– A trebalo bi – reče Neven. – Skela ne bi spasla nikoga nego bi ih odvela pravo u ruke Nilfgardijcima na desnoj obali. I nama bi bolje bilo da izbegavamo desnu obalu. S Lirijcima se može pregovarati, ali Crni će nas bez milosti potući.
– Ovo nas sve brže i brže nosi – oceni Milva, takođe pljujući u vodu i gledajući u pljuvačku koja se udaljava. – I sredinom tiška. Mogu da nam pljunu pod prozor, i jedni i drugi. Blage okuke, ravne obale, u trsku zarasle. Plovimo Jarugom nizvodno, neće nas stići. Brzo će im dojaditi.
– Malo sutra – jauknu skeledžija. – Pred nama je Crveni trift... Tamo je most, i plićak, zaglaviće se skela... Preteknu li nas, tamo će nas sačekati...
– Neće nas Nordlinzi preteći – Regis pokaza s krme na levu obalu. – Dosta im je svoje brige.
Zbilja, na desnoj obali bio se ljuti boj. Centar je bio duboko u šumi, i to se jedino moglo naslutiti po ratničkim pokličima, ali na mnogim mestima crni i šareni jahači nosili su se mačevima u priobalnoj vodi, leševi su s pljuskom padali u reku Jarugu. Žagor i zveket oružja utihnuli su, skela je majestetično, ali dosta brzo plovila nizvodno.
Plovili su sredinom reke, a na obalama pokrivenim rastinjem nisu se čuli odjeci potere. Geralt je već počinjao da se nada da će se sve dobro završiti kad su ugledali pred sobom drveni most koji je spajao obale. Reka ispod mosta zapljuskivala je sprudove i naplavine nanosa, a na najvećem takvom ostrvcetu bio je jedan od stubova mosta. Na desnoj obali bio je trift – videli su oborena debla, hvatove, kamare drva.
– Tamo je svuda seka{74}- prosapta skeledžija. – Samo se sredinom može ploviti, pravo od ostrva. Struja nas nosi baš tamo, samo držite motke u rukama, dobro će nam doći da se ne zaglavimo...
– Na tom mostu je vojska – reče Kahir natkriljujući šakom čelo. – Na mostu i na triftu...
Tu vojsku su već svi videli. I svi su videli kako na tu vojsku odjednom iz šume iza trifta naleće horda konjanika u crnim i zelenim ogrtačima. Bili su već toliko blizu da su se mogli čuti ratnički pokliči.
– Nilfgard – oporo zaključi Kahir. – Oni su nas jurili. U tom slučaju, Nordlinzi su oni koji su na triftu...
– Motke u šake! – dreknu skeledžija. – Dok se oni biju, mi možemo da im šmugnemo!
Nisu šmugnuli. Već su se previše približili mostu kad je po njemu naglo zatutnjalo od trčanja levera. Leveri su preko verižnjača nosili bele atile, ukrašene crvenim lozanžom. Većina ih je imala samostrele koje su u tom trenutku oslonili na balustradu i nišanili u skelu koja se približavala mostu.
– Ne gađajte, vere vam! – dreknu Neven koliko ga je grlo nosilo. – Ne gađajte! Mi smo vaši!
Leveri nisu čuli. Ili nisu hteli da čuju.
Paljba iz samostrela donela je tragične posledice. Od ljudi je bio pogođen samo skeledžija, koji je i dalje pokušavao da krmani motkom. Klin ga je proburazio. Kahir, Milva i Regis na vreme su se sakrili za bok skele. Geralt se latio mača i odbio jedan klin, ali bilo ih je previše. Neven, koji se stalno drao i mahao rukama, nekim čudom nije pogođen. Pa ipak, kiša strela napravila je pravi masakr među konjima. Pogoden trima oštricama, na kolena je pao neosedlani sivac. Pao je, džilitajući se, Milvin vranac, pao je Regisov dorastasti ajgir. Pogođena u bedro, Ukljeva je stala kao ukopana i iskočila preko boka skele.
– Staniteeee! – drao se Neven. – Mi smo vaši!
Ovog puta je imalo efekta.
Nošena strujom, skela se sa škripom zarila u sprud i ukočila se. Svi su poiskakali na ostrvce ili u vodu, bežeći od kopita konja koji su se od muke džilitali. Poslednja je bila Milva, jer su se njeni pokreti odjednom užasno usporili. Pogođena je klinom, pomislio je veštac, videvši kako se devojka nespretno kobelja preko boka skele, kako se bespomoćno stropoštava na pesak. Priskočio joj je u pomoć, ali je vampir bio brži.
