u dreku udariše. Nekoliko njih je ugazilo u vodu i uhvatilo konopac. Neki su se plivajući bacili prema skeli.
– Ostavite taj konopac! – dreknu Neven. – To nisu Nilfgardijci, ne secite konopce...
Ipak je bilo prekasno. Presečeni konopac potonuo je u vodu, skela je blago zaokrenula i počela da plovi nizvodno. Konjanici na obali udariše u stravičnu dreku.
– Neven je u pravu – sumorno će Kahir. – To nisu carski vojnici... Jesu na nilfgardskoj obali, ali to nisu Nilfgardijci.
– Sigurno nisu, pa prepoznajem znake! – povika Neven. – Orlovi i lozanži! To su simboli Lirije! To su lirijski gerilci! Hej, ljudi...
– Sakrij se za bok broda, budalo!
Pesnik je, kao i obično, prečuo upozorenja, želeći da sazna u čemu je stvar. I tada su u vazduhu zafijukale strele. Deo njih odbio se s lupnjavom o bok skele, deo je preleteo iznad i pljusnuo u vodu. Dve strele poletele su pravo na Nevena, ali je veštac već imao u ruci mač – skočio je i brzim udarcima odbio obe.
– Sunce ti žarko! – zastenja Kahir. – Odbio je, odbio je dve strele! Neviđeno! Još nisam tako nešto video!...
– A nećeš ni videti. Prvi put sam u životu uspeo da odbijem dve! Sakrijmo se za bok skele!
Vojnici sa pristaništa su ipak prestali da ih gađaju kad su videli da struja navraća skelu pravo na njihovu obalu. Zapenušala se voda oko konja poteranih u reku. Na mestu gde će skela prispeti skupljalo se sve više i više konjanika. Bilo ih je najmanje dvesta.
– Pomagajte! – zavapi skeledžija. – Hvatajte motke, presvetli gosponi, nosi nas na obalu!
U cugu su shvatili, a motaka je, na sreću, bilo dovoljno. Regis i Neven držali su konje, Milva, Kahir i veštac pomagali su skeledžiji i njegovom nedotupavnom saslužitelju. Sada kada je zaveslalo pet motaka, skela je učinila zaokret i brže zaplovila, vidno klizeći ka sredini reke. Vojnici na obali opet digoše graju, opet dohvatiše lukove, nekoliko strela opet je zafijukalo, jedan konj je divljački zanjištao. Jačom strujom nošena, skela je sada, srećom, brzo plovila, i od obale se sve brže udaljavala, izmičući se strelometu.
Već su plovili sredinom reke, polojem. Skela se kretala kao govno kroz odušku{72}. Konji su topotali i rzali, cimajući Nevena i vampira, koji su držali uzde. Konjanici na obali su se drali i pretili im pesnicama. Geralt je odjednom zapazio medu njima jahača na belom konju koji izmahuje mačem i izdaje naređenja. Malo zatim kavalkada se povukla u šumu i zagalopirala ivicom strme obale. Zableskali su panciri u priobalnom šipražju.
– Neće odustati – zastenjao je skeledžija. – Znaju da je iza okuke brzak koji će nas opet poterati ka obali... Drž’te motke nagotovs, presvetla gospodo! Kad nas struja na desnu obalu navrne, moraćemo jako da zapnemo da struju savladamo i da se iskrcamo... Inače smo nagraisali...
Plovili su, okrećući se i lagano krmaneći ka desnoj obali, ka visokoj, strmoj škarpi nakostrešenoj od krivih borova. Leva obala, ona od koje su se udaljavali, zaravnjivala se, sve više se spuštala prodirući u reku polukružnim, peskovitim rtom. Na rt su dogalopirali jahači, u zaletu su jurišali u vodu. Pored rta je očito bio plićak, sprud, jer su konjanici već dosta duboko zašli u reku pre nego što je voda dosegla konjima do stomaka.
– Dospećemo im na strelomet – sumorno je ocenila Milva. – Sakrijte se.