– Nešto se u meni otkinulo – devojka je govorila veoma sporo i veoma neprirodno. A zatim je prislonila ruke na međicu. Geralt je video kako se nogavica vunenih pantalona crveni od krvi.
– Sipaj mi to na ruke – Regis mu pruži flašicu koju je izvukao iz torbe. – Sipaj mi to na ruke, brzo.
– Šta joj je?
– Pobačaj. Daj mi nož, moram da joj rasečem odeću. I skloni se.
– Ne – rekla je Milva. – Želim da bude pored mene.
Niz obraz joj se skotrljala suza.
Most iznad njihovih glava zatutnjao je od vojničkih čizama.
– Geralte! – urlao je Neven.
Veštac, videvši šta vampir radi Milvi, zbunjeno okrenu glavu. Video je kako po mostu jure, glavom bez obzira, vojnici u belim atilama. Sa desne obale, iz pravca trifta, i dalje je dopirala dreka.
– Beže – prosapta Neven, priskačući mu i hvatajući ga za rukav. – Nilfgardijci su već na desnom mostobranu. Tamo i dalje traje bitka, ali većina vojnika perja na levu obalu! Čuješ li? Moramo i mi da hvatamo maglu!
– Ne možemo – stisnuo je zube Geralt. – Milva je imala pobačaj. Neće moći da hoda.
Neven gadno opsova.
– Nosićemo je – izjavio je. – To nam je jedina šansa...
– Nije jedina – rekao je Kahir. – Geralte, na most.
– Zašto?
– Zaustavićemo bežaniju. Ako ti Nordlinzi dovoljno dugo budu držali desni mostobran, možda ćemo uspeti da izmaknemo onima na levoj strani.
– Kako misliš da zaustaviš bežaniju?
– Već sam bio vojskovoda. Penji se na stub i na most!
Dospevši na most, Kahir je na licu mesta pokazao da zaista ima iskustva u obuzdavanju panike među vojnicima.
– Kuda, fukaro? Kuda, žgadijo?! – riknuo je, naglašavajući svaki glas pesnicom, koja je obarala begunca na gredu mosta. – Stanite! Stanite, barabe proklete!
Neki od begunaca – ali ni izdaleka svi – zaustavili su se, preneraženi rikom i bleskom mača kojim je Kahir živopisno vitlao. Drugi su pokušavali da mu šmugnu iza leđa. Ali i Geralt je već isukao mač i pridružio se zaustavljanju vojnika.
– Kuda? – viknuo je, i u mestu snažno posadio jednog vojnika. -Kuda? Stoj! Vraćaj se!
– Nilfgard, gospodine! – povika landskneht. – Tamo su seča i pokolj! Puštajte nas!
– Kukavice – zaurla Neven, koji se uspentravao na most, glasom kakvim ga Geralt nikad ranije nije čuo da progovara. – Rđe, odljudi! Strine pudljive! Hteli ste da zbrišete, svoju kožu spasavate? Na beščast bi da služiš, ljudska opačino?
– Žgam božji ih je, gos’n viteže! Nećemo izdurati!
– Stotinara su ubili... – prostenja drugi. – Desetari šmugnuli! Smrt nam je za petama!
– Odoše nam glave!
– Vaši drugovi – povika Kahir, vitlajući mačem – još uvek vojuju na mostobranu i triftu! Još uvek vojšte! Na sramotu i crn obraz neka je onome ko im sada u pomoć ne pritekne! Za mnom!
– Nevene – prosikta veštac. – Siđi. Ti i Regis morate nekako Milvu odvući na levu obalu. Zašto još uvek tu stojiš?
– Za mnom, momci! – drao se Kahir, vitlajući mačem. – Za mnom, u koga je vere! Na trift! Udri, ubij!
Dvadesetak vojnika zamahnulo je oružjem i prihvatilo poklič, glasovima koji izražavaju različite stepenove odlučnosti. Neki od onih koji su već bili pobegli, postideše se, okrenuše i priključiše se mostovnoj armiji. Vojsci na čije su čelo odjednom stali veštac i Nilfgardijac.