Strele ponovo zazviždaše, neke zalupaše po daskama. Struja koja se odbijala od spruda, međutim, brzo je odnosila splav prema oštrom zavoju na desnoj obali.
– Sad hvatajte motke! – pozva skeledžija, koji se tresao. – Hitro, iskrcavajmo se pre nego što nas brzak povuče!
Nije to bilo tako lako. Struja je bila brza, voda duboka, a skela velika, teška i nezgrapna. Spočetka uopšte nije popuštala pred njihovim upinjanjem, sve dok motke konačno nisu snažno zagrabile po dnu. Izgledalo je da će uspeti kad Milva najednom ispusti vrljiku i bez reči pokaza desnu obalu.
– Ovog puta... – Kahir obrisa znoj sa čela. – Ovog puta to je zasigurno Nilfgard.
I Geralt je to video. Jahači koji su se iznenada pojavili na desnoj obali nosili su crne i zelene ogrtače, a njihovi konji imali su karakteristične oglavnike sa naočnjacima. Bilo ih je najmanje stotinu.
– E sad načisto propadosmo... – zaječao je skeledžija. – Majčice mila, to su Crni!
– Motke u ruke! – riknu veštac. – Motke u ruke, ka struji! Dalje od obale!
Opet se to pokazalo kao nelak zadatak. Struja na desnoj obali bila je jaka, gurala je skelu pravo pod visoku kosinu nasipa, odakle su čuli da dopiru pokliči Nilfgardijaca. Kad je malo potom, oslonjen na motku, Geralt podigao pogled, video je iznad glave borove grane. Strela odapeta sa vrha škarpe zarila se u palubu skele skoro vertikalno, blizu njega. Drugu strelu, koja je letela ka Kahiru, odbio je udarcem mača.
Milva, Kahir, skeledžija i njegov pomoćnik više se nisu odgurivali od dna, već od obale, od škarpe. Geralt je bacio mač, uhvatio motku i pomogao im, i skela opet zaplovi prema poloju. Ali i dalje su bili opasno blizu desne obale, a po obali je već galopirala potera. Nisu stigli da se udalje a škarpa se završavala, i na ravnu, trskom obraslu obalu prispevali su Nilfgardijci. U vazduhu zafijukaše zaperci strela.
– Sakrijmo se!
Skeledžijin saslužitelj odjednom se čudno zakašljao, pritku je u vodu ispustio. Geralt ugleda okrvavljenu oštricu i četiri cola strele koja mu je virila iz leđa. Kahirov žeravac stade kao ukopan, bolno zarza, mlatarajući prostreljenim vratom, obori Nevena i iskoči preko boka skele. Ostali konji takode su rzali i gurali se, skela je podrhtavala od udaraca kopita.
– Držite konje! – povika vampir. – Drž...
Najednom prekide, pade leđima na bok skele, sede, nagnu glavu. Iz grudi mu je štrčala crnopera strela.
I Milva je to videla. Besno je dreknula, za luk posegnula, prosula ispred sebe strele iz tobolca. I počela da gađa. Brzo. Strelu po strelu. Nijedna nije promašila cilj.
Na obali se zakuvalo. Nilfgardijci su se povukli u šumu, ostavljajući u trsci ubijene ranjenike koji su zapomagali. Skriveni u gustišu, i dalje su gađali, ali su oštrice već jedva dopirale do njih, a brza struja nosila je skelu ka sredini reke. Za nilfgardske streličare razdaljina je bila prevelika da bi pogodili cilj. Ali ne i za Milvu.
Među Nilfgardijcima se odjednom pojavio oficir s crnim ogrtačem, sa šlemom na glavi na kojem su se vijorila vrana krila. Vikao je, izmahivao buzdovanom, pokazivao donji tok reke. Milva je široko razmaknula noge, tetivu primakla ustima, kratko je nišanila. Strela je zašumela u vazduhu, oficir se poguri unazad u samaru i klonu u rukama vojnika koji ga pridržaše. Milva opet nategnu luk, ispusti tetivu. Iz grla jednog od Nilfgardijaca koji pridržavaše oficira razleže se razdirući krik i on pade s konja. Ostali se izgubiše u šumi.