Vojska bi možda zaista pošla na trift, ali se na mostobranu odjednom zacrneše ogrtači konjanika. Nilfgardijci su prokrčili sebi put kroz odbrambeni zid i probili su se na most, topot konjskih kopita razlegao se po gredama mosta. Deo zaustavljenih vojnika opet se dao u trk, deo je neodlučno stao. Kahir je opsovao. Na nilfgardskom. Ali niko sem vešca nije na to obratio pažnju.
– Što smo počeli treba i da završimo – zareža Geralt, stežući mač u ruci. – Idemo na njih! Ovu našu vojsku treba za borbu da zagrejemo.
– Geralte – Kahir zastade, pogleda u njega nesigurno. – Hoćeš li da... da ubijam svoje? Ne mogu...
– Serem ja na taj rat – zaškrguta zubima veštac. – Ovde je važna
Milva. Pristupio si družini – odluči se! Ideš li sa mnom ili staješ na stranu onih s crnim plaštevima? Brzo!
– Idem s tobom.
I tako se zbilo – jedan veštac i jedan Nilfgardijac koji je s njim savez sklopio divlje zaurlaše, mačevima zavitlaše. Dvojica drugara, dvojica sapatnika bez razmišljanja u susret zajedničkim neprijateljima pohitaše, u neravnopravnu borbu se upustiše. Bilo je to njihovo vatreno krštenje. Krštenje zajedničkog okršaja, jarosti, mahnitosti i smrti. Jurišala su, smrti u oči gledajući, dvojica drugara. Tako su mislili. Nisu znali da neće tog dana umreti, da upravo na tom mostu preko reke Jaruge neće život skončati. Nisu znali da im je drugačija smrt bila suđena. Na drugom mestu i u drugom vremenu.
Nilfgardijci su imali na rukavima srebrno vezene škorpione. Kahir je usmrtio dvojicu brzim pokretima svog dugačkog mača. Geralt je posekao dvojicu udarcima sihila. Zatim je skočio na balustradu mosta; trčeći po njoj, napadao je ostale. Bio je veštac, bez po muke je održavao ravnotežu. Nilfgardijci koji su na njih jurišali, međutim, bili su zatečeni i začuđeni pred njegovim akrobacijama. I tako zamišljene i iznenađene, kosili su ih udarci patuljkove oštrice, koja je prolazila kroz verižnjaču kao kroz sir. Krv je prskala po klizavim daskama i gredama mosta.
Brojno već snažna mostovska vojska, koja je posmatrala nadmoćnost oružja svojih vođa, ispustila je horski poklič, i u tom pokliču odjekivao je obnovljeni vojnički i sve čvršći borbeni duh. I tako se zbilo da su se malopređašnji panični begunci bacili na Nilfgardijce kao besni vukovi, raspalili su da udaraju mačevima i sekirama, ubadaju kopljima, tuku močugama i helebardama. Pucale su balustrade, konji su poletali u reku zajedno s konjanicima s crnim ogrtačima. Razlarmana vojska navalila je na mostobran, i dalje gurajući ispred sebe Geralta i Kahira, svoje slučajne vođe, ne dozvoljavajući im da urade ono što su hteli da urade. A hteli su da se povuku krišom, vrate se po Milvu i šmugnu na levu obalu.
Na triftu je ključala borba. Nilfgardijci su opkolili vojnike koji nisu pobegli i odsekli ih od mosta, a oni su se besno branili iza barikada napravljenih od kedrovih i borovih balvana. Kada su ugledali pristizanje odstupnice, šaka branilaca radosno je pokliknula. Pomalo nesmotreno i prerano. Zbijeni klin onih koji su im priticali u pomoć potisnuo je i počistio Nilfgardijce s mosta. Sada, međutim, na mostobranu, na njih se u kontraudaru stuštila konjica iz flankirajućeg položaja. Da nije bilo tih barikada i hvatova drvne građe koji su zaustavljali kako bežanje, tako i nalet konjice, pešadija bi u tren oka bila rasturena. Priterani uz gomilu naslaganih drva, vojnici krenuše u ljutu bitku.
Za Geralta je to bilo nešto nepoznato, potpuno nova vrsta borbe. Nije bilo ni govora o mačevanju i radu nogu, bio je to samo haotičan pokolj i neprestano pariranje udarcima koji su leteli sa svih strana. I dalje je ipak koristio ne baš zasluženu privilegiju vođe – vojnici su se skupljali oko njega, štitili su mu bokove, zaklanjali leđa, čistili front ispred njega, praveći mu mesto s kog je mogao da udari i zada smrtonosan ubod. Ali masa je postajala sve veća. Veštac i njegova vojska borili su se već rame uz rame s raskrvavljenom i iscrpljenom šačicom branilaca barikade, većinom patuljcima plaćenicima. Borili su se u opsadnom obruču.
A onda je buknula vatra.
Jedna od bočnih strana barikade, između trifta i mosta, bila je velika gomila borovih grana i grančica, kao jež bodljikava, nesavladiva prepreka za konje i pešadiju. Sada je ta gomila stajala u vatri – neko je na nju bacio baklju. Branioci su se povlačili pod naletom žara i dima. Zbijeni, zaslepljeni, smetali su jedni drugima, počeli su da padaju pod udarcima Nilfgardijaca u jurišu.
Stvar je spasao Kahir. Iskusan ratnik, nije dozvolio da mu na barikadi opkole vojsku koju je oko sebe okupio. Od Geraltove grupe bio se otcepio, ali se sada vraćao. Čak je i konja sa crnim čultanom osvojio, i dok je mačem unaokolo sekao, nasrtao je na vojnike u flankirajućem položaju. Za njim su se, sumanuto urlajući, u netučen prostor probijali halebardari i kopljanici u atilama sa znakom crvenog lozanža.
Geralt je sklopio prste u znak Ard i njime je udario u lomaču koja je gorela. Nije očekivao veliki efekat, jer je već nedelju dana bio bez vešterskih eliksira. Ali efekat je postigao. Lomača je eksplodirala i rasula se, odasvud je varničilo.
– Za mnom! – zaurlao je, ošinuvši po slepoočnici Nilfgardijca koji se probijao do barikade. – Za mnom! Kroz vatru!
I pošli su, rasturajući kopljima gomilu koja je i dalje gorela, gađajući nilfgardske konje cepanicama koje su hvatali golim rukama. Vatreno krštenje, pomislio je veštac, dok je kao lud mačem tukao i udarcima parirao. Trebalo je da kroz vatru prođem zarad Ciri. A ja kroz vatru prolazim u okršaju koji me se ni najmanje ne tiče. Koji uopšte ne razumem. Kroz vatru koja treba da me očisti, a ona mi samo prlji kosu i lice.
Krv kojom je bio poprskan cvrčala je i isparavala.
– Napred, momci! Kahire! K meni!
– Geralte! – Kahir počisti iz sedla još jednog Nilfgardijca. – Na most! Probijaj se s ljudima na most! Zbijajmo odbranu...
Nije dovršio, jer je na njega u galopu pojurio jahač u crnom naprsniku, bez šlema, razbarušene, okrvavljene kose. Kahir je parirao udarcu dugog mača, ali se srušio s konja koji je priseo na sapi. Nilfgardijac se nagnu da ga prikuca za zemlju. Ali to ne učini, zaustavi se u pokretu. Na njegovoj naramenici sijao je srebrni škorpion.
– Kahir! – viknuo je začuđen. – Kahir ep Kelah!
– Mortejsen... – i u Kahirovom glasu, iako je ležao na zemlji, osećalo se čuđenje.
Patuljak koji je trčao pored Geralta u osmuđenoj i nagoreloj atili s crvenim lozanžom uopšte nije gubio vreme da se čudi bilo čemu. Zamahnuo je i zario rogatinu u Nilfgardijčev stomak; gurajući motku koplja, svalio ga je iz sedla. Drugi je doskočio, teškom čizmom nagazio crni naprsnik oborenog vojnika, zario oštricu koplja pravo u njegovo grlo. Nilfgardijac je zakrkljao, ispljunuo krv i zaorao po pesku svojim mamuzama.
Istog časa veštac oseti u krstima udarac nečeg tvrdog i teškog. Kolena su mu klecnula. Srušio se pošto je čuo silan trijumfalni urlik. Video je kako jahači sa crnim ogrtačima perjaju u šumu. Čuo je kako po mostu tutnje kopita konjice koja je s leve obale pristizala, koja je nosila barjak s orlom okruženim crvenim lozanžima.
I tako se za Geralta okončala velika bitka za most na reci Jaruzi, bitka o kojoj u kasnijim hronikama nema ni najmanjeg pomena.