– Maestralni pogoci – spokojno reče Regis iza veščevih leđa. – Ali bolje se držite tih vrljika. Još uvek smo suviše blizu obale, a nosi nas ka plićaku.
Streličarka i Geralt se okrenuše.
– Živ si? – upitaše ga jednoglasno.
– Mislili ste da mi jedan štapić nešto može? – odgovori vampir pokazujući crnoperu strelu.
Nisu imali kad da se čude. Skelu je opet vrtela rečna struja i ona je plovila ka poloju. Na rečnoj okuci, međutim, ponovo je iznikla plaža, rečni rukavac i plitki peščani sprud, a na obali se zacrnelo od Nilfgardijaca. Neki su ulazili u reku, opravljali lukove. Svi dograbiše motke, uključujući i Nevena. Uskoro su motke prestale da dodiruju dno, struja je iznela skelu na tišak{73}.
– Dobro je – kaza Milva, bacajući motku. – Sad više neće moći da nas uhvate...
– Jedan je dopro do spruda! – pokaza Neven. – Nateže luk! Sakrijmo se!
– Neće pogoditi – hladno je procenila Milva.
Strela je pljusnula u vodu dva hvata od kljuna skele.
– Opet nateže! – dreknu trubadur, ždraknuvši iza boka skele.
– Pazite!
– Neće pogoditi – ponovo će Milva, nameštajući tulac na levoj podlaktici. – Luk mu je dobar, ali njemu dolikuje kô krmači klepetuša. Žesti se. Kad odapne strelu, sav se trese i podrhtava kao da ima pundravce u dupetu. Držite konje, da me koji ne drmne.
Ovog puta Nilfgardijac je prebacio cilj, strela je zviznula iznad skele. Milva je podigla luk, stala u raskoraku, brzo nategnula tetivu do obraza i spustila je nežno, čak ni delić cola nije promenila položaj. Nilfgardijac se skljokao u vodu kao gromom pogođen, ponese ga rečna struja. Njegov crni ogrtač naduo se kao balon.
– Tako se to radi – Milva je spustila luk. – Ali za njega je kasno da uči.
– Ostali galopiraju za nama – Kahir pokaza na desnu obalu. – Garantujem da se neće zaustaviti, pošto je Milva pogodila njihovog oficira. Reka vijuga, ne sledećoj okuci struja će nas opet odvući na njihovu obalu. Oni to znaju i čekaće...
– Sad nas druga briga mori – zastenjao je skeledžija, ispravljajući kolena, ostavljajući ubijenog saslužitelja. – Sad brzo treba da se dokopamo leve obale... Za boga miloga, između dve vatre smo... I to sve zbog vas, gospodo! Vama na dušu ta prolivena krv...
– Umukni i drži motku!
Na levoj, ravnoj obali, koja je već bila blizu, pojavljivalo se sve više konjanika u kojima je Neven prepoznao lirijske partizane. Urlali su, izmahivali rukama. Geralt je među njima opazio jahača na belom konju. Nije bio siguran, ali činilo mu se da je jahač žena. Plavokosa žena u panciru, ali bez šlema.
– Šta to oni izvikuju? – načuljio je uši Neven. – Kraljicu nekakvu pominju?
Dreka na levoj obali se pojačala. Jasno su čuli zveket oružja.
– Biju se – kratko je ocenio Kahir. – Pogledajte, iz šume izlaze carski vojnici. Nordlinzi su bežali od njih. A sad su u škripcu.
– A izlaz iz tog škripca bila je skela – reče Geralt i pljunu u vodu. – Rekao bih da su želeli da spasu makar svoju kraljicu i starešine, da ih prebace skelom na drugu obalu. A sad smo im mi tu skelu preoteli. Ne milimo im se sada, bogami...