*
– Ne brinite, presvetli gospodine – rekao je ranar, kuckajući i dodirujući veščeva leđa. – Most je dignut u vazduh. Ne preti nam potera s one obale. Vaši drugovi i ova žena takođe su bezbedni. To vam je supruga?
– Nije.
– Ah, a ja sam mislio... Pri svem tom, strašna je, dragi moj, nepravda koju rat čini bremenitim vođenicama{75}...
– Ćutite, ni reči o tome. Kakve su to zastave?
– Ne znate za koga ste se borili? Čudo, čudo... To je vojska Lirije. Vidite, lirijski crni orao i rivijski crveni lozanži. Gotovo je. Samo ste se ugruvali. Malo će vas krsta boleti, ali to nije ništa. Ozdravićete.
– Hvala.
– Ja vama treba da zahvaljujem. Da vi niste s mosta udarili, Nilfgard bi nas na onoj obali sve do jednog poubijao. Ne bismo pobegli pred poterom... Kraljicu ste spasli! U zdravlju ostajte, gos’n! Odoh sad, drugi me ranjenici čekaju.
– Hvala.
Geralt je sedeo na balvanu, umoran, bolan i ravnodušan. Sam. Kahir je negde nestao. Između stubova napola slomljenog mosta tekla je zlatno-zelena Jaruga, svetlucajući u blesku sunca koje se spuštalo ka zapadu.
Podigao je glavu, čuvši korake, lupu potkovica i škripu verižnjača.
– To je on, milostiva gospo. Dopustite da vam pomognem da siđete.
– Ostafi me.
Geralt podiže glavu. Pred njim je stajala žena u panciru, žena veoma svetle kose, skoro kao njegove. Shvatio je da joj kosa nije svetla, nego seda, mada ženino lice nije bilo obeleženo znacima starenja. Zrelosti, svakako. Ali ne i starosti.
Žena pritisnu na usne maramicu od batista sa čipkanim rubovima. Maramica je bila okrvavljena.
– Ustanite, gospodine – šapnu Geraltu jedan od vitezova koji su stajali sa strane. – I poklonite se. To je kraljica.
Veštac ustade. I pokloni se, savlađujući bol u krstima.
– Ti fi odbranio moft?
– Molim?
Žena odmače maramicu od usta, ispljunu krv. Nekoliko crvenih kapljica pade na dekorisani naprsnik.
– Njeno veličanstvo Meve, kraljica Lirije i Rivije – reče vitez s ljubičastim ogrtačem ukrašenim zlatnim vezom – pita vas da li ste vi junački vodili odbranu mosta na Jarugi.
– Tako je nekako ispalo.
– Tako je ifpalo! – kraljica se trudila da se nasmeje, ali joj nije baš uspevalo. Iskreveljila se, gadno i nerazgovetno opsovala i ponovo otpljunula. Pre nego što je stigla da pokrije usta, veštac je ugledao gadnu ranu, primetio da joj nedostaje nekoliko zuba. Ulovila je njegov pogled.
– To me je – reče zaklonjena maramicom, gledajući mu u oči – neka fukava opaufila pfavo po uftima. Fitnica.
– Kraljica Meve – izgovorio je sa emfazom onaj u ljubičastom ogrtaču – tukla se u prvoj liniji, junački, viteški, stojeći nasuprot nadmoćnijim snagama Nilfgarda! Ta rana boli, ali ne ruži! A vi ste spasli i nju i naš korpus. Kad su nekakve izdajice zauzele i otele skelu, taj most je bio za nas jedini spas. A vi ste ga herojski odbranili...
– Pfestani, Odo. Kako se sofeš, junafe?
– Ja?
– Dabome, vi – vitez u ljubičastom pogleda ga preteći. – Šta je s vama? Ranjeni ste? Kontuzovani? U glavu pogođeni?
– Ne.
– Odgovorite onda kad vas kraljica pita! Vidite da su joj usta ranjena, da teško govori!
– Pfestani, Odo.
Ljubičasti se naklonio, zatim je pogledao u Geralta.
– Vafe ime?
Dosta mi je više, pomislio je veštac. Dosta mi je više svega, neću da lažem.
– Geralt.
– Gevalt odakle?
– Niotkuda.
– Nerukopolofen? – Meve ponovo ukrasi pesak pod svojim nogama crvenim tačkicama pljuvačke pomešane s krvlju.